Битка на Морави (1915)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Disambig.svg
Друга значења су пописана у чланку Битка на Морави (вишезначна одредница).
Битка на Морави
Део Српског фронта
Дејство армијске групе Мекензи , у јесен 1915
Дејство армијске групе Мекензи , у јесен 1915
Време: 5. октобар25. новембар 1915.
Локација: Србија од Лесковца до Неготина
Резултат: Одлучна Бугарска победа
Узрок битке: {{{узрок}}}
Промене у територији:
Цивилне жртве: {{{цивилне жртве}}}
Сукобљене стране
Застава Бугарске Бугарска Застава Србије Краљевина Србија
Заповедници
Бугарска Климент Бојаџијев Краљевина Србија Степа Степановић
Ангажоване јединице
{{{јединице1}}} {{{јединице2}}}
Јачина
Бугарска I армија
195.620
116,569 пушака
108 митраљеза
422 топова [1]
Српска II армија - ukupno 5 divizija
90.000
око 90.000 пушака
94 митраљеза
248 топова [2]
Губици
13.500
1,906 погинуло,
10,637 рањено,
925 нестало[3]
6.000
{{{подаци}}}
Српска кампања
Прва аустроугарска офанзива
(ЦерСремБосна)
Друга аустроугарска офанзива
(ДринаМачков камен)
Трећа аустроугарска офанзива
(Колубара)
Тројна инвазија на Србију
(Пад БеоградаМораваОвче ПољеКосовоМојковацАлбанија)
Топлички устанак
Солунски фронт
(ГорничевоКајмакчаланЦрна рекаДобро Поље)

Догађаји који су претходили[уреди]

  • Дана 6. септембра 1915, Бугарска је приступила војном савезу Централних сила ,закључивањем три одвојена документа политичког и војног карактера.
  • Немци су 18. септембра 1915. године оформили групу армија Макензи, која се састојала од XI Немачке армије, III Аустроугарске и I Бугарске армије.

Битка[уреди]

  • Циљ - пресецање одступнице Српској војсци дуж Моравско-Вардарске котлине.

Битка на Морави (14. октобар25. новембар 1915) је била део Тројне инвазије на Србију. Рејон ратних дејстава био је од Неготина до Лесковца. Због велике надмоћи не само у људству већ и у артиљерији, Бугарска прва армија је након 10 дана жестоких борби потиснула Србе до долине Мораве. У почетку због оштре климе и тешког терена, бугарско напредедовање је било споро. Упркос очајничким отпором од бранилаца, дошло је до бугарског продора у близини Пирота, а Срби су се повукли ка реци Тимок. Под командом генерал-потпуковника Климента Бојаџијева прво су освојене области Ниша и Алексинца, и долина Мораве, током првих 10 дана, ради спајања са XI Немачком армијом. 26.10.1915 освојени су Пирот и Зајечар. Бугари су продрли око 90 км на територију Србије. Срби су изгубили 6.000 људи, 60 топова и велике количине војне опреме.[4]

Лесковачки противнапад (маневар)[уреди]

Фелдмаршал Макензен, након два покушаја (први покушај 23. октобар-1. новембар у реону Крагујевца; други, након што је Макензен уочио да се Српска војска повлачи ка Црној Гори и Албанији, у покушају да се затвори правац за Рашку, у реону Краљева и долини Западне Мораве 2-7. новембра), 7. новембра 1915 ,отпочео је и трећи покушај потпуног пораза Српске војске.

Двадесетак дана након пада Врања 16.10.1915, бугарске трупе су заузеле планину Кукавицу и кренуле ка Лесковцу. Бугарске јединице напредовале су ка Лесковцу и из правца Власотинца,долином реке Власине. Код моста на Јужној Морави(на путу за Власотинце), дошло је до већег сукоба 24.10 - 6.11.1915, бугарских јединица и јединица Тимочке дивизије и том приликом је погинуло 49 српских војника. Након повлачења из Ниша и Крушевца, српска Друга армија, под командом војводе Степе Степановића је постављена дуж трасе Лесковац - Косова. Осмог и 9. новембра, бугарске трупе приморали су Србе да се повуку са њиховог положаја,из Лесковаца, и напредовале су ка десној обали Пусте реке. Задатак Тимочке дивизије је био да задржи бугарску војску до доласка Моравске дивизије другог позива, Прве армије. Она је 9. новембра стигла на своје одредиште-лева обала Пусте реке.За команданта ове маневарске групе (Моравска 2. позива, Тимочка 1. и Шумадиска 2. позива), Степа је именовао команданта Моравске дивизије другог позива пуковника Љубомира Милића. Он је донео следећу одлуку:

