Битка на Калки

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Битка на Калки
Део монголског освајања Русије
Mstislav Galitsky.jpg
Мстислав Удалој бежи после битке.
Време:31. мај 1223.
Место:Украјина
Резултат: Монголска победа
Сукобљене стране
Монголско царство Руске кнежевине
Команданти и вође

Џебе-нојон

Субудај-багатур
Мстислав Галички
Мстислав Кијевски
Јачина
20.000[1]. 10-80.000[1].
Жртве и губици
незнатни 90%
Калка на мапи Русије
Калка
Калка
Битка на мапи Русије.

Битка на реци Калки, 31. маја 1223, била је неуспели покушај уједињених руских кнежевина, да у савезу са Куманима заустави напредовање растуће Монголске Империје на челу са Џингис-каном.

Увод[уреди]

Овај чланак је део серије о историји Русије
Историја Русије
Coat of Arms of the Russian Federation.svg

Почетком 13. века, Кијевска Русија се састојала од 64 кнежевине: јужне су биле потчињене великом кнезу у Кијеву, северне Великом кнезу у Владимиру-Суздаљском[2], а Велики Новгород био је полу-независна република[2]. Након уједињења монголских племена 1206. под Џингис-каном, и брзог освајања северне Кине (1215) и средње Азије и Персије (1220), Монголи су прешли Кавказ, опустошили Крим и дошли у сукоб са Куманима ("Половцима" у руским хроникама), који су владали "Дивљим Пољем", степским подручјем између Црног и Каспијског мора[2]. Под притиском Монгола, кумански кан Котен обратио се за помоћ свом зету, кнезу Мстиславу Галичком[3] и Великом кнезу Мстиславу Кијевском.

Битка[уреди]

Кијевска русија у 12. веку.

Примивши вести о напредовању Монгола, и богате поклоне од Кумана[3], Велики кнез Мстислав је окупио руске кнежеве у Кијеву, где је одлучено да се нови непријатељ нападне у Дивљем Пољу. Руска војска окупила је одреде из Кијева, Смоленска, Черњигова, Галича, Волиња и Турова. Владимир-Суздаљски, Рјазањ и Новгород одбили су да помогну[4]. Руска војска, вођена од куманских савезника, кренула је у степе и напредовала 9 дана низ Дњепар, гонећи Монголе који су се повлачили. Монголске снаге чинила су 2 тумена (одред од 10.000 људи), под вођством Џебе-нојона и Субудај-багатура[5]. У жељи да поделе савезнике, Монголи су понудили Русима савез против Кумана, њихових давнашњих непријатеља. Монголски гласници су побијени, али је дошло до свађе између руских вођа[3], и руска војска се поделила. Најзад, на обали реке Калке близу Азовског мора, Монголи су се окренули да приме битку: најпре је потучена руска коњица на челу са Мстиславом Галичким, која се одвојила од пешадије гонећи номаде, док су Кумани побегли без борбе[3]. Затим је руска пешадија на челу са Мстиславом Кијевским опкољена у утврђеном логору и после 3 дана натерана на предају[6].

Супротстављене снаге[уреди]

Величина и састав супротстављених војски могу се грубо проценити на основу савремених хроника[3][6]. Савремени Монголски извори описују Монголску војску као 2 тумена[5], тј. 20 хиљада људи, углавном номадских стрелаца-коњаника. Међутим, тумени су често били далеко мањи, неки са свега 1.000 бораца.

На руској страни, хронике помињу поименце само 21 кнеза[6], које је сигурно пратила дружина, мали одред тешко наоружаних ратника на коњима, са оклопима и оружјем скандинавског типа[7]. Ови одреди по правилу нису бројали више од неколико стотина људи[8]. Главнину војске у Кијевској Русији чинила је пешадија, састављена од слабо наоружаних грађана и сељака[9] Она је била слабија од номада, како по оружју, тако и по дисциплини. Пешаци су били наоружани секирама и копљима за лов на медведе; стрелаца је било мало, а од оклопа већина ратника имала је само штит[10].

Број ратника на руској страни је несигуран. Кнез Александар Невски је 1242. окупио само 1.000 дружиника и 2.000 пешака из Новгорода и Черњигова за битку против Тевтонаца[8], тако да је разумно претпоставити да се војска просечног руског кнеза у 13. веку бројала пре у стотинама него у хиљадама ратника.

Последице[уреди]

Победа Монгола била је потпуна: Руси су изгубили "девет десетина" војске и 12 кнезова[3]. Галички кнез Мстислав спасао се уз помоћ Кумана, али је Велики кнез Мстислав Кијевски заробљен и погубљен[6]. Теже последице по Кијевску Русију су изостале, јер су се Монголи после победе повукли у средњу Азију.

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 Michel, Hoàng (1991). Džingis-kan. Stakić, Jelena (1940-....)., Tanasković, Darko (1948-....)., Prosveta])). Sremski Karlovci: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića. ISBN 978-86-7543-021-6. OCLC 819149966. 
  2. 2,0 2,1 2,2 Durant 2011, стр. 738–739
  3. 3,0 3,1 3,2 3,3 3,4 3,5 „Новгородская летопись”. krotov.info. Приступљено 29. 03. 2018. 
  4. ^ The Cambridge history of Russia. Perrie, Maureen, 1946-, Lieven, D. C. B., Suny, Ronald Grigor. Cambridge: Cambridge University Press. 2006. стр. 120. ISBN 9780521812276. OCLC 77011698. 
  5. 5,0 5,1 Michel, Hoàng (1991). Džingis-kan. Stakić, Jelena (1940-....)., Tanasković, Darko (1948-....)., Prosveta])). Sremski Karlovci: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića. ISBN 978-86-7543-021-6. OCLC 819149966. 
  6. 6,0 6,1 6,2 6,3 Michell et al. 1914, стр. 66
  7. ^ Perrie, Maureen; Lieven, D. C. B.; Suny, Ronald Grigor (2006). The Cambridge history of Russia. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 81. ISBN 9780521812276. OCLC 77011698. 
  8. 8,0 8,1 Nicolle 1996
  9. ^ Painter, Sidney (1953). A history of the Middle Ages, 284-1500. London: Macmillan. стр. 71. ISBN 9780333043172. OCLC 216653180. 
  10. ^ Shirokorad, Aleksandr Borisovich (2004). Rusʹ i Orda. Moskva: Veche. ISBN 978-5-9533-0274-6. OCLC 56858783. 

Литература[уреди]