Бицикл

Из Википедије, слободне енциклопедије
Брдски бицикл

Бицикл (лат. bi; грч. κύκλος – круг, коло, точак) је копнено превозно средство на два точка које покреће возач својом снагом помоћу педала. Почео је да се користи у 19. веку у Европи.

Према неким изворима бицикл је конструисао Микеланђело и први бицикл је био без педала. Био је од дрвета и возио се одгуривањем ногама као тротинет. У 19. веку бицикли су били са веома великим предњим точком на коме су биле фиксно монтиране педале. Градоначелник Суботице почетком 20. века је на поклон добио такав бицикл. Да се не би прљао наредио је да се на Палићу направи кружна стаза пречника око 15 метара и ширине око 1 метар. То је била прва асфалтирана подлога на просторима Србије. Трагови те стазе су донедавно постојали.

Аутономија бицикла[уреди]

Делови бицикла

Пренос преко зупчаника и ланца на задњи точак се појавио почетком двадесетог века. Није се дуго чекало ни на појаву мењача брзина за бицикле. На првим мењачима ланац се пребацивао ручно и бициклисти су често због тога прљали руке.

Одржавање равнотеже на бициклу је знање које се стиче праксом, а потребно је извесно време и умешност.

Врсте бицикала[уреди]

Иван Сарић, споменик у Суботици

Постоји више врста бицикала:

  • „женски бицикл“ - нема цев која спаја волан и седиште, да би даме могле да га возе и у сукњи.
  • „мушки бицикл“ - има цев која спаја осовину управљача и седиште чиме се добија у крутости-чврстини и носивости бицикла а на ту цев се може инсталирати мало седиште за превоз деце.
  • „дечји бицикл“ је бицикл мањих димензија, често има још два помоћна точка, који могу да се демонтирају, за децу док уче да возе бицикл.
  • „трицикл“ има три точка, два позади и користе га пре свега деца, људи ометени у развоју и стари јер је стабилан и није потребно одржавати равнотежу.
  • „друмски тркачки бицикл“ има могућност постизања великих брзина, али веома неудобно седиште (на коме се углавном и не седи), управљач је тако постављен да се на њему седи у савијеном положају да би отпор ваздуха био што мањи. Израђен је од веома лаких материјала: челика са додатком хрома и молибдена, алуминијума, а у последње време и од угљеничних влакана. Има веома узане гуме без шаре да би трење са подлогом било што мање. Средњи погон је двоструки, већег пречника, док је позади типично осмофазни, деветофазни или десетофазни ланчаник што омогућава велики однос преноса на равном и постизање великих брзина или мањи пренос за савладавање успона. Типично за друмски бицикл је да ради што мање тежине има само опрему најнеопходнију за вожњу. Тако нема светла, блатобране и сличне ствари. Користи се у спортском бициклизму.
  • „бицикл с помоћним мотором“ има додати мотор до 50 ccm са веома малом потрошњом око 1 l/100 km. Достиже брзину до 40 km/h. Нарочито је познат француски бицикл са помоћним мотором типа Солекс.
  • „тандем“ је бицикл за две особе које седе једна иза друге.
  • „рикша бицикл“ који иза себе има приколицу у којој могу да седе до две особе. Рикшу у основној верзији вуче човек. Ова врста превоза је присутна у југоисточној Азији.
  • „носачки бицикл“ има три точка, два напред, испред себе корпу димезија око 1х1 m у који може да се стави терет.
  • „брдски бицикл“ је бицикл за вожњу по брдско - планинским теренима, нешто мањег али робустнијег рама, мањих точкова пречника 26 инча са дебелим теренским гумама, са „ве“, а у последње време и диск кочницама. Управљач је раван или незнатно закривљен. Средњи погон има типично мањи пречник, а тиме и мањи број зуба него код друмског бицикла и најчешће се састоји од три ланчаника. Позади је обично осмофазни или деветофазни лачаник. Брдски бицикл може имати круту предњу виљушку - што је у последње време ређе - виљушку са суспензијом, а може имати и двоструку суспензију - и напред и позади. Бицикли са двоструком суспензијом немају класичан троугласти, већ прилагођени рам. Као и друмски тркачки, брдски бицикли имају само минималну опрему. Током последњих деценија појавило се више нових дисциплина у брдском бициклизму, и свака од њих захтева посебну варијанту бицикла, па су се тако појавиле, на пример, подваријанте за спуст „енгл. downhill“ или вожњу по изузетно тешким теренима - „ендуро“.
  • „градски бицикл“ или „трекинг“ представља комбинацију друмског и планинског бицикла прилагођену условима градске вожње. Мењачи одговарају брдским бициклима, али су рамови већи и виткији, као код друмских. Управљач је раван као код брдског бицикла, често са додатком „рогова“ на крајевима. Средњи погон са нешто више зуба омогућава бржу вожњу. Точкови су пречника 28 инча као код друмских бицикала, али су робустнији, а гуме веће ширине и висине ради савладавања сливника, ивичњака и слично. Кочнице могу бити „ве“ или диск, као код брдског бицикла. За разлику од друмског тркачког или брдског, градски бицикл најчешће има опрему као што су блатобрани, светла и корпе за ношење ствари.
  • „пони бицикл“ бицикл на расклапање. То је врста „женског“ бицикла, нешто мањих точкова у односу на стандардни, који у средњем делу бицикла (у висини колена) има шарку која омогућује „преламање“-склапање бицикла на много мањи простор.
  • „собни бицикл“ је атлетска справа која се састоји од седишта, педала и волана. Педале се окрећу као на бициклу. На волану се налазе инструменти којима се фиктивно мери брзина. У оквиру справе постоји могућност симулирања успона тј. отпора окретању педала. Служи за јачање мишића ногу, за стицање кондиције, али и мршављење.
  • „моноцикл“ је бицикл са једним точком. Потребан је изузетан осећај равнотеже. Користи се у циркусима.

