Бигл (пас)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Бигл је раса паса пореклом из Уједињеног Краљевства, и то је најстарији гонич. Његово порекло сеже у доба старе Грчке (430. год. п. н. е.). Донесен је у Енглеску Норманима из Скандинавије- њихови пси звани „нортерхундс“ били су укрштани са грејхундима од којих су вероватно наследили брзину и издржљивост.

Бигл

Бигл је настао отприлике у 14. веку. Највероватније је потомак староенглеских гонича и харијера. Од 1300. године постојали су мали гоничи који су пешке пратили ловце већином у лову на зечеве, али сам назив бигл се појављује тек 1475. године.

Назив бигл је одвођен из староенглеске речи „begle“ или од келтске речи „beag“ или из француске речи „beigh“ и сва три израза су у значењу мали. Био је цењен као ловачки пас и у краљевској породици. Организовано гајење овог пса је почело крајем 19. века, а клуб у коме су се гајиле ове животиње је био основан 1890. године. Неколико година касније је ова раса дошла и у САД. Добро подноси топлоту и хладноћу и добро се опxoди према другим расама паса.

Биглови су били приказивани у популарној култури још од времена елизабетанске књижевности и слика, а однедавно у филмовима, телевизији и стриповима. Снупи од стрипа Чарли Браун је назван „најпознатијим биглом на свету”.[1]

Телесна грађа[уреди]

Глава пса има мирно испупчени део мозга и дугачке превисле уши. Код рођења је њушка ружичаста али са старењем тамни. Горња чељуст бигла је изражајна. Очи су сразмерно велике и имају тамносмеђу или боју ораха. Уши су ниско положене и насађене, дугачке преклопљене унапред и предњим крајем су прислоњене тик уз лице. Ухо треба да буде тако дугачко да досеже до њушке. Наседање уха, спољашњи угао ока и горњи део њушкице треба да су у једној линији.

Тело је обрасло кратком грубом длаком. Грудни део је истурен у напред са ребрима. Задње ноге су снажне и добро су прилагођене скоку а шапе имају отпорне јастучиће и донекле су стрме али компактне.

Длака је кратка оштра и прилегла са густом подстадом. Длака треба да осигура добру отпорност на временске услове. Било која обојеност је дозвољена за псе гониче а најчешће је као триколор у комбинацији беле црне и браон боје. Триколорни бигл се рађа као црно бели с тим да делови на глави и ногама почињу постепено да добијају смеђу боју. Врх репа би увек требало да буде бео.

Нарав[уреди]

Нарав је мила и пријатељска како према људима тако и према другим псима без агресивности или бојажљивости. Изванредно се показао као домаћи пријатељ, као пријатељ за децу, а његово надгледање се завршава дочеком новог придошлог, у лепшем случају неповерљивим лајањем али радосним на придошлицу. Бигл се дружи са осталим псима и уколико је дружење веће утолико је он срећнији. Ово понекад доводи до тешкоћа јер када остаје сам он непрекидно лаје.

Бигл је природно надарен за учење и радо учи али нема смисао за тренирање за службене псе и од њега не треба очекивати безрезервну послушност и задовољен ће бити у потпуности са различитим играма.

О ловачким квалитетима бигла нема сумњи. Са радошћу ће испуњавати све захтеве паса гонича и на трагу је без премца.

Бигл је темпераментан створ и захтева покрете и запосленост. Одмалена га треба учити одазивању. Када се догоди да је на трагу врло је тешко опозвати га и понекад се губи на по неколико сати.

Нега и здравље[уреди]

Длака бигла је кратка и оштра, не лиња се пуно и не захтева више неге од редовног четкања и повременог купања.[2] Може поседовати карактеристичан мирис. Убраја се у прождрљиве псе који ће, уколико му допустите, јести док се не преједе. Уши ове расе су прилично осетљиве и потребно их је редовно прегледати и чистити. Иако се убраја у здраве расе у историји болести бигла јављају се поремећаји раста, епилепсија, обољења костију и очних болести. Просечан животни век паса ове расе је 11 до 15 година.

Галерија[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ „World's Most Famous Beagle”, The Victoria Advocate, Victoria, Texas, стр. 54, 15. 12. 1974, Приступљено 31. 5. 2013 
  2. ^ „What you need to know about Beagles” (PDF). The Beagle Club of Queensland. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 25. 9. 2011. Приступљено 14. 10. 2011. 

Литература[уреди]

  • Arnold, David and Hazel (1998). A New Owner's Guide to Beagles. T.F.H. Publications, Inc. ISBN 0-7938-2785-X. 
  • Blakey, Robert (1854). Shooting. George Routledge and Co. 
  • Daglish, E. Fitch (1961). Beagles. London: Foyles. ISBN 0-7071-0631-1. 
  • Fogle, Bruce (1990). The Dog's Mind. Howell Book House. ISBN 0-87605-513-7. 
  • Jesse, George (1866). Researches into the History of the British Dog Volume II. London: Robert Hardwicke. 
  • Jesse, Edward (1858). Anecdotes of Dogs. H. G. Bohn. 
  • Kraeuter, Kristine (2001). Training Your Beagle. Barron's. ISBN 0-7641-1648-7. 
  • Maxwell, William Hamilton (1833). The Field Book: Or, Sports and Pastimes of the United Kingdom. E. Wilson. 
  • Mills, John (1845). The Sportsman's Library. W. Paterson. 
  • Rackham, Oliver (2000). The History of the Countryside. Weidenfeld & Nicolson History. ISBN 1-84212-440-4. 
  • Rice, Dan (2000). The Beagle Handbook. Barron's. ISBN 0-7641-1464-6. 
  • Scott, John (1845). The Sportsman's Repository. Henry G. Bohn. 
  • Smith, Steve (2002). The Encyclopedia of North American Sporting Dogs. Willow Creek Press. ISBN 1-57223-501-2. 
  • "Stonehenge" (pseudonym of J. H. Walsh) (1856). Manual of British Rural Sports. London: G. Routledge and Co. 
  • Xenophon (translated by H. G. Dakyns) (1897) [c. 380 BC]. On Hunting (Cynegeticus). Macmillan and Co. (published online by eBooks@Adelaide). Архивирано из оригинала на датум 13. 6. 2007. 
  • Youatt, William (1852). The Dog. Blanchard and Lea. 

Спољашње везе[уреди]