Богољуб Кујунџић
| Богољуб Кујунџић | |||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
 | |||||||||||
| Лични подаци | |||||||||||
| Датум рођења | 1887. | ||||||||||
| Место рођења | Ливно, Аустроугарска | ||||||||||
| Датум смрти | 1949. (61/62 год.) | ||||||||||
| Место смрти | Кицбил, Аустрија | ||||||||||
| Народност | Србин | ||||||||||
| Порекло | српско | ||||||||||
| Религија | православни хришћанин | ||||||||||
| Политичка каријера | |||||||||||
| Политичка странка | Нестраначка личност | ||||||||||
Богољуб Кујунџић (Ливно, 1887. – Кицбил, 1949), српски политичар.
Рођен је у богатој српској трговачкој породици која је имала важну улогу у друштвеном и политичком животу ливањскога краја. Његов отац Коста као директор Српске православне школе управљао је градњом нове школске зграде у којој је смјештена данашња ливањска гимназија.
Кујунџић се школовао у гимназији у Сремским Карловцима, студиј права започео је у Загребу, а завршио у Бечу. Био је секретар друштва „Зора“ које је окупљало српске студенте у Бечу. У Загребу је био потпредсједник „Друштва за помоћ српској академској омладини“. За вријеме Првог свјетског рата побјегао је из аустроугарске војске с одредом Срба у Русију. По доласку у Србију распоређен је у 18. пук српске војске „Принц Ђорђе“, с којим је учествовао у бројним биткама. Рањен је у борбама око Гњилана.
Као инвалид, био је додијељен амбасади Краљевине Србије у Риму, затим главној комисији за пропаганду у Падови, гдје је као делегат српске владе и Југословенског одбора издавао новине Југославија.
Године 1925. изабран је за посланика у травничком округу представљајући срезове Ливно и Гламоч. Исте године именован је за помоћника министра шума и рудника у влади Краљевине СХС. Три године касније постао је министар пошта, телеграфа и телефона. Од 1935. до 1937. био је бан Врбаске бановине, да би након тога обављао дужност министра шума и рудника, а потом и министра просвјете[1] у владама Краљевине Југославије.
За вријеме окупације Југославије у Другом свјетском рату дјелује као члан владе народног спаса Милана Недића. Из Београда је побјегао 4. октобра пред Црвеном армијом и партизанима, заједно са још неколицином истакнутих колаборациониста.[2] Нијемци су функционере Недићевог режима смјестили прво у Бечу, па у Кицбилу. Убрзо се преселио се у Швајцарску у којој је остао до краја рата. Након завршетка Другог светског рата живео је и у Италији. Покушао је да емигрира у Аргентину али је 1949. године преминуо у Кицбилу.
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Novi prosvetni minister g. Bogoljub Kujundžić (05.01.1939). Učiteljski tovariš, letnik 79, številka 1. URN:NBN:SI:DOC-QJWM3U8P http://www.dlib.si
- ^ Borković 1979b, стр. 348.
Литература[уреди | уреди извор]
- Borković, Milan (1979a). Kvinsliška uprava u Srbiji 1941—1944 (knjiga 1). Beograd.
- Borković, Milan (1979b). Kvinsliška uprava u Srbiji 1941—1944 (knjiga 2). Beograd.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
- Novi prosvetni minister g. Bogoljub Kujundžić, Učiteljski tovariš, 79/1, 5. 1. 1939.
Stipo Manđeralo, Livanjski Kujundžići Архивирано на сајту Wayback Machine (4. јануар 2015), Glasnik Zemaljskog muzeja Bosne i Hercegovine u Sarajevu: Etnologija, br. 48-49/1996-1999.
| Међународне | |
|---|---|
| Државне | |
