Бихор (жупа)
Бихор је историјска и географска област у горњем и средњем Полимљу. Током раног средњег вијека, читаво Полимље (укључујући и бихорску област) налазило се у саставу првобитне Кнежевине Србије. Потом је током 11. вијека припадало српској држави Војислављевића, а затим Великожупанској Србији и Краљевини Србији, односно Српском царству. Средњовјековна жупа Бихор заузимала је предио између Тивранске клисуре (на југу), Куманичке клисуре (на сјеверу), планине Бјеласице (на западу) и Коритско-пештерске висоравни на истоку. Границе су јој често помјеране, па је захватала мању или већу област. Област је средином 15. вијека потпала под османску власт, након чега је основана нахија Бихор, која је 1571. године пописана у саставу Призренског санџака. Бихор је коначно ослобођен 1912. године, када је ушао у састав Краљевине Црне Горе. Подручје Бихора данас у административном погледу припада општинама Беране и Бијело Поље.[1][2][3]
Град Бихор[уреди | уреди извор]
Средњовјековни град Бихор (тврђава са подграђем) по којем је жупа добила име, налазио се на врху стрмог брда Градина (1050 мнм) изнад села Биоча, десет километара сјеверно од данашњих Берана. Први пут се помиње у дубровачком извјештају из 1450. године, као „Bichor“. Под османску власт је пао 1455. године, исто када и Призрен. Из Бихора је родом био Петар Соколовић, најастарији капетан над српском војском. Њега је Аустрија као свог повјереника послала патријарху Арсенију III , да би тако придобила главну личност међу Србима.[4][5]
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Мишић 2012.
- ^ Мишић 2014.
- ^ Катић 2020, стр. 423.
- ^ Ћоровић, Владимир. Velika seoba Srba u Austriju.
- ^ Il Montenegro da Relazioni dei Proveditori Veneti 1687 - 1735, документ од октобра 1689. године. Рим. 1896. стр. 52.
Литература[уреди | уреди извор]
- Благојевић, Милош (2003). „О аграрним односима у Полимљу крајем XII и почетком XIII века”. Краљ Владислав и Србија XIII века. Београд: Историјски институт. стр. 7—23.
- Катић, Татјана (2010). Опширни попис Призренског санџака из 1571. године (PDF). Београд: Историјски институт.
- Мишић, Синиша (2003). „Територијално-управна организација Полимља (XII-XIV век)”. Краљ Владислав и Србија XIII века. Београд: Историјски институт. стр. 73—87.
- Мишић, Синиша (2005). „Насељеност Полимља у средњем веку”. Милешевски записи. 6: 63—78.
- Мишић, Синиша (2007). „Градови и тргови горњег Полимља у средњем веку (проблем деурбанизације и урбанизације)”. Милешевски записи. 7: 119—125.
- Мишић, Синиша (2010). „Полимље и Потарје у путописима XVI и XVII века” (PDF). Гласник Завичајног музеја. Пљевља. 7: 19—27.
- Мишић, Синиша; Миљковић, Ема (2011). „Истрживања сакралне топографије Горњег Полимља (до краја 16. века)”. Ђурђеви ступови и Будимљанска епархија: Зборник радова. Беране: Епископија будимљанско-никшићка. стр. 457—463.
- Мишић, Синиша (2012). Студије о средњовековном Полимљу. Ниш: Филозофски факултет.
- Мишић, Синиша (2014). Историјска географија српских земаља од 6. до половине 16. века. Београд: Магелан Прес.
- Ракочевић, Новица (1983). „Политичке и друштвене прилике”. Историја српског народа. 6 (1). Београд: Српска књижевна задруга. стр. 263—290.
- Селимовић, Салих (2006). „Остаци хришћанских традиција код муслимана у средњем Полимљу, Бихору и на Пештерској висоравни” (PDF). Гласник Завичајног музеја. Пљевља. 5: 163—186.
- Селимовић, Салих (2015). „Двоверје код муслимана у Полимљу, Бихору и на Сјеничко-пештерској висоравни”. Милешевски записи. 10 (2014): 225—237.
- Храбак, Богумил (2007). „Војнуци у Трговишту (Рожају), Бихору, Будимљи, Пећи и Клопотнику 1485. године”. Новопазарски зборник. 30: 83—89.
- Šabanović, Hazim (1959). Bosanski pašaluk: Postanak i upravna podjela. Sarajevo: Naučno društvo Bosne i Hercegovine.