Битка за Госпић
| Битка за Госпић | |||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Део рата у Хрватској | |||||||
 Зграда у Госпићу, оштећена током битке | |||||||
| |||||||
| Сукобљене стране | |||||||
 Хрватска |
 СФР Југославија | ||||||
| Команданти и вође | |||||||
|
Мирко Норац Иван Дасовић |
Реља Томић Ђорђе Божовић Гишка † | ||||||
| Укључене јединице | |||||||
 Збор народне гарде Хрватска полиција ХОС |
.svg){kind=small} Југословенска народна армија Српска гарда | ||||||
| Јачина | |||||||
| 427 | 400 | ||||||
| Жртве и губици | |||||||
| непознато |
непознат број погинулих 300 заробљених | ||||||
Битка за Госпић вођена је у околини Госпића, у Хрватској, од 29. августа до 22. септембра 1991. године током Хрватског рата за независност. У бици су се сукобили Југословенска народна армија (ЈНА), стационирана у пет касарни у граду, и паравојни елементи српске гарде против Хрватске народне гарде (ЗНГ), полицијских снага стационираних у Госпићу и полицијских појачања из других делова Хрватске. Борбе у источним окрузима Госпића, које су контролисале снаге ЈНА уз подршку артиљерије, биле су углавном статичне, али се равнотежа померила у корист хрватских снага након заузимања неколико складишта и касарни ЈНА 14. септембра. Преостале касарне су заузете до 20. септембра, што је довело до протеривања снага ЈНА и српске гарде из града.
Битка је уследила након ескалације етничких тензија у региону Лике, укључујући нападе на хрватске цивиле у Ловинцу, напад на контролни пункт хрватске полиције у Жутој Локви и окршаје на Плитвичким језерима и превоју Љубово на путу Госпић – Плитвичка језера. До краја 1991. године дошло је до даљег погоршања ситуације у региону, што је резултирало ратним злочинима над Србима и Хрватима у масакрима у Госпићу и Широкој Кули. Борбе у региону остале су у ћорсокаку, са мало или без икаквих територијалних добитака на било којој страни, све док није проглашено трајно примирје потписивањем Сарајевског споразума 2. јануара 1992. године.
Позадина
[уреди | уреди извор]У августу 1990. године, у Хрватској је избио устанак, усредсређен на претежно српска насељена подручја далматинског залеђа око града Книна,[1] као и у деловима Лике, Кордуна и Баније, и насељима у источној Хрватској са значајним српским становништвом.[2] Ови региони су постали новоформирана САО Крајина (Српска аутономна област). Објава намере САО Крајине да се интегрише са Србијом резултирала је тиме да је хрватска влада прогласила устанак побуном.[3]
До марта 1991. године, сукоб је ескалирао у Хрватски рат за независност[4] и у јуну 1991. године, распадом Југославије, Хрватска је прогласила независност.[5] Декларација је ступила на снагу 8. октобра[6] након тромесечног мораторијума.[7] САО Крајина, преименована у Републику Српску Крајину (РСК) 19. децембра, потом је покренула кампању етничког чишћења хрватских цивила.[8]
Контрола растућих тензија постала је отежана све већом подршком САО Крајини коју је пружала Југословенска народна армија (ЈНА). Немогућност хрватске полиције да се носи са ситуацијом довела је до оснивања Хрватске народне гарде (ЗНГ) у мају 1991. године.[9] Међутим, развој ЗНГ у војну силу био је отежан ембаргом УН на оружје, уведеним у септембру,[10] док је војни сукоб у Хрватској наставио да ескалира — битка за Вуковар почела је 26. августа.[11]
Увод
[уреди | уреди извор]
