Битка код Пилаваца (1648)
| Битка код Пилаваца | |||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Део устанка Богдана Хмељницког | |||||||
 | |||||||
| |||||||
| Сукобљене стране | |||||||
| Запорошки козаци | Државна заједница Пољске и Литваније | ||||||
| Команданти и вође | |||||||
| Богдан Хмељницки | кнез Доминик Заславски | ||||||
| Јачина | |||||||
| око 30.000 козака и 3.000 Татара[1] | око 30.000 властеле[1] | ||||||
| Жртве и губици | |||||||
| незнатни | војска разбијена, највећи део побегао без боја | ||||||
Битка код Пилаваца у лето 1648. била је трећа козачка победа у устанку Богдана Хмељницког.
Увод[уреди | уреди извор]
У пролеће 1648., Богдан Хмељницки је изабран за хетмана Запорошке војске. Формално изјављујући верност краљу Владиславу IV, Хмељницки је склопио савез са Кримским Татарима и уништио пољску војску у Украјини у биткама код Жуте Воде и Корсуња. Козачке победе изазвале су масовни устанак православних кметова у целој Украјини, а Пољску је захватило безвлашће због смрти краља Владислава IV. Преговори са козацима пропали су због противљења украјинске властеле, коју је предводио кнез Јеремија Вишњовјецки.[2]
Битка[уреди | уреди извор]
Пошто је редовна војска пропала у поразима код Корсуња и Жуте Воде, а оба хетмана заробљена, пољска влада је подигла на оружје сву властелу у угроженим крајевима, под командом трочлане комисије[2] (по речима Хмељницког, "мекушац, латиниста и дериште"[1]), на челу са популарним, али потпуно неспособним кнезом Домиником Заславским.
На брзину скупљена властела, бројна, али недисциплинована и без икаквог војничког искуства, разбежала се након кратког окршаја код Пилаваца 23. септембра 1648.[2] [1] Пољски пораз био је изненађење за све, по речима једног козачког пуковника:
"То нису они Пољаци које знамо, победници над Турцима и Московима, Татарима и Немцима, већ кукавице и зечеви, деца одевена у челик. Умрли су од страха чим су нас видели."[2]
Последице[уреди | уреди извор]
Вест о поразу код Пилаваца раширила се као пламен и цела Украјина се дигла на устанак. Опседнути пољски гарнизон у Кудаку (Дњипро) се предао, чиме је престала било каква пољска власт у Украјини. Огроман број сељака придружио се козацима, и уз помоћ татарских савезника, опустошио земљу огњем и мачем. Властела, и рутенска и пољска, убијана је заједно са католичким свештенством и монахињама, а Јевреји су масакрирани на хиљаде. Хмељницки је изгубио контролу над устанком.[2]
У пољској култури[уреди | уреди извор]
Ова битка је детаљно приказана у роману "Огњем и мачем" пољског нобеловца Хенрика Сјенкјевича из 1884.[3]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б в г Henrik, Sjenkjevič (1989). Ognjem i mačem. Gornji Milanovac: Dečje novine. ISBN 9788636702765. OCLC 780991926.
- ^ а б в г д Zamoyski 1988, стр. 160–166
- ^ Henrik, Sjenkjevič (1989). Ognjem i mačem. "Nikola Nikolić"). Gornji Milanovac: Dečje novine. ISBN 9788636702765. OCLC 780991926.
Литература[уреди | уреди извор]
- Zamoyski, Adam (1988). The Polish way : a thousand-year history of the Poles and their culture. New York: F. Watts. стр. 160—166. ISBN 978-0-531-15069-6. OCLC 17824624.
- Henrik, Sjenkjevič (1989). Ognjem i mačem. "Nikola Nikolić"). Gornji Milanovac: Dečje novine. ISBN 9788636702765. OCLC 780991926.
- Živojinović, Dragoljub (2000). Uspon Evrope, 1450-1789 (4. dopunjeno изд.). Beograd: Službeni list SRJ. ISBN 978-86-355-0446-9. OCLC 54529759.
- Дјурант, Вил. Доба Луја XIV : историја европске цивилизације у доба Паскала, Молијера, Кромвела, Милтона, Петра Великог, Њутна и Спинозе : 1648-1751 / Вил Дјурант ; [превео с енглеског Љубомир Величков]. Београд : Војноиздавачки завод : Народна књига, 2004 (Београд : Војна штампарија). стр. 439—440. ISBN 978-86-331-1599-5.
- Fajfrić, Željko (2008). Ruski carevi (1. изд.). Sremska Mitrovica: Tabernakl. стр. 258—267. ISBN 9788685269172. OCLC 620935678.