Пређи на садржај

Бог у аврамским религијама

С Википедије, слободне енциклопедије
Део серије чланака на тему
Бог
Опште концепције
Специфичне концепције
У одређеним религијама
Аврамске
Индо-иранске
Кинеске
Атрибути
  • Искуства
  • Праксе
Повезане теме

Монотеизам — веровање да постоји само једно божанство — темељно је начело аврамских религија, које подједнако схватају Бога као свемоћно и свезнајуће божанство[1] од кога је Аврам примио божанско откровење, према њиховим наративима.[2] Најистакнутије аврамске религије су јудаизам, хришћанство и ислам.[3] Оне — заједно са самарићанством, друзизмом, бахаи вером[3] и растафаријанством[3] — деле заједнички темељ у обожавању Аврамовог Бога, који се назива Јахве на хебрејском и Алах на арапском.[а] Исто тако, аврамске религије деле сличне карактеристике које их разликују од других категорија религија:[7]

У аврамској традицији, Бог је један, вечан, свемоћан, свезнајући и створитељ универзума.[1] Бог се обично ословљава само мушким граматичким члановима и заменицама,[1][9] и даље се сматра да поседује својства светости, правде, сведоброте и свеприсутности. Присталице аврамских религија верују да је Бог такође трансцендентан, што значи да је изван простора и времена и стога није подложан ничему унутар своје креације, али је истовремено и персонални Бог: блиско укључен, слуша индивидуалне молитве и реагује на поступке својих створења.

У погледу хришћанства, научници се разилазе око тога да ли мормонизам припада главној хришћанској традицији (тј. никољском хришћанству), при чему неки тврде да он представља засебну аврамску религију због значајних теолошких разлика.[10][11] Растафари, хетерогени покрет који је настао на Јамајци 1930-их, различито се класификује од стране научника као међународни друштвено-религијски покрет, засебна аврамска религија или нови религиозни покрет.[12]

Јудаизам

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Бог у јудаизму
За више информација погледајте: Елохим, Шема Израел и Тетраграматон
Стела Меше носи најранији познати запис (840. п. н. е.) о израелском богу Јахве.[13]

Јудаизам, најстарија аврамска религија, заснива се на строгом, ексклузивном монотеизму,[4][14] проналазећи своје порекло у јединственом поштовању Јахвеа,[4][15][16][17] претече аврамског концепта Бога.[г] Имена Бога која се најчешће користе у хебрејској Библији су Тетраграматон (יהוה) и Елохим.[4][5] Јевреји га традиционално не изговарају, већ се позивају на Бога као Хашем, дословно „Име”. У молитви, Тетраграматон се замењује изговором Адонаи, што значи „Мој Господ”.[24] Ово се првенствено наводи у Тори: „Чуј, Израеле: ГОСПОД је наш Бог, ГОСПОД је један” (Deuteronomy 6:4).[24]

Бог се схвата као јединствен и савршен, слободан од свих мана, недостатака и дефеката, и даље се сматра да је свемоћан, свеприсутан, свезнајући и потпуно бесконачан у свим својим атрибутима, који нема партнера или равног, будући да је једини творац свега што постоји.[4][24][25][26] У јудаизму, Бог се никада не приказује ни у каквој слици.[14][26] Идеја о Богу као дуалности или тројству је јеретичка у јудаизму: сматра се сличном политеизму.[4][14][26][27] Тора је изричито забрањивала приписивање партнера који би делили његов јединствени суверенитет,[4][14][24] јер се сматра да је он апсолутно један без другог, недељив и неупоредив, који није сличан ничему и ништа се с њим не може поредити.[4][25] Тако је Бог, за разлику од било чега у свету или из света, изван свих облика људске мисли и изражавања.[4][25]

Бог се у јудаизму схвата као антропоморфан,[4][23][27] јединствен, доброхотан, вечан, творац универзума и крајњи извор морала.[4][28] Тако, термин Бог одговара стварној онтолошкој реалности, а не само пројекцији људске психе.[29] Традиционална тумачења јудаизма генерално наглашавају да је Бог персоналан, али и трансцендентан и способан да интервенише у свету,[5] док нека модерна тумачења јудаизма наглашавају да је Бог безлична сила или идеал, а не натприродно биће које се бави универзумом.[4][29]