Већ напета ситуација у региону Лике, након инцидента на Плитвичким језерима 1. априла, када су се догодиле прве жртве у Хрватском рату за независност,[12] додатно се погоршала у јуну када је Хрватска поново потврдила свој суверенитет кроз парламентарну декларацију. То се огледало у порасту насилних инцидената, постављању неовлашћених контролних пунктова на путевима и повременој размени ватре из лаког оружја. 22. јуна, три полицајца су отета на путу између Госпића и Грачаца, који је под контролом САО Крајине, а низ напада на хрватску полицију догодио се у разним деловима Лике, укључујући Госпић, 27. и 28. јуна.[13] У јулу 1991. године, ЈНА је почела отворено да се суочава са хрватском полицијом и ЗНГ у Лици. 1. јула, полицијску станицу Плитвице је опколила ЈНА, а 6. јула, два припадника ЗНГ су убијена, а још два рањена у заседи ЈНА у близини Госпића. Даља ескалација борби забележена је на превоју Љубово на путу Госпић – Кореница, где су се трупе ЈНА и САО Крајине бориле и потиснуле ЗНГ 28. и 29. јула.[14]
Етничко насиље је наставило да ескалира када су српске паравојне јединице 5. августа отеле и убиле пет хрватских цивила из Ловинца у јужној Лици,[15] а нападнут је и полицијски контролни пункт у Жутој Локви.[16] Почетком августа, ЈНА је преместила 236. пролетерску моторизовану бригаду (бригада само по имену, 236. је заправо била само јединица величине чете) и део моторизованог батаљона 4. оклопне бригаде, претходно распоређеног на превоју Љубово, у Госпић као појачање за свој гарнизон у граду. Остали покрети у том месецу укључују напад и заузимање полицијске станице Плитвице 30. од стране снага САО Крајине.[17]
Са неизбежним заузимањем Плитвица и повлачењем ЗНГ из Личког Осика 31. августа, 8 километара северно од Госпића, САО Крајина и ЈНА су преусмериле свој фокус у Лици на сам Госпић,[18] где су Срби чинили 38,4% од укупног становништва од 12.000.[19]
Борбени ред
[уреди | уреди извор]Снаге ЈНА састојале су се од 70 официра и 200 војника[20] стационираних у касарни Станко Опсеница и четири друга мања објекта ЈНА у Госпићу.[21] Гарнизон је подржавало 128 припадника паравојне јединице Српска гарда, предвођене Ђорђем Божовићем, који су распоређени у Госпић из Србије користећи превоз ЈНА,[22] према интервјуу са командантом јужне личке територијалне одбране 1991. године.[23] Након реорганизације 1991. године, јединице ЈНА са седиштем у Госпићу биле су 236. моторизована бригада и 1. бригада 35. партизанске дивизије, обе потчињене Ријечком корпусу. Пре тога, 10. пролетерски пешадијски пук, јединица класе Б која је морала да одржава само 15% ратног броја трупа, био је стациониран у Госпићу, али је спојен са 9. пролетерским пешадијским пуком и формирао 236. моторизовану бригаду.[24] Гарнизоном ЈНА у Госпићу формално је командовао пуковник Петар Ћавар, међутим, ефективну команду је преузео његов начелник штаба, мајор Југословенске контраобавештајне службе Реља Томић.[25]
Почетком септембра, хрватске снаге у Госпићу бројале су 427 војника, углавном из полицијских снага са седиштем у Госпићу, Ријеци и Забоку, добровољаца из Госпића, Загреба и Сења, као и јединица Хрватских одбрамбених снага.[26] Једина јединица ЗНГ у Госпићу била је 118. пешадијска бригада, која је почела да се формира око 58. самосталног батаљона ЗНГ 14. августа, али није била у потпуности окупљена до после октобра. До средине септембра, бригада се састојала од два батаљона - једног са четири чете и другог са три. 118. пешадијском бригадом командовао је потпуковник Мирко Норац,[27] док је начелник хрватске полиције у Госпићу био Иван Дасовић.[26]
Ток битке
[уреди | уреди извор]
ЈНА и српске паравојне снаге бомбардовале су Госпић артиљеријом стационираном у селу Дивосело и касарни ЈНА Јасиковац 29. августа 1991. године. Интензитет ових напада значајно се повећао према средини септембра, проузрокујући значајну штету Госпићу; један извештај САО Крајине о нападу процењује да је више од 50% објеката у граду оштећено.[28]