Предузети општи напад на непријатеља 11.новембра у 6,30 и то

  • Тимочка дивизија првог позива правац Камена чука –Брестиш
  • Моравска дивизија другог позива правац Карасанова ливада-Бели камен
  • Шумадиска дивизија другог позива правац Каменица –Голи рид

Командант артиљеријских снага Друге армије,потпуковник Милош Михаиловић, успео је да заустави напредовање Бугара. Јака српска артиљериска ватра паралисала је непријатеља те је уследило повлачење бугарских јединица.Бугари су претрпели велике губитке,само у реону дејства Шумадиске дивизије (погинулих 500 и заробљено 100 бугарских војника). Моравсак дивизија је заробила 33 војника и једног потпоручника.Важан догађај одиграо се код села Миланова. Командант Бугарске прве дивизије упутио је своју Трећу бригаду из резерве да прихвати њихову Прву и Другу бригаду,која је одступала од Бојника и Лебана. Трећа Бугарска бригада сударила се са Трећим моравским пуком другог позива,па су се Бугари по мраку повукли на брдо Хисар код Лесковца,а убрзо су морали да се повуку на око 18 километара од само града Лесковца. На овај начин постигнут је циљ.Пут Прокупље –Лебане био је отворен. Тиме је битка за Пусту Реку завршена. Ова битка је позната као Лесковачки противудар (маневар). Ово је јединствен пример у ратној историји, да трупе након толико битака, тешкоћа и губитака ,пољуљаног војног морала , крену у противофанзиву и остваре велику победу [5]. Једини правац за повлачење српске војске остао је преко Косова,ка Албанији.[6]Због овог подвига пуковник Љубомир Милић унапређен је у чин генерала.

Пресудни догађаји у рејону дејства Бугарске II армије (Македонија-део јужне Србије)[уреди]

Посебне тешкоће наступиле су када Брегалничка дивизија I позива није успела да заустави наступање бугарских снага, након чега је Србији одсечена веза са Егејским морем.

  • 16.10.1915.- заузето Врање
  • 19.10.1915.- Бугарске трупе су избиле на Вардар
  • 20.10.1915.-заузето Куманово
  • 22.10.1915.- заузето Скопље
  • 26.10.1915.- заузета стратешки важна Качаничка клисура
  • 16.11.-21.11.1915-пораз Француских јединица под командом генерала Мориса Сарраил (три Француске и једне Британске дивизије укопане око Черна код Дојранског језера) од стране Бугарске II армије , код Кривовлака, у склопу офанзиве Овче поље. [7] . Са падом Приштине Генерал Сараил схватио је да савезници немогу да помогну Србе и одлучио да почне повлачење ка Солуну.

Догађаји који су уследили[уреди]

Суочена са тешком војном ситуацијом српска влада је на седници којом је председавао регент Александар Карађорђевић у Крушевцу 29. октобра 1915. године одлучила да ће држава истрајати на досадашњем политичком курсу. Након што српске трупе нису успеле да се пробију према Скопљу и да се затим споје са савезничким трупама на југу, Влада и Врховна команда одлучиле су се на повлачење на албанску обалу одакле би српска војска била евакуисана. Наредба за повлачење издата је 25. новембра 1915. године. Повлачење српских снага вршено је у три правца:ПећАндријевицаПодгорицаСкадар, Призрен—Љум Кула—Спис—Флети Пука—Скадар—Љеш и Призрен—Љум Кула—Пишкопеја—Дебар—Елбасан. [8]

Референце[уреди]

  1. ^ Българската армия в Световната война, vol. II , pag. 892-905; Държавна печатница, София 1938
  2. ^ Българската армия в Световната война, vol. II , pag. 918-921; Държавна печатница, София 1938
  3. ^ Българската армия в Световната война, vol. IV , pag. 1028; Държавна печатница, София 1940
  4. ^ Атанас Пейчев и колектив, 1300 години на стража, Военно издателство, София 1984.
  5. ^ http://scindeks.ceon.rs/article.aspx?artid=0459-10709838051M
  6. ^ http://www.nokesoft.com/fdv/Radovi_PDF_2011/Vlasotinacki%20kraj%20Lima4.pdf стр.8 ,9 и 10
  7. ^ Doughty, Robert A. (2005), Pyrrhic victory: French strategy and operations in the Great War, Harvard University Press
  8. ^ http://www.istorijskabiblioteka.com/art:srpska-vojska-u-bizerti

Литература[уреди]

  • Срби у Првом светском рату 1914-1918. Никола Б. Поповић(2000) издавач- Друштво историчара Јужнобачког и Сремског округа, Нови Сад
  • Србија у Првом светском рату , Андреј Митровић
  • Историја ратова Краљевине Србије (1912-1918) , Александар Д. Обрадовић
  • Милић Милићевић; Љубодраг Поповић (2003). Генерали Војске Кнежевнине и Краљевине Србије. Војноиздавачки завод.