Пређи на садржај

Битка за Јуник

Координате: 42° 29′ N 20° 17′ E / 42.483° С; 20.283° И / 42.483; 20.283
С Википедије, слободне енциклопедије
Битка за Јуник
Део рата на Косову и Метохији

Јуник, 2013.
Време29. мај — 16. август 1998.
Место
Јуник, Аутономна Покрајина Косово и Метохија, Савезна Република Југославија
Исход Југословенска победа
Територијалне
промене		 Југословенска влада поново преузима контролу над Јуником
Сукобљене стране
Савезна Република Југославија Савезна Република Југославија Ослободилачка војска Косова
Команданти и вође
Савезна Република Југославија Божидар Делић
Савезна Република Југославија Сретен Лукић
Савезна Република Југославија Милорад Улемек		 Беким Бериша
Бедри Шала
Елтон Жерка
Пермет Вула
Самидин Џезаири
Јачина
Савезна Република Југославија 2,500–3,000 1,000–1,500
Жртве и губици
6 убијених 13 убијених

Битка за Јуник (алб. Beteja e Junikut) вођена је током рата на Косову између албанске паравојне организације познате као Ослободилачка војска Косова (ОВК) и снага безбедности Савезне Републике Југославије око града Јуник у западном Косову.

Јуник је окупирала ОВК на почетку рата и постао је центар шверца оружја из северне Албаније због свог стратешког положаја. Град су опколили Југословенска војска (ВЈ) и Министарство унутрашњих послова (МУП) 28. јула 1998. године, а након тога је био поприште интензивних сукоба скоро три недеље. Дана 16. августа је упала Специјална антитерористичка јединица, компонента специјалних операција МУП-а, приморавајући преостале борце ОВК да беже у околна брда и шуме.

Према извештајима из тог времена, у бици су погинула четири припадника МУП-а и два војника ВЈ. ОВК је претрпела 13 смртних случајева. Поред тога, било је осам жртава међу косовским Албанцима. Додатних 12.000 косовских Албанаца је расељено. Након пада Јуника, Сједињене Државе су изразиле забринутост да су владине снаге поставиле мине око града. Као директан одговор на заузимање града, Савет безбедности Уједињених нација усвојио је Резолуцију 1199 23. септембра 1998. године, позивајући на прекид непријатељстава на Косову.

Позадина

[уреди | уреди извор]

Након Другог светског рата, Косово је добило статус аутономне покрајине у оквиру Социјалистичке Републике Србије, једне од шест уставних република Социјалистичке Федеративне Републике Југославије.[1] Након смрти дугогодишњег лидера Југославије Јосипа Броза Тита 1980. године, политички систем Југославије почео је да се распада.[2] Године 1989, Београд је укинуо самоуправу на Косову, као и у другој аутономној покрајини Србије, Војводини, као део „антибирократске револуције“ председника Србије Слободана Милошевића.[3] Иако је претежно насељено етничким Албанцима, Косово је имало велики историјски и културни значај за Србе.[4] Узнемирени смањењем броја становника, Срби у покрајини почели су да се плаше да их Албанци „истискују“.[5] Чим је аутономија Косова укинута, Милошевић је именовао мањинску владу коју су водили Срби и Црногорци да надгледа покрајину, а коју су спроводиле хиљаде тешко наоружаних паравојних јединица из уже Србије. Албанска култура је систематски потискивана и стотине хиљада Албанаца који су радили у државним компанијама изгубили су посао.[3]

