Битка код Росбаха

С Википедије, слободне енциклопедије
Битка код Росбаха
Део Седмогодишњег рата
Belagerung bei Pirna.jpg
Битка код Росбаха.
Време:6. новембра 1757.
Место:код Мерзебурга, Немачка
Исход: Пруска победа
Сукобљене стране
 Kраљевство Францускa
 Хабсбуршка монархија
 Пруско краљевство
Команданти и вође
Краљевина Француска Шарл Субиз
Хабзбуршка монархија Јозеф Хилдбургхаузен
Краљевина Пруска Фридрих II Велики
Краљевина Пруска Фридрих Зајдлиц
Јачина
Краљевина Француска 30.000
Хабзбуршка монархија 11.000[1]
Краљевина Пруска 22.000[1]
Жртве и губици
око 10.000[1]
550[1]

Битка код Росбаха била је пруска победа у седмогодишњем рату (1756-1763). Розбах је село код Мерзебурга у Немачкој, где је пруски краљ Фридрих Велики 6. новембра 1757. потукао удружену француску и аустријску војску.[1]

Позадина[уреди | уреди извор]

Пруска офанзива у Чешкој[уреди | уреди извор]

Уласком Русије у седмогодишњи рат, а затим и Шведске, у пролеће 1757. је коалиција против Пруске коначно оформљена. Због надмоћности противника, Фридрих Велики се у почетку одлучио на стратегијску дефанзиву. Главне снаге груписао је у Саксонији, одакле је могао дејствовати према ситуацији, а био је спреман чак и да напусти неутврђени део Шлезије. Пошто су снаге коалиције биле још увек међусобно раздвојене, Фридрих је, користећи се готовошћу сопствене армије и погодном обухваном основицом, концентрично упао 18. априла са 4 колоне у Чешку да спречи правовремено извлачење аустријске војске и ту је примора на одлучујућу битку. Аустријске снаге су још биле у зимским становима: генерал Ференц Надажди са 15.000 људи код Оломуца, фелдмаршал Јохан Зербелони са 27.000 људи код Кенигреца (Храдец Кралове), генерал Кристјан Кенигсег унд Ротенфелс (нем. Christian Königsegg und Rothenfels) са 23.000 људи код Рајхенберга (Либерец), Фелдмаршал Максимилијан Браун са 40.000 људи између Будина и Прага, и генерал Карл Аренберг са 25.000 људи код Егера (Хеб).[2]

Изненађени и без јединствене команде, Аустријанци нису могли да пруже отпор синхронизованом дејству пруских колона. Курт Шверин (са 35.000 људи) из Шлезије и војвода Аугуст Брауншвајг-Беверн (нем. August Wilhelm von Braunschweig Lüneburg-Bevern - са 20.000 људи) од Цитауа кренули су низ реку Изер, а Фридрих (40.000 људи) од Пирне и принц Мориц (нем. Moritz Anhalt-Dessau - 20.000 људи)од Кемница потиснули су аустријске снаге Брауна и и Аренберга према Прагу. Пошто је изгубљен велики број магацина, веома важних за тадашњи начин ратовања, код Прага се, заједно са посадом тврђаве (око 13.000 људи) нашло око 74.000 Аустријанаца под командом Карла Лотариншког.[2]

Пруси су на бојишту код Прага били надмоћнији (око 96.000 људи). Карло Лотариншки намеравао је да дочека пруски напад на десној обали реке Влтаве. Међутим, Фридрих је оставио фелдмаршала Кита са 32.000 војника на левој обали реке Влтаве према Прагу, а главним снагама прешао је 5. маја реку северно од града и, наредног дана, спојио се са Швериновом колоном североисточно од града. У бици код Прага 6. маја Аустријанци су поражени, па су се повукли у тврђаву. И поред победе, ситуација Фридриха Великог није се битно изменила. Иако победници, Пруси су претрпели веће губитке него Аустријанци. Аустријски фелдмаршал Леополд Даун кренуо је 12. маја са 54.000 људи у деблокаду Прага. Фридрих је са 33.000 кренуо у сусрет аустријским снагама, које су га потукле у бици код Колина 18. јуна и приморале на повлачење из Чешке.[2]

Француска офанзива на Рајни[уреди | уреди извор]

После повлачења из Чешке, пруска војска поново је прешла у стратегијску дефанзиву, ишчекујући повољну прилику да појединачно туче снаге својих противника, које су се упутиле концентрично према Прусима. Армија јужнонемачких држава (33.000 људи) упутила се преко Нирнберга у Тирингију; једна француска армија (око 30.000 војника) под принцом Шарлом Субизом (франц. Charles de Rohan, prince de Soubise) кренула је од Франкфурта на Ерфурт, а друга (око 100.000 војника) под маршалом Лујем Естреом (франц. Louis Estrées), која је долазила са Доње Рајне (нем. Niederrhein), пошто је 26. јула код Хастенбека (нем. Hastenbeck) победила армију војводе Вилијама Камберленда (енгл. William Augustus, Duke of Cumberland - 36.000 људи), кренула је са војводом Луј-Франсоа Ришељеом (франц. Louis-François Richelieu) према Халберштату и заузела Хановер и Брауншвајг.[2]

Битка[уреди | уреди извор]

После повлачења из Чешке, Фридрих Велики прикупио је 3. септембра 1757. код Браунсдорфа 27 батаљона, 45 ескадрона и 25 тешких топова (око 22.000 људи). Савезници су за то време прикупили код Занкт Михелна (нем. St. Micheln) 30.000 Француза под Шарлом Субизом (франц. Charles Soubise, 48 батаљона, 40 ескадрона и 33 тешка топа) и 11.000 цареваца под Јозефом Хилдбургхаузеном (нем. Joseph Hildeburghausen, 14 батаљона, 43 ескадрона и 12 топова). Пошто је уочио осетљивост изложеног бока савезничког распореда, Фридрих је одлучио да га нападне, али је Субиз открио пруске покрете и ноћу 3/4. новембра преместио свој логор између села Брандероде и Занкт Михелна - фронтом према истоку. Због надмоћности противникових снага Фридрих је повукао своје трупе иза потока Лаје (нем. ZeuchfeldLeiha Bach) и распоредио их између Бедре и Росбаха. Савезници су 4. новембра кренули према Тагевербену (нем. Tagewerben) да би угрозили леви бок и позадину пруске војске. Под заштитом 8 батаљона и 12 ескадрона генерала Сен Жермена (франц. Claude-Louis Saint-Germain) на Шортауским висовима (нем. Schortauer Hohen), савезници су стигли 5. новембра у три паралелне колоне до Цојхфелда (нем. Zeuchfeld), одакле су скренули према истоку. Фридрих се одлучио за напад и наредио је генералу Зајдлицу да са 38 ескадрона пресече противнику пут за Мерзебург, а пешадију у 14 часова и 30 минута упутио је назад према селу Грос Кајни (нем. Gross Kayna), штитећи њен маневар на одсеку Шортау (нем. Schortau) - Лаја одредом од 1 батаљона и 7 ескадрона. (нем. Reichardtswerben)(нем. Janus-Hugel)(нем. Lunstadt)(нем. Obschutz)(нем. Pettstadt)

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г д Никола Гажевић, Војна енциклопедија (књига 8), Војноиздавачки завод, Београд (1973), стр. 222
  2. ^ а б в г Никола Гажевић, Војна енциклопедија (књига 8), Војноиздавачки завод, Београд (1974), стр. 491

Литература[уреди | уреди извор]