Хришћанство

[уреди | уреди извор]
Део серије о хришћанству
Хришћанство
  • Безгрешно зачеће
  • Крштење
  • Распеће
  • Васкрсење
    		•
  • Стари завет
  • Нови завет
  • Канон
  • Књиге
  • Црква
  • Симбол вере
    		•
    Теологија
  • Богородица
  • Апостоли
  • Јудеохришћани
  • Петар
  • Павле
  • Оци
  • Рано хришћанство
  • Константин
  • Сабор
  • Августин
  • Велики раскол
  • Крсташки ратови
  • Реформација
  • Лутер
    		•
    Сродне теме
    Деноминације хришћана
    Портал Хришћанство
    Главни чланци: Бог у хришћанству и Атрибути Бога у хришћанству
    За више информација погледајте: Разноликост у раној хришћанској теологији, Велики отпад, Нетринитаризам, Син Божји (хришћанство) и Свето Тројство

    Хришћанство је настало у 1. веку у Јудеји из секте апокалиптичних јеврејских хришћана унутар јудаизма Другог храма,[30][31][32][33][34] и стога дели већину својих веровања о Богу, укључујући његову свемоћ, свезнање, улогу творца свих ствари, његову личност, иманентност, трансценденцију и коначно јединство, са иновацијом да се Исус из Назарета сматра, на овај или онај начин, испуњењем древних библијских пророчанстава о јеврејском Месији, завршетком Закона пророка Израела, Сином Божјим, и/или оваплоћењем самог Бога као људског бића.[14][27][30][31][35]

    Већина хришћанских деноминација верује да је Исус оваплоћени Син Божји, што је главна теолошка разлика у односу на ексклузивни монотеизам других аврамских религија: јудаизма, самарићанства, бахаи вере и ислама.[14][27][35][36] Иако се лично спасење имплицитно наводи у јудаизму, лично спасење по благодати и понављајући нагласак у правоверним теолошким веровањима посебно је наглашен у хришћанству,[36] често се то супротставља перципираном пренаглашавању поштовања закона како је наведено у јеврејском закону, где се тврди да је веровање у посредника између човека и Бога или у више личности у Божанству противно Нојевим законима, и стога није монотеистичко.[37]

    У већинском хришћанству, теологија и веровања о Богу садржана су у доктрини монотеистичког тринитаризма, који држи да су три личности тројства различите, али све од исте недељиве суштине, што значи да је Отац Бог, Свети Дух је Бог, и Син је Бог, а ипак постоји један Бог јер постоји једна недељива суштина.[36][38][39] Ове већинске хришћанске доктрине су углавном формулисане на Сабору у Никеји и садржане су у Никејском симболу вере.[36][38][39] Тринитарни поглед наглашава да Бог има вољу, и да Бог Син има две природе, божанску и људску, иако оне никада нису у сукобу, већ су сједињене у ипостасној унији.[36][38][39]

    Мормонизам

    [уреди | уреди извор]
    Главни чланак: Бог у мормонизму
    За више информација погледајте: Веровања и праксе Цркве Исуса Христа светаца последњих дана
    У својој личној историји из 1838. године, Џозеф Смит је написао да је видео две личности у пролеће 1820. Године 1843, Смит је изјавио да су те личности, Бог Отац и Исус Христос, имале одвојена, опипљива тела.[40]

    У систему веровања који заступају хришћанске цркве које припадају Покрету светаца последњих дана и већина мормонских деноминација, укључујући Црква Исуса Христа светаца последњих дана (Црква ЛДС), термин Бог се односи на Елохим (Бог Отац),[40][41] док Божанство означава савет три различита бога: Елохима (Вечног Оца), Јехова (Бог Син, Исус Христос) и Светог Духа, у нетринитарној концепцији Божанства.[40][41] Отац и Син имају усавршена, материјална тела, док је Свети Дух дух и нема тело.[40][41] Ово се значајно разликује од већинског хришћанског тринитаризма; у мормонизму, три личности се сматрају физички одвојеним бићима, или персонама, али уједињеним у вољи и сврси.[40][41][42] Као такав, термин Божанство се разликује од начина на који се користи у већинском хришћанству.[41][40] Овај опис Бога представља правоверје Цркве ЛДС, установљено почетком 19. века.[41]

    Унитаријанизам

    [уреди | уреди извор]

    Мала мањина хришћана, углавном под заједничким називом унитаријанизам, има нетринитарне концепције Бога.