На почетку битке, ЈНА и паравојне јединице су потиснуле хрватске снаге из источног Госпића.[29] Дана 5. септембра, хрватске снаге су заробиле генерал-мајора ЈНА Трајчета Крстевског, заједно са три оклопна транспортера и 32 војника, када је покушао да стигне до касарне ЈНА која је била изолована у центру града, али су их пустили следећег дана након успешних преговора о размени заробљеника. Хрватски команданти у Госпићу су, међутим, одбили захтев да се врате и оклопни транспортери - супротно упутствима хрватских власти у Загребу. Након заробљавања Крстевског, артиљеријско бомбардовање ЈНА се интензивирало, у просеку 1.100 артиљеријских граната дневно. Упркос интензивном бомбардовању, друга недеља битке је била пат позиција, без икаквих промена у линијама контроле.[30]
ЗНГ и хрватска полиција планирали су да 14. септембра искључе струју, воду и комуникације свим објектима ЈНА у делу Хрватске под контролом владе.[31] У Госпићу је ова акција померена на 13. септембар, исти дан када је ЗНГ заузела складиште ЈНА. Ово је хрватским трупама обезбедило 14.000 пушака и значајну количину противтенковског оружја,[32] више него довољно да хрватске снаге парирају ЈНА у граду.[33] Касарна ЈНА у Перушићу и касарна Канижа у Госпићу заузете су следећег дана. Главни део гарнизона ЈНА у Госпићу предао се 18. септембра,[32] након три дана борби за касарну Станко Опсеница.[34] Пешадијски напад који је имао за циљ подршку гарнизону ЈНА успешно су одбиле хрватске снаге 16. септембра у области Дивосела,[35] где је Божовић погинуо.[32] Након што је центар града постао релативно безбедан, хрватске снаге су прошириле офанзиву, заузевши касарну Јасиковац и ослободивши два хрватска џепа у селима Рибник и Билај до 20. септембра.[35] Како се ЈНА предала, српске снаге су се повукле из источних делова Госпића на линију 8 километара испред Медака,[33] док су хрватске снаге завршиле чишћење Госпића до 22. септембра.[36]
Последице
[уреди | уреди извор]
Хрватска је заробила око 300 официра и војника ЈНА, који су након заробљавања одведени у Ријеку.[37] Касније су размењени за хрватске ратне заробљенике које је ЈНА заробила у бици за Вуковар и другде у Хрватској.[38] Заплењена је велика количина лаког оружја и муниције, као и седам тенкова и дванаест топова 120 mm (4,7 in) минобацачи.[39] Након битке, артиљеријско бомбардовање Госпића настављено је са положаја око Дивосела и Личког Читлука, отприлике 5 to 8 kilometres (3,1 to 5,0 miles) јужно од Госпића.[40] Окршаји у Лици су се наставили до јануара 1992. године, јер је свака страна настојала да побољша своје положаје на терену, посебно око Госпића и Оточца.[41] Дана 23. септембра, хрватско напредовање на југ зауставиле су снаге ЈНА и САО Крајине, које су се састојале од пешадијског батаљона и оклопног воза Крајина Експрес, а које су браниле складиште ЈНА у Светом Року.[42] ЈНА је обезбедила складиште и заузела Ловинац 26. септембра. До краја септембра, хрватски одбрамбени положаји око Оточца били су довољно ојачани да су покретани само мањи напади, и то првенствено у близини села Дренов Кланац.[43] Крајем октобра и почетком децембра, борбе су се интензивирале око Дивосела код Госпића, али ниједна територија није прешла у другу руку.[44] Интензитет артиљеријског бомбардовања Госпића достигао је врхунац 1. новембра 1991. године, када је 3.500 артиљеријских граната погодило град.[45] У децембру је Кнински корпус ЈНА предложио Генералштабу ЈНА да напредује из Грачаца у покушају да заузме Госпић и Оточац, али је потписивање Сарајевског споразума и прекид ватре 2. јануара 1992. године у великој мери зауставило даље борбе,[46] све до почетка операције Медачки џеп у септембру 1993. године.[47]
