Манастир Свети Јован Бигорски

Из Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Бигорски манастир)
Манастир Свети Јован Бигорски
Бигорский монастырь.jpg
Основни подаци
Држава  Република Македонија

Манастир Свети Јован Бигорски је један од најзначајнијих верских и културних објеката у Македонији. Посвећен је светом Јовану Крститељу и потиче из 11. века.

Налази се на северозападу Републике Македоније, поред магистралног пута ДебарГостивар, лежи на падинама планине Бистре, на обали реке Радике између села Ростуше, Велебрдо, Битуше и Требишта.

Историја манастира[уреди]

Манастир на старој разгледници

Према летопису манастира из 1833. године, цркву је изградио 1020. године Јован I Дебранин, први архиепископ Охрида (1018 — 1037). По српској верзији, то је једна од најстаријих задужбина више Немањића. Османлије су порушили манастир у 16. веку. Манастир је обновио игуман Иларион 1743. године уз помоћ села Галичника.[1] Сељаци из Галичника су изградили и велику манастирску трпезарију. Иларион је изградио и неколико конака за монахе. Бугари су за пре и за време Првог светског рата однели сво сребро које су нашли у манастиру. Манастир је темељно обновљен 1927. године, а једно звоно је дао 1925. године краљ Александар Карађорђевић.

Један век касније, у периоду 1812-1825 за време игумана Арсенија (1807—1838) из оближњег села Галичник, битно је проширен манастир.[2]

Једно од највреднијих манастирских уметничких блага је дрвени иконостас којег су израдили домаћи мајстори у периоду од 1829-1835 године. Били су то мајстори сељаци из околине Дебра, који су и цркву Св. Спаса у Скопљу радили. Уместо потписа урезали су сами себе у дрвету, у једном углу иконе. Један старац и три младића са длетом у руци - биће да је то била једна породица. За овај иконостас важи да је један од најлепших и највреднијих кипарских дела Византијске уметности у Македонији. За икону са ликом светог Јована која је датирана у 1020. годину, верници тврде да има чудотворне исцелитељске моћи.

Игуман манастира архимандрит Харитон је 4. марта 1889. године у писму председнику Друштва Свети Сава написао:

„Манастир Св. Јован „Бигорски” постоји на реци Радици, у Дебарској, на јужном шареном огранку. Он је задужбина српских краљева и царева, у колико нам стари причају, а зна се и по томе што се из поменика види , да су поклоници и приложници све сами околни Срби. Овом манастиру чинили су поклоне и милостињу и сви владаоци обновљене Србије. Њихова звона и данашњи дан својим гласом предсказују нам спасење и храбре нас на издржавање и трпљење до онога суђенога часа кад нам буде синуло чисто и јасно наше старо српско сунце.[3]

Најзад, да не бих много зборио и наше љуте ране озлеђивао, једном речју да потврдим: што су Дечани у северној Старој Србији, то је Св. Јован „Бигорски” у јужној Старој Србији.

У овом манастиру има нас калуђера преко 20, а још више сиротиње и слабих људи. Управо, ово је и црква и болница и богословија. За издржавање оваквог манастира треба да има повећих прихода, а оно, и што има више се изда Турцима и разним потурицама само да нас сачувају од већих зликоваца но што су они.

Па ради тога ме је братство изабрало и упутило овамо да колико толико помоћи приберем код слободне наше браће за шта имам и одобрење од надлежне власти. Ради тога ево пријављујем се и Друштву Св. Саве, да за наш манастир зна, да се о њему води мало већа брига, као што је о њему водио и први ослободилац Подунавске Србије неумрли Милош Т. Обреновић и на чију је реч султан издао ферман манастиру да Милошева звона слободно звоне.

Братство је наше чуло за Друштво Св. Саве и његову високу и свету идеју, па се тврдо нада да ће и нас наш општи покровитељ Св. Сава благословом својим обрадовати и дати нам духа и помоћи на даље трпљење.[4]

Манастирска црква је изграђена од туцаног камена — бигора, па се верује да се по томе и назива Биогорски.[5]

Године 1891. покушали су бугарски егзархисти да у манастиру отворе свој школски пансионат. Тражили су од архимандрита Аритона (Харитона) да им уступи зграду манастирску "Стари конак", за свој рад. Када је настојатељ успротивио томе, бранећи интерес манастира и народа који у окружењу није био бугарске националности. Онда су Бугари уз асистенцију власти, кренули да силом учине оно што су наумили, међутим монаси су позвали народ да се дигне у одбрану права. Народ у којем су преовладавале жене, камењем је најурио узурпаторе.[6]

Данашњи манастирски комплекс састоји се од манастирске цркве, гробнице (костурнице) која се налази поред цркве, одбрамбене куле-звоника, зграде за боравак монаха и новоизграђеног дела за боравак гостију. Српско порекло и историјски континуитет доказују иконе и фреске са ликовима српских владара (Св. Јован Владимир зетски краљ), двоглави бели орлови на поду храма, те стари месингани свећњаци са угравираним двоглавим орловима и звона. Три црквена звона. која су била у торњу 1924. године дарови су српских владара. Једно је поклонио 1837. године књаз Милош Обреновић. Друго звоно је даровао кнез Александар Карађорђевић 1850. године. Исте године су даровали треће звоно, кнежевићи Петар и Андреја Карађорђевић.[7]

Извори[уреди]

  1. "Време", Београд 1924. године
  2. Историја на манастирот bigorski.org.mk
  3. Хаџи Васиљевић (1936). стр. 336.
  4. Хаџи Васиљевић (1936). стр. 337.
  5. Манастир Јован Бигорски gostivar.com
  6. "Застава", Нови Сад 1891. године
  7. "Време", Београд 1924. године

Литература[уреди]

  • Васиљевић Хаџи, Јован (1936). Споменица Друштва Светога Саве, 1886-1936. Београд. 

Спољашње везе[уреди]