    Ислам

    [уреди | уреди извор]
    Део серије о Исламу
    Алах
    (Бог у исламу)
    "Алах" у арапској калиграфији
    Алах, Џел-ла Џелалу-ху
    у арапској калиграфији
    Теологија
    Изрази и фразе
    Термини
    Свето писмо
    Остало
    Портал Ислам • Категорија
    Главни чланци: Алах и Бог у исламу

    У исламу, Бог (Алах) (ٱلل‍َّٰه, арапски изговор: [ɑɫˈɫɑː(h)]), дословно „Бог”)[6] је врховно биће, свемоћни и свезнајући творац, одржавалац, уредитељ и судија универзума.[6][43][44] Ислам ставља велики нагласак на концептуализацију Бога као строго јединственог (тавхид).[6][45] Он се сматра јединственим (wahid) и суштински једним (ahad), свемилостивим и свемоћним.[6][46] Према Курану, постоји 99 Алахових имена (al-asma al-husna, дословно значење: „Најлепша имена”), од којих свако евоцира посебну карактеристику Бога.[47][48] Сва ова имена односе се на Алаха, који се сматра врховним и свеобухватним божанским арапским именом.[6][49] Међу 99 имена Божијих, најпознатија и најчешћа су „Свемилостиви” (al-Rahman) и „Посебно милостиви” (al-Rahim).[47][48]

    Ислам одбацује доктрину оваплоћење и појам личног Бога као антропоморфног, јер се то сматра понижавајућим за трансценденцију Бога. Куран прописује темељни трансцендентални критеријум у следећим стиховима: „Господар небеса и земље и онога што је између њих, зато Му служи и буди стрпљив у Његовој служби. Да ли знаш икога равног Њему?” (19:65); „(Он је) Творац небеса и земље: нема ничега што би Му било слично, и Он је тај који све чује и види” (42:11); „И нико Му раван није” (112:4). Стога, ислам строго одбацује све облике антропоморфизма и антропопатизма концепта Бога, и тиме категорички одбацује хришћански концепт Тројства или поделе личности у Божанству.[50][51]

    Муслимани верују да је Алах исти Бог кога су обожавали припадници аврамских религија које су претходиле исламу, тј. јудаизам и хришћанство (29:46).[52] Стварање и уређење универзума види се као чин првобитне милости за који сва створења певају његове славе и сведоче о његовом јединству и господству. Према Курану: „Погледи Га не могу докучити, али Он докучује све погледе. Он је изнад сваког разумевања, а ипак је упознат са свим стварима” (6:103).[44] Слично Јеврејима, муслимани изричито одбацују божанство Исуса и не верују у њега као оваплоћеног Бога или Сина Божјег, већ га сматрају људским пророком и обећаним Месијом кога је Бог послао, иако сама исламска традиција није једногласна по питању Исусове смрти и загробног живота.[53][54][55]

    Бахаи вера

    [уреди | уреди извор]
    Главни чланак: Бог у бахаи вери
    За више информација погледајте: Бахаи космологија и Бахаи учења

    Списи бахаи вере описују монотеистичког, персоналног, неприступачног, свезнајућег, свеприсутног, непропадљивог и свемогућег Бога који је творац свих ствари у универзуму.[56][57] Сматра се да су постојање Бога и универзум вечни, без почетка и краја.[58]

    Иако трансцендентан и директно неприступачан,[59] Бог се ипак види као свестан стварања,[59]‍:438–446 са вољом и сврхом која се изражава кроз гласнике, у бахаи вери препознате као Манифестације Бога[57]‍:106 (сви јеврејски пророци, Заратустра, Кришна, Гаутама Буда, Исус, Мухамед, Баб, и коначно Бахаулах ).[59]‍:438–446 Сврха стварања је да створено има способност да спозна и воли свог творца,[57]‍:111 кроз методе као што су молитва, размишљање и служење човечанству.[60] Бог саопштава своју вољу и сврху човечанству преко својих посредника, пророка и гласника који су основали различите светске религије од почетка човечанства до данас,[57]‍:107–108[59]‍:438–446 и наставиће то да чини и у будућности.[59]‍:438–446

    Манифестације Бога одражавају божанске атрибуте, који су креације Бога створене ради духовног просветљења, на физичком плану постојања.[61] У бахаи гледишту, сва физичка бића одражавају барем један од ових атрибута, а људска душа потенцијално може да их одражава све.[62] Бахаи концепција Бога одбацује сва пантеистичка, антропоморфна и инкарнационистичка веровања о Богу.[57]‍:106

    Растафари

    [уреди | уреди извор]

    Растафаријанци називају Бога Јах,[63][64][65] скраћена верзија имена „Јехова” у Библији краља Џејмса.[66] Каже се да је Јах иманентан,[67] али је такође инкарниран у сваком појединцу.[68] Ово веровање се огледа у растафаријанском афоризму да је „Бог човек и човек је Бог”.[69] Расте описују „познавање” Јаха, а не само „веровање” у њега.[70] У тежњи да смање удаљеност између човечанства и божанства, Растафари прихвата мистицизам.[71] Блискост са Јахом може се постићи кроз Ливити, облик назирејског завета.[72][73][74] Растафаријанска концепција Бога има сличности са хиндуистичким атманом.[75][76][77] Исус је важна фигура у Растафарију,[78] али практиканти одбацују традиционални хришћански поглед на Исуса, а посебно приказ њега као белог Европљанина.[79] Многи Расте уместо тога виде Хајле Селасије као испуњење Псалма 68:31, и стога Месију или Јаха инкарнираног.[64]