Континуирани војни сукоб у региону пратила је ескалација етничког насиља, што је кулминирало ратним злочинима против цивила које су починиле војне власти у Госпићу и војска САО Крајине у подручју око Личког Осика у октобру 1991. године. У Госпићу је око 100 српских цивила одведено из града и убијено на околним пољима. Неки од одговорних за догађај, касније познат као масакр у Госпићу, кривично су гоњени од стране хрватског правосуђа. То је резултирало осудом, 2003. године, Норца и још двојицу оптужених на 12 година затвора.[48] Убиства у подручју Личког Осика, позната као масакр у Широкој Кули, резултирала су смрћу 40 цивила, углавном Хрвата, али и неких Срба осумњичених за подршку Хрватској.[49] Године 2011, суд у Београду, Србија, осудио је четворицу бивших припадника милиције САО Крајине за убиство четворице Срба и једног Хрвата у Широкој Кули.[50]
Хрватске власти су 1993. године оптужиле Марцела Дуспера, Тому Чачића, Јову Купрешанина, Богдана Одановића, Рељу Томића, Душка Бајића, Данета Дракулу, Мићу Васића, Гоце Конеског, Слободана Дотлића, Драгољуба Лазаревића, Радована Раденковића, Братислава Милојковића, Стеву Милошевића и Милоша Богдановића са 15 службеника, 15 бивших 9 ЈНА, ратни злочин против цивилног становништва. Свим оптуженима, осим Дракули, суђено је у одсуству. Дракула је ослобођен, док су Дуспер, Томић и Бајић осуђени на по 20 година затвора, док су остали оптужени осуђени на по 15 година. Пресуде је потврдио Врховни суд Хрватске 1994.[51] Дотлић је ухапшен 18. октобра 2013. након што је посетио родитеље који живе у Хрватској. Пре хапшења, Дотлић је тражио ново суђење,[52] али је након хапшења оптужба против њега преиначена у оружану побуну, што је касније одбачено након Закона о општој амнестији.[51]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ The New York Times & 19 August 1990
- ^ ICTY & 12 June 2007
- ^ The New York Times & 2 April 1991
- ^ The New York Times & 3 March 1991
- ^ The New York Times & 26 June 1991
- ^ Narodne novine & 8 October 1991
- ^ The New York Times & 29 June 1991
- ^ Klemenčič & Žagar 2004, стр. 306
- ^ EECIS 1999, стр. 272–278
- ^ The Independent & 10 October 1992
- ^ UNSC & 28 December 1994, Section III
- ^ Marijan 2006, стр. 224–227
- ^ Marijan 2006, стр. 227
- ^ Marijan 2006, стр. 228
- ^ Amnesty International & November 1991
- ^ Tatalović & Jakešević 2008, стр. 138
- ^ Marijan 2006, стр. 229
- ^ Marijan 2006, стр. 229
- ^ Slobodna Dalmacija & 15 September 2000
- ^ Slobodna Dalmacija & 16 February 2001
- ^ Hrvatski Vojnik (b) & March 2012
- ^ Thomas 1999, стр. 102–103
- ^ Svedok 2009
- ^ Marijan 2006, стр. 223
- ^ Slobodna Dalmacija & 15 September 2000
- ^ а б Hrvatski Vojnik (a) & March 2012
- ^ VSRH & 2 June 2004
- ^ Hrvatski Vojnik (b) & March 2012
- ^ Hrvatski Vojnik (a) & March 2012
- ^ Slobodna Dalmacija & 15 September 2000
- ^ CIA 2002, стр. 95
- ^ а б в Slobodna Dalmacija & 15 September 2000
- ^ а б Marijan 2006, стр. 229
- ^ Slobodna Dalmacija & 16 February 2001
- ^ а б Slobodna Dalmacija & 7 May 2000
- ^ CIA 2002b, стр. 227
- ^ Slobodna Dalmacija & 15 September 2000
- ^ Slobodna Dalmacija & 16 February 2001
- ^ Hrvatski vojnik & October 2010
- ^ Glas Istre & 1 March 2012
- ^ CIA 2002b, стр. 227
- ^ Marijan 2006, стр. 229–230
- ^ Marijan 2006, стр. 234
- ^ Marijan 2006, стр. 234–235
- ^ Slobodna Dalmacija & 7 May 2000
- ^ Marijan 2006, стр. 235
- ^ CIA 2002, стр. 269
- ^ BBC News & 24 March 2003
- ^ Nova TV & 13 October 2011
- ^ Slobodna Dalmacija & 14 March 2011
- ^ а б CPNVHR & 28 November 2013.
- ^ Blic & 22 October 2013.