Године 1996, група албанских националиста који су себе називали Ослободилачком војском Косова (ОВК) почела је да напада Војску Југославије (ВЈ) и Министарства унутрашњих послова Србије (МУП) на Косову. Њихов циљ је био да одвоје покрајину од остатка Југославије, која је након одвајања Словеније, Хрватске, Македоније и Босне и Херцеговине 1991–92. године постала остатак федерације састављен од Србије и Црне Горе. У почетку је ОВК изводила нападе типа „удари и бежи“: 31 1996. године, 55 1997. године и 66 само у јануару и фебруару 1998. године.[6] Група је брзо стекла популарност међу младим косовским Албанцима, од којих су многи фаворизовали агресивнији приступ и одбацили ненасилни отпор политичара Ибрахима Ругове.[7] Организација је добила значајан подстицај 1997. године, када је оружани устанак у суседној Албанији довео до пљачке хиљада комада оружја из складишта албанске војске. Много овог оружја завршило је у рукама ОВК.[8] ОВК је такође добила значајна средства од свог учешћа у трговини дрогом.[9][10] Популарност групе је нагло порасла након што су ВЈ и МУП напали комплекс вође ОВК Адема Јашарија у марту 1998. године, убивши њега, његове најближе сараднике и већину његове шире породице. Напад је мотивисао хиљаде младих косовских Албанаца да се придруже ОВК, подстичући устанак на Косову који је на крају избио у пролеће 1998. године.[11]

Јуник је град у западном Косову, који се граничи са Дечанима на северу и Ђаковицом на југу. Након Другог светског рата, постао је самостална општина, али је 1962. године распуштен, а његова територија подељена између суседних општина. До 1998. године, Јуник је био углавном насељен косовским Албанцима. У том подручју је живело и око 700 Срба.[12] Јуник је био од великог стратешког значаја јер се налазио дуж коридора долине Кошара.[13] Због тога је град постао главни канал ОВК за шверц и дистрибуцију оружја на западном Косову на почетку рата.[14] Планински терен подручја био је идеалан и за избегавање напада ВЈ и МУП-а, па је ОВК у граду основала свој штаб на западном Косову.[15] Јуник је био међу првим градовима ухваћеним у борбе између југословенских снага безбедности и ОВК, постајући жариште такозване Прве офанзиве ОВК у априлу 1998. године.[16] Напад на комплекс Јашарија подстакао је Запад да поново уведе санкције против Југославије, које су укинуте након потписивања Дејтонског споразума почетком 1996. године.[17] До средине јуна, ОВК је тврдила да контролише 40 процената Косова.[18]

Битка

[уреди | уреди извор]

Сукоби између ОВК и југословенских власти у Јунику и околини почели су 29. маја 1998.[19] До следећег месеца, практично свих 7.000 становника Јуника је расељено. Додатних 5.000 косовских Албанаца из околних подручја који су раније тражили склониште у граду такође је расељено.[20] Отприлике у то време, Југословенско ратно ваздухопловство извело је низ ваздушних удара у Јунику и његовој околини.[18] Веровало се да је ОВК до тада контролисала приближно 40 процената Косова, али је била склона губитку новозаузете земље исто брзо као што ју је и стекла.[18] Амерички дипломата Ричард Холбрук је 24. јуна посетио Јуник и тамо се састао са борцима ОВК.[21][22] Предложио је проглашење прекида ватре и да зараћене стране раде на постизању договореног решења, али је ОВК одбила понуду.[18]

Дана 27. јула, ВЈ је из заседе напала колону бораца који су покушавали да напусте Јуник и пређу албанско-југословенску границу, убивши седам или осам људи.[23][24] Следећег дана, ВЈ је опколила град. Њено опкољавање поклопило се са готово истовременом офанзивом која је од ОВК отела оближњи аутопут који су побуњеници држали два месеца. Пре него што је поново пуштен у функцију, аутопут је морао бити очишћен од импровизованих експлозивних уређаја. ВЈ и МУП су дали побуњеницима, као и цивилима заробљеним у граду, један сат да напусте Јуник кроз два коридора. Али рок је прошао без икаквог одговора. Око заласка сунца, снаге безбедности и ОВК су почеле да размењују минобацачку ватру.[24] Неки савремени извештаји сугеришу да је опкољавање Јуника резултирало тиме да је 1.000 бораца ОВК остало заробљено у граду.[25][26] Други извештаји постављају бројку око 1.500.[27] Начелник штаба 63. падобранске бригаде, потпуковник Горан Остојић, погинуо је у овој операцији.[28] Убрзо након тога, Милошевић је разговарао са делегацијом представника Европске уније и понудио прекид опсаде у замену за укидање међународних санкција, али две стране нису успеле да постигну договор.[29]

