Пређи на садржај

Битка за Алжир

С Википедије, слободне енциклопедије
Битка за Алжир
Филмски постер на енглеском језику
Изворни насловиталијански: La battaglia di Algeri
арапски: معركة الجزائر
РежијаЂило Понтеркорво
СценариоФранко Солинас
ПродуцентАнтонио Мусу
Сади Јасеф
Темељи се наСећања на битку за Алжир
(Сади Јасеф)
Главне улогеЖан Мартин
Сади Јасеф
Брахим Хађаг
Томасо Нери
МузикаЕнио Мориконе
Ђило Понтеркорво
Директор
фотографије
Марчело Гати
МонтажаМарио Мора
Марио Серандреи
Продуцентска
кућа
Igor Film
Casbah Film
ДистрибутерMagna
Година1966.
Трајање120 минута
ЗемљаИталија
Алжир
Језикарапски
француски
Буџет800 хиљада долара
Зарада879 хиљада долара[1]
IMDb веза

Битка за Алжир (итал. La battaglia di Algeri; арап. معركة الجزائر) је италијанско-алжирски ратни филм из 1966. године, режисера и ко-сценаристе Ђила Понтеркорва. Заснован је на акцијама које су побуњеници током Алжирског рата за независност (1954–1962) предузели против француске владе у Северној Африци, од којих је најистакнутија насловна битка за Алжир, главни град истоимене државе. Снимљен је на локацији стилом инспирисаним Робертом Роселинијем: црно-бела форма са монтажом документарног типа како би се појачао осећај историјске аутентичности, са углавном непрофесионалним глумцима који су преживели праву битку. Музику за филм су компоновали Понтекорво и Енио Мориконе. Битка за Алжир се често повезује са италијанским неореализмом.[2]

Филм се углавном концентрише на револуционарног борца Алија Ла Поантеа између 1954. и 1957. године, када су герилски борци ФЛН-а отишли ​​у Алжир. Њихове акције дочекали су француски падобранци који су покушавали да поврате територију. Филм такође говори о организацији герилског покрета и илегалним методама, попут мучења, које су користили Французи како би их зауставили. Алжир је на крају успео да стекне независност од Француске, о чему Понтекорво говори у епилогу филма.[3]

Филм је добио похвале критичара. И побуњеничке групе и државни органи сматрају да је филм важан коментар урбаног герилског рата. Заузима 48. место на листи 250 најбољих филмова критичара у анкети часописа Sight and Sound из 2012,[4] као и 120. место на листи 500 најбољих филмова свих времена часописа Empire.[5] Такође се нашао на листи 100 италијанских филмова које треба очувати. Пошто је био предмет друштвено-политичке контроверзе, филм није био приказиван пет година у Француској; на крају је објављен 1971. године.[6]

Филм реконструише догађаје који су се десили у главном граду француског Алжира између новембра 1954. и децембра 1957. године, током Алжирског рата за независност. Наратив почиње организацијом револуционарних ћелија у Касби. Због партизанског рата између локалног алжирског становништва и алжирских Француза, у којем обе стране чине све веће насиље, Француска шаље падобранце француске војске у град да се боре и ухвате припаднике Фронта националног ослобођења (ФЛН). Падобранци су приказани како неутралишу читаво руководство ФЛН-а било убиствима или хапшењима.

Приказане су тактике герилске побуне ФЛН-а и француских противпобуњеника, као и ружнија страна рата. И колонизатор и колонизовани чине злочине над цивилима. ФЛН у заузетој Касби по кратком поступку врши погубљења алжирских криминалаца и осумњичених француских колаборациониста; они врше тероризам, укључујући акције као што је бомбашки напад у кафеу Милк Бар, како би узнемиравали Европљане. Снаге безбедности прибегавају убиствима и неселективном насиљу над опозицијом. Француски падобранци су приказани како рутински прибегавају мучењу, застрашивању и убиствима.

Понтекорво и Солинас су у свом сценарију створили неколико протагониста који су засновани на разним ратним личностима. Прича почиње и завршава се из перспективе Алија Ла Поантеа, ситног криминалца који бива политички радикализован у затвору. Регрутује га командант ФЛН-а Ел-Хади Џафар, кога глуми Сади Јасеф, који је током рата био командант ФЛН-а.

Потпуковник Матје, командант падобранаца, главни је француски лик. Остали ликови су дечак „Мали” Омар , улично дете које је гласник ФЛН-а; Ларби Бен М'хиди, највиши лидер ФЛН-а који даје политичко образложење за побуну; као и Џамила, Зохра и Хасиба, три женске чланице ФЛН-а које изводе терористичке нападе. Битка за Алжир такође укључује хиљаде алжирских статиста. Понтекорво је намеравао да путем њих пренесе комуникацију певањем, јауцима и физичким ефектом.

Филм се завршава приказом националистичких демонстрација и немира, што сугерише да је Француска, иако је победила у бици за Алжир, изгубила Алжирски рат за независност.

Махмуд, Халима, мали Омар и Али Ла Поанте у скровишту
Глумац Улога
Жан Мартин пуковник Филип Матје
Сади Јасеф Ел-Хади Џафар
Брахим Хађаг Али Ла Поанте
Томасо Нери капетан Дубоа
Самија Кербаш Фатија
Уго Палети капетан
Фусија Ел Кадер Халима
Франко Моруци Махмуд
Мохамед Бен Касен мали Омар

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „The Battle of Algiers (1967) - Box Office Mojo”. www.boxofficemojo.com. 
  2. ^ Shapiro, Michael J. (1. 8. 2008). „Slow Looking: The Ethics and Politics of Aesthetics: Jill Bennett, Empathic Vision: Affect, Trauma, and Contemporary Art. . Stanford, CA: Stanford University Press. 2005. [[Категорија:Cite book]]; Mark Reinhardt, Holly Edwards, and Erina Duganne. Beautiful Suffering: Photography and the Traffic in Pain. Chicago, IL: University of Chicago Press. 2007. [[Категорија:Cite book]]; Gillo Pontecorvo, director. The Battle of Algiers. Criterion: Special Three-Disc Edition. 2004. [[Категорија:Cite book]]”. Millennium: Journal of International Studies. 37: 181—197. doi:10.1177/0305829808093770.  line feed character у |title= на позицији 152 (помоћ); Сукоб URL—викивеза (помоћ)
  3. ^ „Gillo Pontecorvo: The Battle of Algiers”. The Guardian. 
  4. ^ „Critics' top 100”. bfi.org.uk. Архивирано из оригинала 19. 8. 2012. г. Приступљено 14. 3. 2016. 
  5. ^ „The 500 Greatest Movies Of All Time”. Empire. 2015-10-02. Приступљено 14. 3. 2016. 
  6. ^ Caillé, Patricia (2007). „The Illegitimate Legitimacy of the Battle of Algiers in French Film Culture”. Interventions. 9 (3): 371—388. S2CID 162359222. doi:10.1080/13698010701618604. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]