Литература
[уреди | уреди извор]- Књиге
- Central Intelligence Agency, Office of Russian and European Analysis (2002). Balkan Battlegrounds: A Military History of the Yugoslav Conflict, 1990–1995. Washington, D.C.: Central Intelligence Agency. ISBN 978-0-16-066472-4. OCLC 50396958.
- Central Intelligence Agency, Office of Russian and European Analysis (2002). Balkan Battlegrounds: A Military History of the Yugoslav Conflict, 1990–1995, Volume 2. Washington, D.C.: Central Intelligence Agency. ISBN 978-0-16-066472-4.
- Eastern Europe and the Commonwealth of Independent States. London, England: Routledge. 1999. ISBN 978-1-85743-058-5.
- Klemenčič, Matjaž; Žagar, Mitja (2004). The Former Yugoslavia's Diverse Peoples: A Reference Sourcebook. Santa Barbara, California: ABC-CLIO. ISBN 978-1-57607-294-3.
- Tatalović, Siniša; Jakešević, Ružica (2008). „Terrorism in the Western Balkans – the Croatian Experience and Position”. Ур.: Prezelj, Iztok. The Fight Against Terrorism and Crisis Management in the Western Balkans. Amsterdam, the Netherlands: IOS Press. ISBN 978-1-58603-823-6.
- Thomas, Robert (1999). Serbia Under Milošević: Politics in the 1990s. London, England: C. Hurst & Co. Publishers. ISBN 978-1-85065-341-7.
- Вести
- Bellamy, Christopher (10. 10. 1992). „Croatia built 'web of contacts' to evade weapons embargo”. The Independent. Архивирано из оригинала 10. 11. 2012. г. Приступљено 19. 9. 2017.
- Butigan, Sanja (14. 3. 2011). „Presuda u Beogradu: za ratni zločin u Ličkom Osiku 48 godina zatvora” [Belgrade verdict: 48 years imprisonment for the Lički Osik war crime]. Slobodna Dalmacija (на језику: хрватски). Архивирано из оригинала 30. 11. 2013. г.
- „Croat general guilty of executions”. BBC News. 24. 3. 2003. Архивирано из оригинала 30. 10. 2013. г.
- Engelberg, Stephen (3. 3. 1991). „Belgrade Sends Troops to Croatia Town”. The New York Times. Архивирано из оригинала 2. 10. 2013. г.
- Marijači, Ivica (16. 2. 2001). „Osvajanje vojarne "Stanko Opsenica", sa 70 oficira JNA, 200 vojnika i skupinom četnika, značilo je prekretnicu u Gospiću” [Capture of "Stanko Opsenica" barracks with 70 JNA officers, 200 soldiers and a group of Chetniks was a turning point in Gospić]. Slobodna Dalmacija (на језику: хрватски). Архивирано из оригинала 4. 11. 2013. г.
- Marković, Marko (15. 9. 2000). „Orešković i Norac zaslužni što Gospić danas nije Teslingrad!” [Orešković and Norac take credit that Gospić is not called Teslingrad today]. Slobodna Dalmacija (на језику: хрватски). Архивирано из оригинала 25. 9. 2010. г.
- Marković, Marko (7. 5. 2000). „U Gospiću nije bilo Srba koliko mi ubojstava pripisuju” [There were fewer Serbs in Gospić than the number of murder charges against me]. Slobodna Dalmacija (на језику: хрватски). Архивирано из оригинала 15. 10. 2012. г.
- Mikuličić, Ico (1. 3. 2012). „Medački džep 2: Uhićena petorica časnika” [Medak Pocket 2: Five Officers Arrested]. Glas Istre (на језику: хрватски). Архивирано из оригинала 30. 11. 2013. г.
- „Široka Kula: Život se vraća na poprište stravičnog ratnog zločina” [Široka Kula: Life returns to the scene of a horrific war crime] (на језику: хрватски). Nova TV. 13. 10. 2011. Архивирано из оригинала 19. 12. 2011. г.
- Stefanovski, Marija (2009). „Đorda Božovica Gišku ubile su ustaše jednim, a ne sa dva metka!” [Đorđe Božović Giška was killed by Ustashe using one bullet, not two!] (на језику: српски). Svedok. Архивирано из оригинала 30. 11. 2013. г.
