Битка за Возућу

Из Википедије, слободне енциклопедије
Битка за Возућу
Део Рата у Босни и Херцеговини
Map 62 - Bosnia - Ozren Mountains, September-October 1995.jpg
Мапа борбених дејстава на простору планине Озрен од септембра до октбра 1995
Време: јул10. септембар 1995.
Место: Возућа, Озрен
Резултат: Побједа Армије Републике Босне и Херцеговине
Сукобљене стране
Република Босна и Херцеговина Армија Републике Босне и Херцеговине Република Српска Војска Републике Српске
Команданти и вође
Република Босна и Херцеговина Рефик Лендо
Муатез Билах
Република Српска непознат
Укључене јединице
Република Босна и Херцеговина 3. корпус
Република Босна и Херцеговина Црни лабудови
Ел Муџахид
Република Српска 3. озренска бригада
Република Српска 4. озренска бригада
Република Српска 1. прњаворска бригада
Република Српска 1. србачка бригада
Жртве и губици
129 погинулих 614 погинулих
60 заробљених

Битка за Возућу представља оружани сукоб Армије Републике Босне и Херцеговине и Војске Републике Српске од јула до 10. септембра 1995. у селу Возућа код Завидовића. Циљ Армије Републике Босне и Херцеговине био је протјерати српско становништво и населити муслиманске избјеглице из Сребренице и Жепе, али и отворити пролаз за напад на Добој. Међутим, потписивањем Дејтонског споразума у децембру 1995. окончан је рат, те су припреме за напад на Добој обустављене. Одред Ел Муџахид, састављен од страних и босанскохерцеговачких исламиста, био је кључан у заузимању Возуће. Након пада Возуће почињен је покољ над рањеним и заробљеним српским борцима, а српско цивилно становништво је протјерано.

Битка[уреди]

Ви сте на Возућој сломили кичму четничког непријатеља, ви сте показали пут којим ћемо наставити и дали сте урнек, модел борбе како се та кичма може и даље ломити да би се ослободила Босна и Херцеговина. Хвала вам, војници, за то у име нашег народа који неће заборавити шта сте учинили.

Алија Изетбеговић у обраћању припадницима одреда Ел Муџахид у Возући, септембар 1995.[1]

...на возућком ратишту Одред „Ел Муџахидин” имао је једну од кључних улога. Њихово раније учешће у борбеним дејствима на овом ратишту на најтврђим објектима резултирало је успјесима и ликвидацијом десетина агресорских војника усљед чега је у редовима агресора посијана паника, страх и несигурност а међу цивилима покренут процес исељавања...

Приједлог за признања и стимулативне мјере 3. корпуса Армије Републике Босне и Херцеговине за одред „Ел Муџахид”, септембар 1995.[1]

Припреме Армије Републике Босне и Херцеговине да заузме Возућу у Завидовићима и планину Озрен коју је држала Војска Републике Српске почеле су већ у мају 1995. Прва операција је називана „Црвени лав”, а њом су муслиманске снаге потјерале Војску Републике Српске и прекинуле њихову комуникацију преко Озрена, стварајући тако услове за напад на Возућу. У нападу на Озрен 27. маја 1995. истакли су се припадници одреда Ел Муџахид. Након само седам минута борбе успјели су заузети стратешки важну коту Поцјелово, потпуно разбијајући линије српске одбране. Претходне двије године муслиманске снаге су безуспјешно покушавале освојити Поцјелово ког су Срби називали „вратима српске Москве”. Након пада Поцјелова, муџахедини се брутално обрачунавају са српским рањеницима и заробљеницима одрубљујући им главе и при томе све снимајући. У нападу на Поцјелово погинуо је и емир, један од вођа муџахедина, Абдулах Либи.[2]

У септембру је покренута и операција муслиманских снага за напад на Возућу. Названа је „Битком поноса”, а 10. септембра 1995. почела је завршна фаза те операције под називом „Ураган 95”. Заповједник операције „Ураган 95” био је Рефик Лендо, командант оперативне групе „Босна” на подручју Жепча и Завидовића. У операцији су учествовали и Црни лабудови који су починили масакр над хрватским цивилима у Грабовици 9. септембра 1993. те друге јединице Армије Републике Босне и Херцеговине. Крајњи циљ саме операције био је прогон српског становништва и насељавање између 10 и 15 хиљада муслиманских избјеглица (мухаџира) из Сребренице и Жепе. Сам напад на Возућу наредио је предсједник Предсједништва Републике Босне и Херцеговине Алија Изетбеговић који је био заинтересован и у исход напада. Припадници српских снага на Озрену сматрали су како не могу бити поражени, међутим, изненадним нападом с леђа завладао је хаос у српским редовима. Напад с леђа су припадници српске 4. озренске бригаде уочили када је спаљено село иза њихових положаја. За четири минута муџахедини су освојили стратешку коту Паљеник и срушили цијелу српску обрану, а Возућа се нашла у потпуном опкољењу. У нападу на српске снаге погинуо је и емир Абу Табит ел Масри. У извјешћу Абу Малија, једног од емира, наводи се да је у нападу убијен већи број српских војника, док је 60 њих заробљено. Умјесто да их одведу у затвор у Зеницу или Дом пензионера у Заводивићима, муџахедини су их брутално поклали у свом кампу снимајући своје радње. Заробљеници су такође мучени и од њих је тражено да се међусобно убијају, а касније су оскврњена и тијела убијених.[2]