Више од две недеље, ВЈ/МУП и ОВК су бацали минобацачке гранате једни на друге и размењивали спорадичне рафале. Дана 16. августа,[30] након опсаде која је трајала скоро 20 дана, ВЈ и МУП су преузели контролу над Јуником, приморавајући побуњенике да напусте оружје и повуку се у околна брда и шуме.[31] Јуриш на град предводила је Специјална антитерористичка јединица, компонента специјалних операција МУП-а.[32] Напад је пратила интензивна употреба хеликоптера и тенкова.[31]

Последице

[уреди | уреди извор]

У време заузимања, Јуник је био последње веће упориште ОВК на Косову.[33][34] Портпарол МУП-а Божидар Филић рекао је да је његовим падом „територија Косова ослобођена за кретање у свим правцима“.[35] Губитак последњег већег упоришта није довео до пропасти ОВК. Уместо да потпуно униште организацију, ВЈ и МУП су само приморали ОВК да се повуче у северну Албанију, одакле је могла да се прегрупише и настави побуну. Ипак, политичка аналитичарка Корина Мец напомиње да је губитак Јуника довео до тога да ОВК изгуби ореол непобедивости међу косовским албанским становништвом.[36] Према савременим извештајима, у бици су погинула четири припадника МУП-а и два припадника ВЈ.[37] Фонд за хуманитарно право, невладина организација са седиштем у Београду, наводи 13 герилаца, осам косовских албанских цивила и два припадника МУП-а као погинуле.[38] Међу погинулима је био командант ОВК у Јунику, Беким Бериша, као и заменици команданата ОВК Бедри Шаља, Елтон Жерка и Пермет Вула.[39] Филић је рекао да није било цивилних жртава јер су скоро сви становници града напустили град пре битке.[37] Дописник BBC News Џереми Кук описао је заузимање Јуника као „велики ударац за ОВК“. Западни репортери који су посетили град након престанка борби известили су да је целокупно цивилно становништво побегло.[34] Открили су да су неке зграде претрпеле велику штету, али је већи део града остао нетакнут.[37]