    Види још

    [уреди | уреди извор]

    Напомене

    [уреди | уреди извор]
    1. ^ [2][3][4][5][6]
    2. ^ [1][2][3][7][8]
    3. ^ [1][2][3][7][8]
    4. ^ Иако је семитски бог Ел заиста најстарији претходник аврамског бога,[18][19][20][21] ово се посебно односи на древне идеје које је Јахве некада обухватао у старојеврејској религији, као што су бити бог олује и бог рата, живети на планинама или контролисати време.[18][19][20][22][23] Дакле, у контексту ове странице, „Јахве” се користи за означавање Бога како је схваћен у старојеврејској религији и не би га требало наводити при описивању његовог каснијег обожавања у данашњим аврамским религијама.

    Референце

    [уреди | уреди извор]
    1. ^ а б в г д Christiano, Kevin J.; Kivisto, Peter; Swatos, William H. Jr., ур. (2015) [2002]. „Excursus on the History of Religions” [Екскурз о историји религија]. Sociology of Religion: Contemporary Developments [Социологија религије: савремени развој] (3. изд.). Волнат Крик, Калифорнија: AltaMira Press. стр. 254—255. ISBN 978-1-4422-1691-4. JSTOR 3512222. LCCN 2001035412. S2CID 154932078. doi:10.2307/3512222. 
    2. ^ а б в г Noort, Ed (2010). „Abraham and the Nations” [Аврам и народи]. Ур.: Goodman, Martin; van Kooten, George H.; van Ruiten, Jacques T.A.G.M. Abraham, the Nations, and the Hagarites: Jewish, Christian, and Islamic Perspectives on Kinship with Abraham [Аврам, народи и Хагарити: јеврејске, хришћанске и исламске перспективе о сродству са Аврамом]. Themes in Biblical Narrative: Jewish and Christian Traditions. 13. Лајден и Бостон: Brill Publishers. стр. 3—33. ISBN 978-90-04-21649-5. ISSN 1388-3909. doi:10.1163/9789004216495_003. 
    3. ^ а б в г д ђ Abulafia, Anna Sapir (23. септембар 2019). „The Abrahamic religions” [Аврамске религије]. www.bl.uk. Лондон: Британска библиотека. Архивирано из оригинала 12. 7. 2020. г. Приступљено 25. 2. 2021. 
    4. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к Grossman, Maxine; Sommer, Benjamin D. (2011). „GOD” [БОГ]. Ур.: Berlin, Adele. The Oxford Dictionary of the Jewish Religion [Оксфордски речник јеврејске религије] (2. изд.). Оксфорд и Њујорк: Oxford University Press. стр. 294—297. ISBN 9780199759279. LCCN 2010035774. doi:10.1093/acref/9780199730049.001.0001. 
    5. ^ а б в Ben-Sasson, Hillel (2019). „Conditional Presence: The Meaning of the Name YHWH in the Bible” [Условна присутност: значење имена YHWH у Библији]. Understanding YHWH: The Name of God in Biblical, Rabbinic, and Medieval Jewish Thought [Разумевање YHWH: Име Бога у библијској, рабинској и средњовековној јеврејској мисли]. Jewish Thought and Philosophy (1. изд.). Бејзингстоук и Њујорк: Palgrave Macmillan. стр. 25—63. ISBN 978-3-030-32312-7. S2CID 213883058. doi:10.1007/978-3-030-32312-7_2. 
    6. ^ а б в г д ђ Gardet, Louis (1960). „Allāh” [Алах]. Ур.: Bosworth, C. E.; van Donzel, E. J.; Heinrichs, W. P.; Lewis, B.; Schacht, J. Encyclopaedia of Islam, Second Edition. 1. Лајден и Бостон: Brill Publishers. ISBN 978-90-04-16121-4. doi:10.1163/1573-3912_islam_COM_0047.  Недостаје |last5= у Editors list (помоћ)
    7. ^ а б в Bremer, Thomas S. (2015). „Abrahamic religions” [Аврамске религије]. Formed From This Soil: An Introduction to the Diverse History of Religion in America [Обликовани из овог тла: Увод у разнолику историју религије у Америци]. Чичестер, Западни Сасекс: Wiley-Blackwell. стр. 19—20. ISBN 978-1-4051-8927-9. LCCN 2014030507. S2CID 127980793. doi:10.1002/9781394260959. 
    8. ^ а б Hughes, Aaron W. (2012). „What Are "Abrahamic Religions"?” [Шта су „аврамске религије”?]. Abrahamic Religions: On the Uses and Abuses of History [Аврамске религије: о употребама и злоупотребама историје]. Њујорк: Oxford University Press. стр. 15—33. ISBN 978-0-19-993464-5. S2CID 157815976. doi:10.1093/acprof:oso/9780199934645.001.0001. 