Армија Републике Босне и Херцеговине почела је напад на Возућу 10. септембра 1995. Главна и кључна ударна снага напада били су припадници одреда Ел Муџахид.[1] Након што је пала Возућа, припадници одреда су починили бруталан покољ над српским војницима и цивилима. Убијено је педесетак заробљених српских војника одсијецањем главе сјекирама, сабљама и моторним тестерама. Снимци погубљења слани су по исламским земљама с циљем прикупљања донација. Након пада Возуће нестале су 463 особе. Посмртни остатци око 240 Срба до данас нису пронађени.[2][3] Ликвидације припадника одреда Ел Муџахид навеле су српско становништво на исељавање. Муџахедини су похваљени за велики број убијених српских војника у нападу и заробљавање знатне количине оружја. Погинуо је и велик број муџахедина, њих 129, од чега 105 странаца и 24 босанскохерцеговачка муслимана. Напад муџахедина на Возућу предводио је Муатез Била, који је након пада села погинуо у акцији. Пад Возућа отворио је и могућност за муслимански напад на Добој, међутим, ускоро је потписан Дејтонски мировни споразум којим се окончао Рат у Босни и Херцеговини.[1]

Истраге о злочинима[уреди]

Државна комисија Републике Српске за размјену ратних заробљеника и несталих лица је упорно трагала за несталима током борби за Возућу. Крајем 1996. године, представници комисије Милан Иванчевић и Горан Крчмар отишли су у Зеницу на састанак с бригадним генералом Сакибом Махмуљином, од ког су тражили ослобађање преосталих ратних заробљеника из КПД-а у Зеници. Махмуљин је негирао постојање заробљеника, али је признао да су муџахедини у кампу у Гостовићу погубили заробљенике одсијецањем глава.[2]

ИФОР је у августу 1997. у затвору у Зеници ипак пронашао скривене српске официре, Ненада Шкрбића из Бање Луке и Душана Шкребића из Теслића. Обојица су била заробљена у септембру 1995. у Доњој Буковици на Озрену. Махмуљин је имао намјеру мијењати двојицу официра за тијела своје браће који су погинули у борбама са српским снагама у Козарцу. Преосталих пет војника, за које је Република Српска имала податке да се налазе у затвору у Зеници, нису пронађена. Нису пронађена ни тијела војника убијених у кампу у Гостовићу, јер су њихови посмртни остатци из гробнице покрај Кучице ископани и разбацани. Пронађене су кости, дијелови лобања и шака. За три пронађена тијела утврђено је да су војници 1. прњаворске бригаде који су нестали у мају 1995.[2]

У ископавању посмртних остатака код Стога 1997. пронађено је 21 тијело, од тога 17 без главе. На сусједној локацији од 17 тијела, 14 је било без главе. На коти Паљеник у љето 1997. пронађено је још 12 тијела војника 1. србачке бригаде. Државна комисија Републике Српске је код Возуће пронашла 11 локација са измјештеним гробницама. У њима је, према подацима комисије, још 137 тијела која су откопана и премјештена када је почела истрага. Налази Документацијског центра за ратне злочине у Бањој Луци упућени су у Хаг. Хашки истражитељи су дуготрајном истрагом потврдили истинитост и оригиналност прикупљених доказа. Њихов досје јасно је утврдио одговорност одреда Ел Муџахид за почињене ратне злочине, али се бавио и ширим дјеловањем муџахедина у склопу 3. корпуса Армије Републике Босне и Херцеговине.[2]

У децембру 2014. године, потпредсједник Федерације Босне и Херцеговине Мирсад Кебо предао је Тужилаштву Босне и Херцеговине документацију која се односи на сумњу да су неки бошњачки званичници на високим положајима прећутали бруталне ликвидације одсјецањем глава српских војника које су починили муџахедини.[4] Исламистички портал Саф оптужио је Кебу да се „жели осветити Бошњацима измишљајући ратне злочине”.[5]

„Стазама егзодуса”[уреди]

„Стазама егзодуса” представља традиционални марш дужине од 22 км, а пролази кроз некадашња српска села Возуће и долине Криваје.[6]

Марш представља сјећање на 10. септембар 1995. године и прогон српског становништа из Возуће и из долине ријеке Криваје. Поворка креће од Цркве Пресвете Тројице у Тумарама у општини Лукавац на Озрену, а завршава се код Цркве Светог великомученике Георгија у Стогу у општини Завидовићи. Путања марша се креће тзв. камионским путем правцем Бријесница—Малчићи—Кврга—Прокоп—Боровци—Лозна, а којим су Срби бјежали од припадника Армије Републике Босне и Херцеговине и Ел Муџахид одреда.[6]

Масован прогон становништва десио се у периоду од 10. до 24. септембра 1995. године и као резултат је имао 1.920 протјераних српских породица са око 7.680 чланова из 30 насељаних мјеста.[6]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

Спољашне везе[уреди]