По типу задње главчине бицикла, где се налази зупчаник на точку, бицикли се производе у две верзије:

  • „контраши“ су бицикли код којих покретањем ланца у супротном смеру од смера за вожњу изазива се ефекат кочења, тј. то је врста кочнице.
  • „фрајлауф“ нема ефекат кочења при окретању педала уназад.

Распрострањеност и примена[уреди]

Саобраћајна дозвола за бицикл издата 1935. године
Паркинг за бицикле у холандском граду Утрехту

Употреба бицикла је учесталија у равничарским пределима као у Војводини, Холандији. Бицикли су због своје економске исплативости често превозно средство сиромашнијих слојева становништва као у Кини, Вијетнаму... Честа примена бицикла и од особа са вишим стандардом (посебно у земљама западне Европе) је повезана са практичним разлозима (рекреација до посла на којем има мало физичке активности, избегавање гужви у саобраћају...)

Андрија Торкват Брлић, након дужег путовања по Европи, 1850. је први пута видео бицикли у Доверу , што је записао у свом дневнику. "...колица гвоздена, на којима се возају људи окретјућ колеса ногама." [1] 48 година касније, 1898., његова снаја Ивана Брлић-Мажуранић међу првима вози бицикли у Броду на Сави.

Од 1894. вожња бицикла је у Француској опорезована, а тада је било 203.026 опорезованих возача. И поред тога, број возача бицикла је касније доста растао, јер је ново превозно средство било веома популарно.[2]

Бицикли су се користили и у неким армијама и полицији (има их чак и данас).

Бицикле је нарочито користила војска Северног Вијетнама за време Вијетнамског рата. С обзиром на уништене и због монсуна блатњаве путеве то је било једино могуће средство транспорта људи и опреме. Сваки бицикл је стандардно превозио по 50 килограма опреме.

Референце[уреди]

  1. Zbornik o Andriji Torkvatu Brliću. Slavonski Brod: Hrvatski institut za povijest. 2012. стр. 113.  Непознати параметар |coauthors= игнорисан [|author= се препоручује] (помоћ)
  2. Оногошт, новине, број 23. Никшић. 1899. 

Литература[уреди]

  • Richard Ballantine & Richard Grant: Richard’s Bicycle Repair Manual. Dorling Kindersley, 1994.
  • Béatrice Couzereau: Fachwörterbuch der Zweiradtechnik/Two Wheeler Technical Dictionary. Deutsch-englisch-französisch. BVA, Bielefeld. 1990. ISBN 978-3-87073-054-3.
  • Pryor Dodge: The Bicycle. Flammarion, 1996
  • Gunnar Fehlau: 1000 Tipps für Biker. Komponentenauswahl – Wartung – Troubleshooting. Moby Dick, Kiel. 2000. ISBN 978-3-89595-156-5.
  • Michael Gressmann: Fahrradphysik und Biomechanik. Technik – Formeln – Gesetze. Moby Dick, Kiel 1987; 9. durchgesehene und ergänzte Auflage: Delius Klasing, Bielefeld. 2005. ISBN 978-3-7688-5222-7.
  • Ulf Hoffmann: Das Fahrradbuch. Kauf, Technik, Wartung, Reparaturen. E-Bikes und Pedelecs. Stiftung Warentest, Berlin. 2012. ISBN 978-3-86851-043-0.
  • Jesús Ilundáin-Aguruzza, Michael W. Austin & Peter Reichenbach (editors): Die Philosophie des Radfahrens. Mairisch-Verlag, Hamburg. 2013. ISBN 978-3-938539-26-2.
  • Hans-Erhard Lessing: Automobilität. Karl Drais und die unglaublichen Anfänge. Maxime, Leipzig. 2003. ISBN 978-3-931965-22-8.

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]