    9. ^ Upenieks, Laura; Bonhag, Rebecca (март 2024). „Masculine God Imagery and Sense of Life Purpose: Examining Contingencies with America's "Four Gods"” [Представе мушког Бога и смисао живота: Испитивање непредвиђених околности са „Четири америчка бога”]. Journal for the Scientific Study of Religion. Чичестер, Западни Сасекс: Wiley-Blackwell у име Society for the Scientific Study of Religion. 63 (1): 76—102. ISSN 1468-5906. S2CID 265057828. doi:10.1111/jssr.12881 Слободан приступ. 
    10. ^ Shipps, Jan (2001). „Is Mormonism Christian? Reflections on a Complicated Question” [Да ли је мормонизам хришћански? Размишљања о компликованом питању]. Ур.: Eliason, Eric A. Mormons and Mormonism: An Introduction to an American World Religion [Мормони и мормонизам: Увод у америчку светску религију]. Урбана и Чикаго: University of Illinois Press. стр. 76—98. ISBN 978-0-252-02609-6. S2CID 142892455. 
    11. ^ Mason, Patrick Q. (3. септембар 2015). „Mormonism” [Мормонизам]. Oxford Research Encyclopedia of Religion. Оксфорд: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-934037-8. doi:10.1093/acrefore/9780199340378.013.75 Слободан приступ. Архивирано из оригинала 30. новембар 2018. г. Приступљено 15. 5. 2021. 
    12. ^ Chryssides, George D. (2001) [1999]. „Independent New Religions: Rastafarianism” [Независне нове религије: Растафаријанизам]. Exploring New Religions [Истраживање нових религија]. Issues in Contemporary Religion. Лондон и Њујорк: Continuum International. стр. 269—277. ISBN 978-0-8264-5959-6. JSTOR 3712544. OCLC 436090427. S2CID 143265918. doi:10.2307/3712544. 
    13. ^ Lemaire, André (мај—јун 1994). „"House of David" Restored in Moabite Inscription” [„Кућа Давидова” обновљена на моавском натпису] (PDF). Biblical Archaeology Review. Вашингтон: Biblical Archaeology Society. 20 (3). ISSN 0098-9444. Архивирано из оригинала (PDF) 31. 3. 2012. г. 
    14. ^ а б в г д ђ Leone, Massimo (пролеће 2016). Asif, Agha, ур. „Smashing Idols: A Paradoxical Semiotics” [Разбијање идола: парадоксална семиотика] (PDF). Signs and Society. Чикаго: University of Chicago Press у име Semiosis Research Center на Hankuk University of Foreign Studies. 4 (1): 30—56. ISSN 2326-4489. S2CID 53408911. doi:10.1086/684586 Слободан приступ. eISSN 2326-4497. hdl:2318/1561609. Архивирано (PDF) из оригинала 23. 9. 2017. г. Приступљено 28. 7. 2021. 
    15. ^ Van der Toorn 1999, стр. 362–363.
    16. ^ Betz 2000, стр. 916–917.
    17. ^ Gruber, Mayer I. (2013). „Israel” [Израел]. Ур.: Spaeth, Barbette Stanley. The Cambridge Companion to Ancient Mediterranean Religions [Кембриџов пратилац древних медитеранских религија]. Њујорк: Cambridge University Press. стр. 76—94. ISBN 978-0-521-11396-0. LCCN 2012049271. doi:10.1017/CCO9781139047784.007. 
    18. ^ а б Stahl, Michael J. (2021). „The "God of Israel" and the Politics of Divinity in Ancient Israel” [„Бог Израела” и политика божанства у древном Израелу]. The "God of Israel" in History and Tradition [„Бог Израела” у историји и традицији]. Vetus Testamentum: Supplements. 187. Лајден: Brill Publishers. стр. 52—144. ISBN 978-90-04-44772-1. S2CID 236752143. doi:10.1163/9789004447721_003. 
    19. ^ а б Smith, Mark S. (2003). „El, Yahweh, and the Original God of Israel and the Exodus” [Ел, Јахве и првобитни Бог Израела и Егзодуса]. The Origins of Biblical Monotheism: Israel's Polytheistic Background and the Ugaritic Texts [Порекло библијског монотеизма: политеистичка позадина Израела и угаритски текстови]. Оксфорд: Oxford University Press. стр. 133—148. ISBN 978-0-19-513480-3. doi:10.1093/019513480X.003.0008. 