- Sudetic, Chuck (2. 4. 1991). „Rebel Serbs Complicate Rift on Yugoslav Unity”. The New York Times. Архивирано из оригинала 2. 10. 2013. г.
- Sudetic, Chuck (26. 6. 1991). „2 Yugoslav States Vote Independence To Press Demands”. The New York Times. Архивирано из оригинала 10. 11. 2012. г. Приступљено 31. 1. 2017.
- Sudetic, Chuck (29. 6. 1991). „Conflict in Yugoslavia; 2 Yugoslav States Agree to Suspend Secession Process”. The New York Times. Архивирано из оригинала 14. 6. 2013. г.
- „Roads Sealed as Yugoslav Unrest Mounts”. The New York Times. Reuters. 19. 8. 1990. Архивирано из оригинала 21. 9. 2013. г.
- „Srbin uhapšen u Hrvatskoj nakon posete roditeljima” [Serb Arrested in Croatia After a Visit to his Parents]. Blic (на језику: српски). 22. 10. 2013.
- Чланци из научних часописа
- Marijan, Davor (децембар 2006). „Djelovanje JNA i pobunjenih Srba u Lici 1990.-1992. godine” [Activities of the JNA and rebel Serbs in Lika in 1991–1992]. The Review of Senj (на језику: хрватски). City Museum Senj – Senj Museum Society. 33 (1). ISSN 0582-673X.
- Међународни, владини и невладини извори
- Nazor, Ante (октобар 2010). „Dokumenti o napadnim operacijama JNA i pobunjenih Srba u Dalmaciji 1991. (II. DIO)” [Documents on offensive operations of the JNA and the rebel Serbs in Dalmatia in 1991 (Part 2)]. Hrvatski Vojnik (на језику: хрватски). Ministry of Defence (312). ISSN 1333-9036. Архивирано из оригинала 30. 11. 2013. г. Приступљено 28. 5. 2013.
- McAlea, Dominic; Kaiser, Colin; Lund, Terje; Hoel, Oyvind (28. 12. 1994). „Final report of the United Nations Commission of Experts established pursuant to security council resolution 780 (1992), S/1994/674/Add.2 (Vol. V)”. United Nations Security Council. Архивирано из оригинала 29. 10. 2013. г. Приступљено 8. 3. 2013.
- Nazor, Ante (март 2012). „O događajima u Lici, u jesen 1991. (IV. dio)” [On events in Lika, in autumn 1991 (Part 4)]. Hrvatski Vojnik (на језику: хрватски). Ministry of Defence (388). ISSN 1333-9036. Архивирано из оригинала 30. 11. 2013. г.
- Nazor, Ante (март 2012). „O događajima u Lici, u jesen 1991. (V. dio)” [On events in Lika, in autumn 1991 (Part 5)]. Hrvatski Vojnik (на језику: хрватски). Ministry of Defence (Croatia) (389). ISSN 1333-9036. Архивирано из оригинала 30. 11. 2013. г. Приступљено 17. 3. 2013.
- „Odluka” [Decision]. Narodne Novine (на језику: хрватски). Narodne novine (53). 8. 10. 1991. ISSN 1333-9273. Архивирано из оригинала 23. 9. 2009. г.
- „The Prosecutor vs. Milan Martic – Judgement” (PDF). International Criminal Tribunal for the former Yugoslavia. 12. 6. 2007.
- „Presuda i rješenje br. I Kž 985/03-9” [Verdict and decision nr. I Kž 985/03-9] (на језику: хрватски). Supreme Court of Croatia. 2. 6. 2004. Архивирано из оригинала 29. 10. 2013. г.
- „Yugoslavia – Torture and deliberate and arbitrary killings in war zones”. Amnesty International. новембар 1991.
- „Zločin granatiranjem Gospića (opt. Marcel Dusper i dr.)” [Crime of Shelling of Gospić (defendants Marcel Dusper et al.)] (на језику: хрватски). Osijek, Croatia: Centre for Peace, Non-Violence and Human Rights. 28. 11. 2013. Архивирано из оригинала 5. 11. 2022. г. Приступљено 1. 1. 2014.