Бициклизам

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Ed NL icon.png
Овај чланак је део пројекта семинарских радова на Факултету за спорт Универзитета Унион-Никола Тесла у Београду.
Датум уноса: март 2019. — децембар 2019.
Википедијанци: Ова група студената ће уређивати у ГИП-у и молимо вас да не пребацујете овај чланак у друге именске просторе Википедије.
Позивамо вас да помогнете студентима при уређивању и допринесете да њихови уноси буду што квалитетнији.
Такмичење у друмском бициклизму, Ленс Армстронг 2004. године.
Масон Флеминг

Бициклизам је рекреација, спорт и начин кретања копном коришћењем бицикла, превозног средства на људски погон.[1] Људи који се баве бициклизмом се називају „бициклистима”.[2][3][4]

Бицикл је настао је у Европи у 19. веку. Откриће бицикла није везано за одређену годину или конкретног изумитеља. Кроз историју је било више примера возила покретаних људском снагом. Особа која се спомиње као први возач бицикла је немачки барон Карл фон Драјс (нем. Carl von Drais), који је 1817. године возио својеврсни бицикл на гурање. Старлијев модел бицикла из 1885. године најчешће се сматра првим модерним бициклом. Даље побољшање било је увођење пнемуатских гума, 1888. године, које је увео Шкот Џон Данлоп. Од тада се основни концепт бицикла није битно мењао, осим што су данашњи бицикли далеко лакши за управљање и сигурнији.

Због релативно јефтине израде и доступности то је данас најраширеније превозно средство. Претпоставља се да данас на свету постоји преко 1.000.000.000 бицикала.[5]

Због чињенице да у поређењу с другим уобичајеним превозним средствима (нпр. аутомобилом) далеко мање опасан по загађење околине, а уједно врло позитивног учинка на здравље људи који возе бицикле, бројни градови осигуравају за бициклисте различиту инфраструктуру која им олакшава вожњу: одвојене бициклистичке стазе, посебна места за одлагање бицикала, делове града у које је могуће доћи искључиво бициклом или пешице, итд.

Данас је бициклизам стандардни олимпијски спорт у неколико дисциплина. Постоји и одређен број бициклистичких дисциплина које нису у олимпијском програму.

Треба напоменути да постоји доста категорија

  1. Екстремни бициклизам (BMX)
  2. Циклокрос
  3. Брдски бициклизам (MTB)
  4. Друмски бициклизам
  5. Велодромски бициклизам
  6. Лежећи бицикл

Ово су најраспрострањеније категорије. Постоје различите трке за сваку категорију. За сваку су потребне другачије вештине, опрема и бицикли.

Према истраживању научника, професионални бициклизам (Тур де Франс, Ђиро ди Италија) је најнапорнији спорт, а следи га триатлон.

Историја бициклизма на Олимпијским играма[уреди]

Од Атине 1896. бициклисти се у друмској трци нису такмичили само на Играма 1900., 1904. и 1908. године.[6] Прве жене које су се такмичиле на олимпијским играма у бициклизму (друмске трке) на стазу су изашле 1984. године у Лос Анђелесу и од тада су су неизоставни део сваких Игара.

Трке на писти се одржавају на дрвеним подлогама још од 1870. године и уврштене су у програм првих Олимпијских игара модерног доба. Од тада до данас(осим Игара 1912. године), трке на писти су биле на програму свих Игара. Жене су први пут стартовале на писти у Сеулу, 1988. године.

Моунтаин бajкинг (МТБ) је дисциплина која  је великом брзином стигла од прве вожње до олимпијске стазе. Прва такмичења у МТБ-у су одржана средином седамдесетих година прошлог века, прво национално такмичење 1983. године у САД[7], а прво Светско првенство седам година касније – 1990. године. На Играма је МТБ имао своју премијеру у Алтанти 1996. године и од тада је на редовном програму свих Игара до данас.

БМX је имао далеко дужи пут од свог настанка до учешћа на Играма. Први БМX бицикли[8] су вожени још средином шездесетих година двадесетог века у Калифорнији, а на  Играма се први пут појављују у Пекингу 2008. године.