    20. ^ а б Smith, Mark S. (2000). „El” [Ел]. Ур.: Freedman, David Noel; Myer, Allen C. Eerdmans Dictionary of the Bible [Ердмансов речник Библије]. Гранд Рапидс, Мичиген: Wm. B. Eerdmans. стр. 384—386. ISBN 978-90-5356-503-2. 
    21. ^ Van der Toorn 1999, стр. 352–365.
    22. ^ Niehr 1995, стр. 63–65, 71–72.
    23. ^ а б Van der Toorn 1999, стр. 361–362.
    24. ^ а б в г Moberly, R. W. L. (1990). „"Yahweh is One": The Translation of the Shema” [„Јахве је један”: превод Шеме]. Ур.: Emerton, J. A. Studies in the Pentateuch [Студије о Пентатеуху]. Vetus Testamentum: Supplements. 41. Лајден: Brill Publishers. стр. 209—215. ISBN 978-90-04-27564-5. doi:10.1163/9789004275645_012. 
    25. ^ а б в Lebens, Samuel (2022). „Is God a Person? Maimonidean and Neo-Maimonidean Perspectives” [Да ли је Бог особа? Мајмонидовске и неомајмонидовске перспективе]. Ур.: Kittle, Simon; Gasser, Georg. The Divine Nature: Personal and A-Personal Perspectives [Божанска природа: персоналне и аперсоналне перспективе] (1. изд.). Лондон и Њујорк: Routledge. стр. 90—95. ISBN 9780367619268. LCCN 2021038406. S2CID 245169096. doi:10.4324/9781003111436. 
    26. ^ а б в Angelini, Anna (2021). „Les dieux des autres: entre «démons» et «idoles»” [Богови других: између „демона” и „идола”]. L'imaginaire du démoniaque dans la Septante: Une analyse comparée de la notion de "démon" dans la Septante et dans la Bible Hébraïque [Демонско имагинарно у Септуагинти: упоредна анализа појма „демон” у Септуагинти и Хебрејској Библији]. Supplements to the Journal for the Study of Judaism (на језику: француски). 197. Лајден и Бостон: Brill Publishers. стр. 184—224. ISBN 978-90-04-46847-4. doi:10.1163/9789004468474_008 Слободан приступ. 
    27. ^ а б в г Bernard, David K. (2019). „Monotheism in Paul's Rhetorical World” [Монотеизам у Павловом реторичком свету]. The Glory of God in the Face of Jesus Christ: Deification of Jesus in Early Christian Discourse [Слава Божија у лицу Исуса Христа: деификација Исуса у раном хришћанском дискурсу]. Journal of Pentecostal Theology: Supplement Series. 45. Лајден и Бостон: Brill Publishers. стр. 53—82. ISBN 978-90-04-39721-7. ISSN 0966-7393. 
    28. ^ Nikiprowetzky, V. (пролеће 1975). „Ethical Monotheism” [Етички монотеизам]. Daedalus. MIT Press за American Academy of Arts and Sciences. 104 (2): 69—89. ISSN 1548-6192. JSTOR 20024331. OCLC 1565785. 
    29. ^ а б Tuling, Kari H. (2020). „PART 2: Does God Have a Personality—or Is God an Impersonal Force?” [ДЕО 2: Да ли Бог има личност — или је Бог безлична сила?]. Ур.: Tuling, Kari H. Thinking about God: Jewish Views [Размишљање о Богу: јеврејски погледи]. JPS Essential Judaism Series. Линколн и Филаделфија: University of Nebraska Press/Jewish Publication Society. стр. 67—168. ISBN 978-0-8276-1848-0. LCCN 2019042781. S2CID 241520845. doi:10.2307/j.ctv13796z1.7. 
    30. ^ а б Ehrman, Bart D. (2005) [2003]. „At Polar Ends of the Spectrum: Early Christian Ebionites and Marcionites” [На поларним крајевима спектра: рани хришћански евионити и маркионити]. Lost Christianities: The Battles for Scripture and the Faiths We Never Knew [Изгубљена хришћанства: Битке за Свето писмо и вере које никада нисмо познавали]. Оксфорд: Oxford University Press. стр. 95—112. ISBN 978-0-19-518249-1. LCCN 2003053097. S2CID 152458823. doi:10.1017/s0009640700110273. Приступљено 20. 1. 2021. 
    31. ^ а б Hurtado, Larry W. (2005). „How on Earth Did Jesus Become a God? Approaches to Jesus-Devotion in Earliest Christianity” [Како је, за име света, Исус постао Бог? Приступи побожности према Исусу у најранијем хришћанству]. How on Earth Did Jesus Become a God? Historical Questions about Earliest Devotion to Jesus [Како је, за име света, Исус постао Бог? Историјска питања о најранијој побожности према Исусу]. Гранд Рапидс, Мичиген и Кембриџ, УК: Wm. B. Eerdmans. стр. 13—55. ISBN 978-0-8028-2861-3. Приступљено 20. 7. 2021. 