Албански министар спољних послова Паскал Мило осудио је опкољавање и заузимање града као чин „геноцида и масовне репресије“.[40] Вицеканцелар и министар спољних послова Аустрије, Волфганг Шисел, такође је осудио напад.[41] Ругова је изјавио да би пад града смањио вероватноћу мировних преговора. Адем Демачи, истакнути косовски албански активиста, рекао је да је офанзива „доказала да нема алтернативе независности за Косово“.[42] Делимично као одговор на заузимање града, 17. августа 1998. године, трупе из 14 различитих земаља чланица НАТО-а учествовале су у војним вежбама у Албанији, које су биле замишљене као сигнал упозорења југословенској влади.[43] Портпарол Стејт департмента САД Џејмс Рубин оптужио је југословенске снаге безбедности да су поставиле противпешадијске мине око Јуника.[44] Пет дана касније, Високи комесаријат Уједињених нација за избеглице издао је саопштење којим је потврђено да је околина града минирана.[45] Као одговор на битку, Савет безбедности Уједињених нација усвојио је Резолуцију 1199 23. септембра, позивајући на окончање непријатељстава на Косову.[46]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Judah, Tim (2002). Kosovo: War and Revenge. New Haven, Connecticut: Yale University Press. стр. 34. ISBN 978-0-300-09725-2. 
  2. ^ Judah, стр. 38–9
  3. ^ а б Adam LeBor (2002). Milosevic: A Biography. New York. стр. 276. ISBN 978-0-300-10317-5. 
  4. ^ Miranda Vickers (1999). The Albanians: A Modern History. New York: I.B.Tauris. стр. 97. ISBN 978-1-86064-541-9. 
  5. ^ Jasminka Udovički; James Ridgeway (2000). Burn This House: The Making and Unmaking of Yugoslavia. Durham, North Carolina: Duke University Press. стр. 322. ISBN 978-0-8223-2590-1. 
  6. ^ Judah, Tim (2002). Kosovo: War and Revenge. New Haven, Connecticut: Yale University Press. стр. 137. ISBN 978-0-300-09725-2. 
  7. ^ Dušan Janjić (2012). „Kosovo under the Milošević Regime”. Ур.: Charles W. Ingrao; Thomas A. Emmert. Confronting the Yugoslav Controversies: A Scholars' Initiative (2nd изд.). West Lafayette, Indiana: Purdue University Press. стр. 293. ISBN 978-1-55753-617-4. 
  8. ^ Judah, стр. 127–130
  9. ^ Sörensen, Jens Stilhoff (2009). State Collapse and Reconstruction in the Periphery: Political Economy, Ethnicity and Development in Yugoslavia, Serbia and Kosovo. New York City: Berghahn Books. стр. 203. ISBN 978-1-84545-560-6. 
  10. ^ Jonsson, Michael (2014). „The Kosovo Conflict: From Humanitarian Intervention to State Capture”. Ур.: Cornell, Svante; Jonsson, Michael. Conflict, Crime, and the State in Postcommunist Eurasia. Philadelphia, Pennsylvania: University of Pennsylvania Press. стр. 184. ISBN 978-0-81224-565-3. 
  11. ^ Judah, стр. 138–41
  12. ^ Elsie, Robert (2010). Historical Dictionary of Kosovo (2nd изд.). Lanham, Maryland: Rowman & Littlefield. стр. 147. ISBN 978-0-81087-483-1. 
  13. ^ Pettifer, James; Vickers, Miranda (2007). The Albanian Question: Reshaping the Balkans. New York, New York: I.B. Tauris. стр. 107. ISBN 978-1-86064-974-5. 
  14. ^ „Serbian police spokesman says Kosovo now free of KLA”. BBC News. 16. 8. 1998. Приступљено 9. 12. 2012. 
  15. ^ Bytiçi, Enver (2013). Coercive Diplomacy of NATO in Kosovo. Cambridge, England: Cambridge Scholars Publishing. стр. 90. ISBN 978-1-44387-272-0. 
  16. ^ Pettifer & Vickers 2007, стр. 117
  17. ^ Erlanger, Steven (10. 3. 1998). „U.S. and Allies Set Sanctions on Yugoslavia”. The New York Times. Приступљено 30. 6. 2017. 
  18. ^ а б в г Bytiçi, Enver (2013). Coercive Diplomacy of NATO in Kosovo. Cambridge, England: Cambridge Scholars Publishing. стр. 90. ISBN 978-1-44387-272-0. Bytiçi, Enver (2013).
  19. ^ „Kosovar Albanians Mourn Loss Of Architectural Heritage”. Radio Free Europe/Radio Liberty. 9. 8. 1999. Приступљено 14. 6. 2017. 