Историја бициклизма у Србији[уреди]

Прво српско велосипадско друштво у Србији је основано у Београду 23. децембра 1884. Иницијатор је био Ђорђе Нешић, касније професор универзитета и академик, који је за време студија медицине Москви, Паризу и Бечу побеђивао најбоље бициклисте Русије (1896. шампион), Француске, Аустрије и Италије, а 1896. победио је у Лоџу тадашњег светског првака Немца Лера.

На старту бициклистичке трке у Неготину 1935.

Прво првенство Београда је одржано 15. јуна 1896. на траси „Лондон“—Топчидер, а 15. октобра 1897. и првенство Србије на стази Београд—Смедерево—Београд. Београдски бициклисти такмичили су се у Загребу, Суботици, Темишвару, Великом Бечкереку са великим успехом.

У Београду су изграђене две примитивне писте, а у јануару 1897. покренут је Велосипедски лист, први спортски лист у Србији. Истицали су се браћа Рибникар, Ђ. Попара (који је из Трста, први донео тркачки бицикл), Љ. Станојевић, С. Савић, М. Терзибабић, који су ради полуларизације бициклизма приређивали више „тура“ као Београд—Цетиње и назад, Београд—Текија и др.

Године 1898. на путу Ниш—Београд одржана је трка бициклиста и коњаника, коју су добили коњаници.

Између ратова основано је више клубова у Београду (Авала, Југославија, Митић и др.), а од 1939. уведена је међународна етапна Кроз Србију, која је постала трдиционална све до данас. За млађе возаче установљена је трка Кроз Ужичку републику.

После рата међу возачима су најистакнутији вишеструки прваци СФРЈ Веселин Петровић и Радош Чубрић, а од млађих М. Маринковић други на Светском јуниорском првенству 1977. у вожњи на писти и четвороструки првак СФРЈ. У Србији (без покрајина) крајем 1977. радило је 15 клубова са 250 бициклиста.

Бицклистички спорт може да се подичи да је у последња два циклуса имао олимпијце – 2004. у Атини возио је Иван Стевић а 2008. у Пекингу Иван Стевић и Небојша Јовановић. Пре Атине, последње учешће наших репрезентативаца било је у Барселони 1992. године.

Српски бициклизам може да се похвали да је један наш бициклиста ушао у анале светског спорта: Александар Миленковић, победник трке „Око Бугарске“ 1991. је један од ретких спортиста који има учеће у три различита спорта на Олимпијским играма: 1992. на зимским ОИ у Албервилу у смучарском трчању, 1992. на летњим ОИ у Барселони у бициклизму и 2006. на зимским ОИ у Торину у биатлону.

Занимљивости везане за бициклизма[уреди]

У Србији постоји бициклистичка породица са две генерације олимпијаца: Радош Чубрић је био учесник ОИ у Минхену 1972, страрији син Рајко возио је у Сеулу 1988. а млађи Радиша у Барселони 1992. године.

Једини бициклиста из Србије који је возио све три највеће трке (Giro d'italia, Tour de France, Vuelta a Espana ) је Саша Гајићић, такође из породице у којој се негује бициклизам

Позив љубитељима спорта да донирају за изградњу бициклистичке писте у Неготину 1935.

Рекреативни и спортски бициклизам[уреди]

Данас је у западној Европи бициклизам врло популаран спорт. Нарочито је праћен друмски бициклизам који има сваке године неколико утицајних трка. Најпознатије су Тур де Франс, Ђиро ди Италија, Париз—Рубе, Вуелта. Тур де Франс важи и за највећи трофеј и чак је већег значења него Светски куп. На Туру је и највећа концентрација екипа, где су увек присутни најбољи бициклисти. Ђиро ди Италија је такође великог значања, одмах иза Тура. По дужини је неколико краћи и има мање етапа. За професионалне екипе Ђиро је нека врста припрема за велики судар на Тур де Франсу. Често се дешава, да фаворити за Тур де Франс не возе Ђиро.

Бициклизам постаје и начин живота, нарочито у скандинавским земљама. У Холандији и Данској бициклизам је веома популаран а разлог је у врло виској еколошкој освештености, високим порезима на аутомобиле и одлично уређеној бициклистичној траси широм државе.