    32. ^ Freeman, Charles (2010). „Breaking Away: The First Christianities” [Раздвајање: Прва хришћанства]. A New History of Early Christianity [Нова историја раног хришћанства]. Њу Хејвен и Лондон: Yale University Press. стр. 31—46. ISBN 978-0-300-12581-8. JSTOR j.ctt1nq44w. LCCN 2009012009. S2CID 170124789. doi:10.12987/9780300166583. Приступљено 20. 1. 2021. 
    33. ^ Wilken, Robert Louis (2013). „Beginning in Jerusalem” [Почетак у Јерусалиму]. The First Thousand Years: A Global History of Christianity [Првих хиљаду година: глобална историја хришћanства]. Њу Хејвен и Лондон: Yale University Press. стр. 6—16. ISBN 978-0-300-11884-1. JSTOR j.ctt32bd7m. LCCN 2012021755. S2CID 160590164. Приступљено 20. 1. 2021. 
    34. ^ Lietaert Peerbolte, Bert Jan (2013). „How Antichrist Defeated Death: The Development of Christian Apocalyptic Eschatology in the Early Church” [Како је Антихрист победио смрт: развој хришћанске апокалиптичке есхатологије у раној цркви]. Ур.: Krans, Jan; Lietaert Peerbolte, L. J.; Smit, Peter-Ben; Zwiep, Arie W. Paul, John, and Apocalyptic Eschatology: Studies in Honour of Martinus C. de Boer [Павле, Јован и апокалиптичка есхатологија: студије у част Мартинуса Ц. де Бура]. Novum Testamentum: Supplements. 149. Лајден: Brill Publishers. стр. 238—255. ISBN 978-90-04-25026-0. ISSN 0167-9732. S2CID 191738355. doi:10.1163/9789004250369_016. Приступљено 13. 2. 2021. 
    35. ^ а б Bermejo-Rubio, Fernando (2017). Feldt, Laura; Valk, Ülo, ур. „The Process of Jesus' Deification and Cognitive Dissonance Theory” [Процес деификације Исуса и теорија когнитивне дисонанце]. Numen. Лајден: Brill Publishers. 64 (2–3): 119—152. ISSN 0029-5973. JSTOR 44505332. S2CID 148616605. doi:10.1163/15685276-12341457. eISSN 1568-5276. 
    36. ^ а б в г д Del Colle, Ralph (2001). „Part II: The content of Christian doctrine – The Triune God” [Део II: Садржај хришћанске доктрине – Тројични Бог]. Ур.: Gunton, Colin E. The Cambridge Companion to Christian Doctrine [Кембриџов пратилац хришћанске доктрине]. Кембриџ и Њујорк: Cambridge University Press. стр. 121—140. ISBN 9781139000000. doi:10.1017/CCOL0521471184.009. 
    37. ^ „Jewish Concepts: The Seven Noachide Laws” [Јеврејски концепти: седам Нојевих закона]. Jewish Virtual Library. American–Israeli Cooperative Enterprise (AICE). 2021 [2017]. Архивирано из оригинала 10. 2. 2017. г. Приступљено 17. 10. 2021. „Иако Талмуд и Мајмонид прописују да је нејеврејин који прекрши Нојеве законе био подложан смртној казни, савремене власти су изразиле став да је то само максимална казна. Према овом гледишту, постоји разлика између Нојевог закона и халахе. Према халахи, када је Јеврејин био подложан смртној казни, то је била обавезна казна, под условом да су сви услови испуњени, док је у Нојевом закону смрт максимална казна, која се примењује само у изузетним случајевима. С обзиром на строги монотеизам ислама, муслимани су сматрани Нојевим потомцима, док је статус хришћана био предмет расправе. Међутим, од касног средњег века, и хришћанство се сматра Нојевим, на основу тога што тринитаризам није забрањен нејеврејима.” 
    38. ^ а б в Bobrinskoy, Boris (2010). „Part I: Doctrine and Tradition – God in Trinity” [Део I: Доктрина и традиција – Бог у Тројству]. Ур.: Cunningham, Mary B.; Theokritoff, Elizabeth. The Cambridge Companion to Orthodox Christian Theology [Кембриџов пратилац православне хришћанске теологије]. Кембриџ и Њујорк: Cambridge University Press. стр. 49—62. ISBN 9781139001977. doi:10.1017/CCOL9780521864848.004. 
