Битољска област

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Битољска област
1922.—1929.
Scs kingdom oblasts 1922 1929 sr.png
Области Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца
Главни градБитољ
ЗемљаКраљевина Југославија Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца
Површина11.969 км2
Становништво341.095 (1921)
СтатусБивша област
Историја 
• Успостављено
1922.
• Укинуто
1929.
Претходник
Следбеник
Јужна Србија (Краљевина СХС)
Битољски округ (Краљевина СХС)
Тиквешки округ (Краљевина СХС)
Охридски округ (Краљевина СХС)
Вардарска бановина (Краљевина Југославија)

Битољска област је била административна јединица Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

Простирање[уреди | уреди извор]

На сјеверу су јој Скопска и Брегалничка област. Обласно средиште је Битољ. Планинска је област, пространа 11.969 km², рашчлањена у многе котлине или жупе, највише у сливу Вардара и његових десних притока Треске и Црне реке, на запад од овог у сливу Црног Дрима и Преспанског језера, а најмање на истоку у сливу Струмице.

На планинама се налазе често бујни пашњаци, негдје и шуме, а у котлинама и њиховим равницама врло плодно земљиште, нарочито око Струмице и Вардара и у Битољско-Прилепском пољу. Западни дио области, почевши од планинског Мариова, знатно је виши и под утицајем је средњоевропске климе, с више атмосферских оборина (750—1.000 mm), а источни је нижи, и ту се. у котлинама око Вардара и Струмице, осјећају претежно средоземни утицаји, а и кише је мање (500 до 750 mm).

Привреда[уреди | уреди извор]

Главна је привреда западних крајева сточарство, са изузетком у већим пољима (као Битољско-прилепско) гдје су плодне житнице. У источним и ниским предјелима развијена је земљорадња, и тамо добро успијевају жита, а нарочито индустријске и трговинске биљке топлог поднебља, као: афијон (мак за опијум), бубаћ (памук), сушан (сезам), ориз (пиринач), бадем, смоква; особит је дуван, гаји се свилена буба, а виноградарство је од најстаријих времена било нарочито развијено. Чувен је риболов како на Охридском и Преспанском, тако и Дојранском језеру.

Поред индустрије и рударство је у развијању, јер има рудника угља, гвожђа, олова, нафте, сумпора и мајдана, мермера, азбеста и филитних плоча. Три су жељезничке пруге. Главна је дуж Вардара; од ове се одваја узани колосијек ГрадскоПрилепБитољ, па се наставља на нормалну пругу Битољ— Солун, од Кенала у Грчкој; трећа по важности је узана пруга ОхридКичевоСкопље. Саобраћају служе и многи путеви, који вежу све жупе ове области и њихова привредна средишта.

Становништво[уреди | уреди извор]

У цијелој области има 341.095 становника (попис 1921). Неке котлине су знатно гушће насељене (Битољско-прилепско поље, долина Црног Дрима и Охридска котлина од осталих предјела.

Становништво западних крајева знатно је напредније; отуда су чувени „мајстори“ (грађевинари), резбари, „зографи“ (живо-писци), „гурбеџије“ (печалбари). Поред веза са приморјем Егејског и Јадранског мора преко Грчке и Арбаније Битољска област била је нарочито значајна као заштитница и будућа претходница српско-македонског становништва, које је остало под Грцима до Костура, Бистрице и Солуна.

Административна подела[уреди | уреди извор]

Битољска област је настала спајањем ранијих округа Охридског, Битољског и Тиквешког (Кавадар).

Област је садржавала срезове:[1]

Након увођења бановина, цео простор ове области се нашао у Вардарској бановини.

Велики жупани[уреди | уреди извор]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Карта Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, пук. Петар Маџаревић, Београд 1924
  2. ^ Службене Новине Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, 27. август 1923, Број 194[мртва веза]

Литература[уреди | уреди извор]