Бициклистични барометар за Европску унију[уреди]

Организација „ECF” (енгл. European Cyclists’ Federation) бави се са тематиком бициклизма у ЕУ. Према барометру до бициклиста најтолерантнија земља за 2015 је била Данска, док су следили Холандија и Шведска.[9]

Утицаји на здравље[уреди]

Здравствене предности бициклизма надмашују ризике, када се бициклизам упоређује са седентарним начином живота. Једна холандска студија утврдила је да бициклизам може да продужи животни век до 14 месеци, а ризици су били једнаки скраћеном животном веку од 40 дана или мање.[10] Утврђено је да је редукција стопе смртности директно повезана са просечним временом вожње бицикла, што је износило око 6500 смртних случајева спречених бициклизмом.[11] Вожња бициклом у Холандији често је безбеднија него у другим деловима света, и стога је однос ризика и користи другачији у другим регијама.[12] Свеукупно, показано је да предности вожње бициклом или шетње премашују ризике у односу 9: 1 до 96: 1 у поређењу са потпуним одсуством вежбања, укључујући широк избор физичких и менталних исхода.[13][14][15]

Референце[уреди]

  1. ^ Oxford English Dictionary (Second изд.). Oxford University Press. 1989. »cycling: The action or activity of riding a bicycle etc.« 
  2. ^ Oxford English Dictionary (Second изд.). Oxford University Press. 1988. »cyclist: One who rides a cycle or practises cycling.« 
  3. ^ „Oxford English Dictionary”. www.oed.com. Приступљено 26. 09. 2013. »biker: A cyclist, a person who rides a bicycle."« 
  4. ^ Oxford English Dictionary (Second изд.). Oxford University Press. 1989. »bicyclist: One who rides a bicycle.« 
  5. ^ „Bicycles produced in the world”. Worldometers. Приступљено 25. 04. 2014. 
  6. ^ „Olympic history”. 
  7. ^ „Olympic history”. 
  8. ^ „California born”. 
  9. ^ „ECF cycling barometer 2013—2015 comparison”. Приступљено 29. 04. 2018. 
  10. ^ De Hartog, J. J.; Boogaard, H; Nijland, H; Hoek, G (2010). „Do the Health Benefits of Cycling Outweigh the Risks?”. Environmental Health Perspectives. 118 (8): 1109—1116. PMC 2920084Слободан приступ. PMID 20587380. doi:10.1289/ehp.0901747. 
  11. ^ Fishman, Elliot; Schepers, Paul; Kamphuis, Carlijn Barbara Maria (2015). „Dutch Cycling: Quantifying the Health and Related Economic Benefits”. American Journal of Public Health. 105 (8): e13—e15. ISSN 0090-0036. PMC 4504332Слободан приступ. PMID 26066942. doi:10.2105/ajph.2015.302724. 
  12. ^ Schepers, Paul; Twisk, Divera; Fishman, Elliot; Fyhri, Aslak; Jensen, Anne (фебруар 2017), „The Dutch road to a high level of cycling safety” (PDF), Safety Science (на језику: енглески), 92: 264—273, doi:10.1016/j.ssci.2015.06.005 
  13. ^ Teschke, Kay; Conor C.O. Reynolds; Francis J. Ries; Gouge, Brian; Winters, Meghan (март 2012). „Bicycling: Health Risk or Benefit?” (PDF). University of British Columbia Medical Journal. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 2016-10-20. Приступљено 2016-10-19. 
  14. ^ IoneAvila-Palencia (2018). „The effects of transport mode use on self-perceived health, mental health, and social contact measures: A cross-sectional and longitudinal study”. Environment International. 
  15. ^ Leyland, Louise-Ann; Spencer, Ben; Beale, Nick; Jones, Tim; Reekum, Carien M. van (2019-02-20). „The effect of cycling on cognitive function and well-being in older adults”. PLOS ONE (на језику: енглески). 14 (2): e0211779. Bibcode:2019PLoSO..1411779L. ISSN 1932-6203. PMC 6388745Слободан приступ. PMID 30785893. doi:10.1371/journal.pone.0211779. 

Литература[уреди]

  • Oxford English Dictionary (Second изд.). Oxford University Press. 1988. »cyclist: One who rides a cycle or practises cycling.« 
  • Oxford English Dictionary (Second изд.). Oxford University Press. 1989. »cycling: The action or activity of riding a bicycle etc.« 
  • Део „Историја бициклизма у Србији”, написан је према тексту Радивоја Марковића, најпознатијег српског спортског новинара за Енциклопедију Југославије Југословенског лексикографског завода, Загреб 1980. године

Спољашње везе[уреди]