  20. ^ Krieger, Heike (2001). The Kosovo Conflict and International Law: An Analytical Documentation 1974–1999. Cambridge, England: Cambridge University Press. стр. 99. ISBN 978-0-52180-071-6. 
  21. ^ Dinmore, Guy (25. 6. 1998). „U.S. Envoy Meets Rebel in Kosovo”. Washington Post. Приступљено 11. 6. 2017. 
  22. ^ Hedges, Chris (25. 6. 1998). „U.S. Envoy Meets Kosovo Rebels, Who Reject Truce Call”. The New York Times. Приступљено 12. 6. 2017. 
  23. ^ „Yugoslavia: Serbs Say They Killed Seven Albanians in Kosovo”. Radio Free Europe/Radio Liberty. 27. 7. 1998. Приступљено 12. 6. 2017. 
  24. ^ а б „Serbs Retake Kosovo Highway From Rebels”. Chicago Tribune. 28. 7. 1998. Приступљено 28. 11. 2012. 
  25. ^ Peter Beaumont (2. 8. 1998). „Brutal Serb army has destruction of rebels in its sights as Kosovo goes up in flames”. The Guardian. Приступљено 28. 11. 2012. 
  26. ^ „Serbs Seize One Rebel Redoubt, Attack Second”. Los Angeles Times. 13. 8. 1998. Приступљено 28. 11. 2012. 
  27. ^ „Serbs Tighten Ring Around Guerrillas In Kosovo”. Chicago Tribune. 28. 7. 1998. Приступљено 28. 11. 2012. 
  28. ^ „Minister Vučević visits family of Lt. Col. Goran Ostojić killed in Košare”. mod.rs. 13. 4. 2024. Архивирано из оригинала 18. 4. 2025. г. 
  29. ^ „Despite Milosevic's pledge, new Kosovo village besieged”. CNN. 30. 7. 1998. Архивирано из оригинала 2. 5. 2018. г. Приступљено 14. 6. 2017. 
  30. ^ Mertus, Julie (1999). Kosovo: How Myths and Truths Started a WarНеопходна слободна регистрација. Los Angeles, California: University of California Press. стр. 309. ISBN 978-0-52021-865-9. 
  31. ^ а б „Serbs Seize 3 More Kosovo Areas; NATO Begins Drills”. Chicago Tribune. 18. 8. 1998. Приступљено 28. 11. 2012. 
  32. ^ „Svedok: Policija bila na udaru OVK”. B92. 17. 9. 2007. Приступљено 9. 12. 2012. 
  33. ^ „Last KLA stronghold falls to Serbs”. BBC News. 16. 8. 1998. Приступљено 12. 6. 2017. 
  34. ^ а б „Nato 'warning' over Kosovo”. BBC News. 17. 8. 1998. Приступљено 12. 6. 2017. 
  35. ^ „Serbian Forces in Kosovo Seize Rebel Stronghold”. Washington Post. 17. 8. 1998. Приступљено 14. 6. 2017. 
  36. ^ Metz, Corinna (2012). The Way to Statehood: Can the Kosovo Approach be a Role Model for Palestine?. Vienna, Austria: Wiener Verlag. стр. 48. ISBN 978-3-94469-017-9. 
  37. ^ а б в „After 20-day Siege, Serbs Capture Key Rebel Supply Town In Kosovo”. Chicago Tribune. 17. 8. 1998. Приступљено 28. 11. 2012. 
  38. ^ Humanitarian Law Center (30. 9. 2011). „Human Losses in Kosovo”. HLC. Приступљено 22. 7. 2018. 
  39. ^ The Office of the Prime Minister (21. 5. 2012). „Prime Minister Thaçi: Albanians will live free, in a European spirit, in a Euro-Atlantic spirit, in a shared space”. Republic of Kosovo. Приступљено 11. 6. 2017. 
  40. ^ „Yugoslavia: Serbs Say They Killed Seven Albanians in Kosovo”. Radio Free Europe/Radio Liberty. 27. 7. 1998. Приступљено 12. 6. 2017. "Yugoslavia: Serbs Say They Killed Seven Albanians in Kosovo".
  41. ^ „Europeans Condemn Attack in Kosovo”. The New York Times. 13. 8. 1998. Приступљено 12. 6. 2017. 
  42. ^ „Last KLA stronghold falls to Serbs”. BBC News. 16. 8. 1998. Приступљено 12. 6. 2017. "Last KLA stronghold falls to Serbs".
  43. ^ „Nato 'warning' over Kosovo”. BBC News. 17. 8. 1998. Приступљено 12. 6. 2017. "Nato 'warning' over Kosovo".
  44. ^ Krieger 2001, стр. 101
  45. ^ Abrahams, Fred; Ward, Benjamin (2001). Under Orders: War Crimes in Kosovo. New York, New York: Human Rights Watch. стр. 47. ISBN 978-1-56432-264-7. 
  46. ^ Pavković, Aleksandar (2000). The Fragmentation of Yugoslavia: Nationalism and War in the Balkans. New York, New York: Springer. стр. 191. ISBN 978-0-23028-584-2. 

Литература

[уреди | уреди извор]

42° 29′ N 20° 17′ E / 42.483° С; 20.283° И / 42.483; 20.283

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Битка_за_Јуник&oldid=30426739”