Битка за Сјеницу (1941)
| Битка за Сјеницу (1941) | |||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Део Другог светског рата у Југославији | |||||||
| |||||||
| Сукобљене стране | |||||||
НОВЈ |
Муслиманска милиција Санџака подршка: | ||||||
| Команданти и вође | |||||||
|
|
| ||||||
| Укључене јединице | |||||||
|
|
| ||||||
| Јачина | |||||||
| 350 | 800-900 | ||||||
| Жртве и губици | |||||||
|
око 100
|
90
| ||||||
Битка за Сјеницу се одиграла између снага југословенских партизана с једне стране и снага санџачке муслиманске милиције и градске милиције у Сјеници, на територији италијанског гувернората за Црну Гору.
Позадина
[уреди | уреди извор]Крајем Априлског рата и капитулацијом Краљевине Југославије, простор Санџака је био предмет територијалних претензија свих учесница рата. Муслимани су жељели да ову област анексира Независна Држава Хрватска, која је вршила геноцидну политику према Србима и Ромима. С друге стране, Њемци су је сматрали дјелом своје окупационе зоне, а Италијани захтјевали контролу над читавим подручијем, док су Албанци жељели да припадне Краљевини Албанији. Четници и партизани су се борили да област остане дио Југославије. Према споразуму из јула 1941. године, Сјеница је прикључена италијанском гувернаторату за Црну Гору.[1]
Хасан Звиздић је био имућни трговац из Сјенице, постао је градски гувернер, наоружао бројне локалне муслимане и организовао их као дио муслиманске милиције Санџака током рата.[2]У децембру 1941. године, Звиздић је одбио да дозволи мирно заузимање Сјенице од стране партизана, додајући да има команду над око 5 000 припадника милиције који ће пружити отпор Партизанима или Четницима ако покушају да ослободе град.[3]
Партизанске снаге
[уреди | уреди извор]Припадници Народноослободилачке војске Југославије који су напали град, били су припадници 2. таковске чете, под командом Тадије Андрића, као и припадници дјелова београдске чете и српско-санџачке чете под командама Владимира Кнежевића Волође и Петра Стамболића.[4]Команда београдске чете је била против напада али је надгласана.[5]
23. новембра 1941. године, партизани су заробили и стријељали неколико четника близу Нове Вароши. Овај чин је оштетио углед партизана у очима бројних Срба из Сјенице. Као резултат тога, бројни Срби из Сјенице су се придружили муслиманској милицији у одбрани града од партизана.[6]
Битка
[уреди | уреди извор]Напад на Сјеницу је почео 22. децембра 1941. године у 4:30 ујутро. Температура је била -20°C са око 1 метар висине снијега. Партизани су напали град из три правца. Првобитно, београдска чета је успјела да продре у град и заузме његов центар.[7]Партизани су наишли на јак отпор у периоду од 8 до 10 сати ујутро, а грађани су их чак поливали кључалом водом са прозора својих кућа.[5]Београдска чета је успјела да се повуче из града тек након 11 сати прије подне и да дође до Нове Вароши тек дан касније, 23. децембра, због 4 тешко рањена партизана које су повлачили са собом.[5]
Друге двије чете нијесу успјеле да изврше своје задатке зато што су одбијене на периферији града.[1]Са друге стране су у одбијању напада у помоћ Звиздићевом одреду муслиманске милиције пристигли одред из Пријепоља, под командом Сулејмана Пачариза, као и одред из Тутина под командом Џемаила Коничанина.[3]
Комунистичке жртве су укључивале Тадију Андрића, команданта 2. таковске чете.[8]
Након битке
[уреди | уреди извор]Јосип Броз Тито је критиковао напад партизана на Сјеницу, који је, према његовом ставу, био противан наређењима врховног штаба и Комунистичке партије.[9]Београдски батаљон је изгубио трећину људства, а прибојске и сјеничке чете су престале да постоје након битке. Још један пораз је нанио тежак ударац већ слабом моралу партизана на овом подручију. Због напада на Сјеницу, Италијани су затворили границу на подручију Плав-Рожаје-Тутин и наоружали дио локалног муслиманског становништва у овом подручију.[10]Ратни заробљеници су држани у Сјеници до фебруара 1942. године, када је Звиздић, по италијанском наређењу, послао 23 заробљеника за Пријепоље. До Пријепоља су их повели Пачариз и његови људи. Заробљеници су носили оскудну и танку одјећу, што је довело до неколико случајева губљења удова при промрзлинама. Неки од заробљеника су биле жене које су мучене и силоване. 4 заробљеника су размјењена са партизанима, 2 су откупљена од Пачариза, а 17 их је стријељано од Италијана у Пријепољу.[10]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б Живковић, Милутин (2011). Дешавања у Санџаку од јулског устанка до краја 1941. године. Приштина - Лепосавић: Институт за српску културу.
- ^ Kostja, Vojin Đurašinović (1961). Stazama proleterskim (на језику: српски). Prosveta.
- ^ а б Ćuković, Mirko (1964). Sandžak (на језику: српски). Nolit-Prosveta.
- ^ arhiv--Čačak, Istorijski (1968). Čačanski kraj u narodnooslobodilačkoj borbi 1941-1944: hronologija događaja (на језику: српски). Istorijski arhiv.
- ^ а б в Oro, Svetozar (1988). RUKOVOđENJE narodnooslobodilačkom borbom i revolucijom u Srbiji 1941-1945: zbornik radova sa tematske rasprave održane 11. i 12. maja 1988 (на језику: српски). Vojnoizdavački i novinski centar.
- ^ Живковић, Милутин (2011). Дешавања у Санџаку од јулског устанка до краја 1941. године. Приштина-Лепосавић: Баштина-институт за српску културу.
- ^ Живковић, Милутин (2011). Дешавања у Санџаку од јулског устанка до краја 1941. године. Приштина-Лепосавић: Баштина-Институт за српску културу.
- ^ Lukić, Milisav (1972). "Miscellanea Graeca." (на језику: српски). Republički Odbor Saveza udruženja boraca narodnooslobodilačkog rata SR Srbije; "Četvrti jul"; Čačak, Zajednica kulture i SUBNOR opštine.
- ^ Ratna sećanja iz NOB, 1941-1942 (на језику: бошњачки). Vojnoizdavački zavod. 1981.
- ^ а б Живковић, Милутин (2017). Санџак 1941-1943. Београд: Докторат.