Битка за Добрич
| Битка за Добрич | |||||
|---|---|---|---|---|---|
 | |||||
| |||||
Битка за Добрич, Битка код Добрича или Базарџичка битка је била серија битака током Првог светског рата, која се одиграла 5-7. септембра 1916. године и завршена победом бугарских трупа и повлачењем руско-румунских трупа на положај Кобадин.
Напредак битака
[уреди | уреди извор]Уласком Румуније у рат против Централних сила 14/27. августа 1916 године, 3. бугарска армија под командом генерала Тошева, која је покривала румунску границу, прешла је у офанзиву и упала у Јужну Добруџу, на румунску територију.
Руски 47. армијски корпус (61. пешадијска дивизија генерал-мајора П. Н. Симанског и 1. српска добровољачка дивизија пуковника С. Хаџића), намеравао да помогне савезнику, под командом генерала А. М. Зајончковског ушао је у Северну Добруџу и ушао у састав 3. румунске асланске армије.
Добруџу су браниле 19. румунска дивизија и 5. бригада коњских калараша, смештене у Базарџику (савремени Добрич), и 47. руски армијски корпус, сконцентрисан у области Меџидије. Настао је празан јаз између 9. (која се налази испред Силистрије) и 19. румунске дивизије, коју је руској 3. коњичкој дивизији наређено да заузме.
Дана 4. септембра бугарски одред генерала Цантарџијева – 2. бригада 6. пешадијске дивизије и гарнизон Варне – отпочео је напад на Добрич. Са севера му је помагала 1. коњичка дивизија, у чијем саставу је била и 2. коњичка бригада. Ујутру 5. септембра, бригада 3. коњичке дивизије је коњичким нападом испред Езибеја зауставила бугарско напредовање, бацивши их у бекство, чиме је сачувала положај десног бока румунске пешадије. Око поднева Бугари су поново оборили Румуне, који су наставили повлачење на север.
Румунска врховна команда је наредила генералу Зајончковском да брзо напредује са својим корпусом у општем правцу Добрича. Њему су биле потчињене румунска 19. пешадијска дивизија и 5. Каларашка бригада.
Срби су Дунавом дошли на релацији Рен–Чернавода, између 17. и 18. августа. Врховни штаб њихове дивизије био је смештен, за почетак, у Меџидији. Овде су Срби добили задатак да се помере ка југу, у покушају спречавања бугарско-немачке офанзиве. Ватрено крштење збило се ујутру 25. августа, у току битке за град Добрич. Иако се у битку ушло са умањеним снагама, само девет батаљона (из Првога, Трећега и Четвртога пука дивизије), са слабом артиљеријском подршком, Срби су се борили јуначки, одлучно и пожртвовано, у савршеном реду и дисциплини, што је задивило руске савезнике.
7. септембра група генерала Зајончковског је кренула у контраофанзиву. Српска дивизија је после двочасовне борбе на линији Мансурово-Езибеј до 9 часова преврнула бугарске трупе (36. пешад. пук) које су започеле неуредно повлачење. Око поднева, бугарска 1. коњичка дивизија, окупљена у рејону Казанлака, постављајући 2. бригаду као баријеру према Силистрији, започела је, заједно са додељеним пешадијским јединицама, офанзивни фронт на исток како би ублажила тешку ситуацију одреда генерала Цантаржијева.
Пешадија и артиљерија придружена бугарској коњици, после јаке ватрене припреме, оборила је 8. септембра српски батаљон који је заузео деоницу на линији Шакиње-Јениже-Финдикли на висини 258, након чега је бугарска коњица ударила на откривени бок и у деловима продрла у позадину руске пешадије код Османа. У исто време, 19. румунска дивизија, која се налазила на левом крилу групе генерала Зајончковског, била је снажно погођена и почела је ужурбано повлачење. Командант корпуса наредио је да се почне са повлачењем у општем правцу на север; 3. коњичкој дивизији је наређено да се концентрише на десни бок групе.
Српске јединице су успеле да енергичним залагањем подрже и штите десно крило и позадину Источног фронта Треће румунске армије, уништивши Другу бригаду Шесте бугарске видинске дивизије. Уследила је озбиљна криза целокупне бугарске одбране, решена готово чудесно, интервенцијом Коњичке дивизије, која је успела да спасе од пораза одбрамбене формације код Добрича. Овај маневар је урађен са много вештине и смелости, испред фронта Треће руске коњичке дивизије; команда Руске дивизије остала је сасвим пасивна, под лажним утиском да се Бугари нису макли са места. Енергична борба се наставила целога дана, са знатним губицима са обе стране. Од укупнога броја од 9260 учесника у операцијама Српске дивизије 25. августа 1916, регистрована су 1343 погинулa, рањенa и несталa. Противнички губици су били знатно већи: 2371 погинуо, рањен и нестао.
Након првих успеха Срба, стање је остало неискоришћено: противник је био исцрпљен, Друга бригада веома деморалисана услед претрпљених великих губитака. Бугари су изгубили веома много официра, што је погодило њихов оперативни капацитет. Али је генерал Зајончковски, командант Руско-српског корпуса, одлучио да заустави развој офанзивних операција и да премести дивизије у одбрамбене положаје, према центру Добруџе. Покушавало се, заправо, заустављање офанзиве главнине Треће бугарске армије, сконцентрисане у тек освојеном подручју, код Туртукаје. Тако се завршило ово прво учешће српских добровољаца у борбама: са успехом – ипак непотпуним, операцијски неискоришћеним и са знатним људским губицима.
Резултати
[уреди | уреди извор]После предаје Силистрије 9. септембра, руски штаб је у договору са румунском врховном командом наредио формирање Добруџанске армије под командом генерала Зајончковског. У саставу армије су, поред 61. пешадијске, 3. коњичке и 1. српске дивизије, биле 5., 9., 19. и остаци 15. румунске дивизије, као и 5. каларашка коњичка бригада. Војска је уклоњена из команде румунског генерала Аслана и стављена под директну команду краља Румуније. До 13. септембра, под притиском Бугара, Зајончковски је повукао своје трупе на положај Конадин.
