Бијенале у Венецији

Бијенале у Венецији
Бијенале у Венецији
Жанр	савремена уметност, савремени плес, архитектура, савремена музика, филм и позориште
Датум(и)	главне изложбе су сваке две године
Основан	1895.
Локација	Венеција, Италија
Оснивачи	Градски савет Венеције
Веб-сајт
	www.labiennale.org

Главни улаз у парк Ђардине

Детаљ са изложбе

Бијенале у Венецији (итал. Biennale di Venezia) је према актуелној шеми интердисциплинарна изложба савремене уметности. Од својих почетака који сежу у 19. век представљало је свету ликовне уметности, најпознатијих сликара, графичара, вајара и природно њихова дела. Изложба ликовних уметности се вршила и сада се врши сваке две године. Касније се појављује и експозиције филма (Венецијански филмски фестивал), архитектуре (Бијенале архитектуре), позоришта и музике који се врше сваке друге године. Последња допуна је међународна изложба савременог плеса која је била у схему Бијенала закомпонизана 1999. године.

Почеци[уреди | уреди извор]

Историјско прво Бијенале се вршило 1885. године претходили су му седнице месног парламента и главну заслугу ту има градоначелник Ричард Севастиков. Бијенале у години 1895. требало је да буде у част склапања брака између краља Умбертија и краљице Маргарете Савојске и изложба је требало да репрезентује најсавременије активности духа.

Од сецесије до 1. светског рата[уреди | уреди извор]

Једним од главних циљева био је информисање светске јавности о владајућим трендовима у уметности за време сецесије, пре свега декоративног орнамента као доминирајућег еменента. У првим декадама Бијенале постаје све више међународна ствар и први су павиљони изграђени 1907. године (Белгија) да би се до 1. светског рата број павиљона повећао на седам. Ка белгијском и италијанском павиљону долази до градње мађарског, намачког, и енглеског 1909. године као и француског 1912. године и након две године и руског павиљона.

Међуратне године[уреди | уреди извор]

Једна од кључних година јесте 1930. када Бијенале прелази под контролу фашистичке странке. Радило се о проспритетној измени у финансијама које су омогућиле проширење Бијенала са филмском, позоришном и музичком секцијом. Међународна изложбе филма била је први пут 1932. године а две године касније и позоришна уметност је била представљена сваке године после 1936. године.

Великани[уреди | уреди извор]

У раздобљу између два рата било је представљено неколико великана у ликовној уметности као нпр. Густав Климт, Огист Реноар и Гистав Курбе док је Пабло Пикасо који би наводно јако шокирао јавност предствљен само 1948. године први пут.

Време 2. светског рата[уреди | уреди извор]

За време 2. светског рата Бијенала није било и поново је отворено 1948. године. Украсима ове године било је приказивање збирке Пеги Гугенхајм.

Пажња уређивача била је уисмерена на пре свега европску уматност авангарде а касније и у светској размери на апстрактни експресионизам (Жорж Брак, Анри Матис, Џексон Полок и други) и поп-арт 60–тих (Раушенберг).

Политика у позадини[уреди | уреди извор]

У години 1968. доживљава Бијенале једну кризу из разлога недодељивања признања победницима појединих дисциплина. Година 1974. ке комплетно посвећена Чилеу као протест против владавине диктатора Аугустоа Пиночеа.

Новине[уреди | уреди извор]

Година 1980. значила је проширење Бијенала на архитектуру и од тога доба било је ту представљано много архитеката. Тематски је година 2006. била одређена за представљање градова и говори о промени савремених градова и о рушењу информационих и физичких баријера. Тама прошлог Бијенала архитектуре је била архитектура и друштво. Тема овогодишњег XIII Бијенала архитектуре коју је изабрао Дејвид Чиперфилд гласи Заједничко поље.^[1]

Сажетак[уреди | уреди извор]

Бијанале је значајни културни догађај. Питањем је одговарајућа презентација земље и њене посебности и значајне индивидуалности. Савремено Бијенале се налази под крововима 30 сталних павиљона који су укомпонирани у парк Ђардини. Земље које немају сталне павиљоне представљене су у сезонским павиљонима на локалитету Арсенале.