    39. ^ а б в Cross, F. L.; Livingstone, E. A., ур. (2005). „Doctrine of the Trinity” [Доктрина Тројства]. The Oxford Dictionary of the Christian Church [Оксфордски речник хришћанске цркве] (3. ревидирано изд.). Оксфорд и Њујорк: Oxford University Press. стр. 1652—1653. ISBN 978-0-19-280290-3. doi:10.1093/acref/9780192802903.001.0001. 
    40. ^ а б в г д ђ Robinson, Stephen E.; Burgon, Glade L.; Turner, Rodney; Largey, Dennis L. (1992). „God the Father”. Ур.: Ludlow, Daniel H. Encyclopedia of Mormonism. Њујорк: Macmillan Publishing. стр. 548—552. ISBN 978-0-02-879602-4. OCLC 24502140. Приступљено 7. 5. 2021 — преко Harold B. Lee Library.  Непознати параметар |trans-contribution= игнорисан (помоћ)
    41. ^ а б в г д ђ Davies, Douglas J. (2003). „Divine–human transformations: God” [Божанско-људске трансформације: Бог]. An Introduction to Mormonism [Увод у мормонизам]. Кембриџ: Cambridge University Press. стр. 67—77. ISBN 978-0-511-61002-8. OCLC 438764483. S2CID 146238056. doi:10.1017/CBO9780511610028.004. 
    42. ^ Термин са својом карактеристичном мормонском употребом први пут се појавио у Lectures on Faith (објављено 1834), Предавање 5 („У овом предавању говорићемо о Божанству; мислимо на Оца, Сина и Светог Духа.”). Термин Божанство се такође појављује неколико пута у Предавању 2 у свом смислу како се користи у Верзији краља Џејмса, што значи божанственост.
    43. ^ Böwering, Gerhard (2006). „God and his Attributes” [Бог и његови атрибути]. Ур.: McAuliffe, Jane Dammen. Encyclopaedia of the Qurʾān. II. Лајден и Бостон: Brill Publishers. ISBN 978-90-04-14743-0. doi:10.1163/1875-3922_q3_EQCOM_00075. 
    44. ^ а б Esposito, John L. (2016) [1988]. Islam: The Straight Path [Ислам: прави пут] (ажурирано 5. изд.). Оксфорд и Њујорк: Oxford University Press. стр. 22. ISBN 978-0-19-063215-1. S2CID 153364691. 
    45. ^ Esposito, John L. (2016) [1988]. Islam: The Straight Path (ажурирано 5. изд.). Оксфорд: Oxford University Press. стр. 88. ISBN 978-0-19-063215-1. S2CID 153364691. 
    46. ^ „Allah.” Encyclopædia Britannica. 2007. Encyclopædia Britannica
    47. ^ а б Bentley, David (септембар 1999). The 99 Beautiful Names for God for All the People of the Book [99 лепих имена за Бога за све људе Књиге]. William Carey Library. ISBN 978-0-87808-299-5. 
    48. ^ а б Encyclopedia of the Modern Middle East and North Africa, Allah
    49. ^ Annemarie Schimmel,The Tao of Islam: A Sourcebook on Gender Relationships in Islamic, SUNY Press, p.206
    50. ^ Zulfiqar Ali Shah (2012). Anthropomorphic Depictions of God: The Concept of God in Judaic, Christian, and Islamic Traditions: Representing the Unrepresentable [Антропоморфни прикази Бога: концепт Бога у јудаистичкој, хришћанској и исламској традицији: представљање непредстављивог]. International Institute of Islamic Thought (IIIT). стр. 48—56. ISBN 978-1-56564-583-7. 
    51. ^ Zafar Isha Ansari; Isma'il Ibrahim Nawwab, ур. (2016). The Different Aspects of Islamic Culture: The Foundations of Islam [Различити аспекти исламске културе: темељи ислама]. 1. UNESCO Publishing. стр. 86—87. ISBN 978-92-3-104258-4. 
    52. ^ F.E. Peters, Islam, p.4, Princeton University Press, 2003
    53. ^ Cole, Juan (март 2021). Stausberg, Michael; Engler, Steven, ур. „'It was made to appear to them so': the Crucifixion, Jews, and Sasanian war propaganda in the Qur'ān” [„Њима се тако учинило”: Распеће, Јевреји и сасанидска ратна пропаганда у Курану]. Religion. Taylor & Francis. 51 (3): 404—422. ISSN 1096-1151. LCCN 76615899. OCLC 186359943. S2CID 233646869. doi:10.1080/0048721X.2021.1909170. 
    54. ^ Reynolds, Gabriel S. (мај 2009). „The Muslim Jesus: Dead or Alive?” [Муслимански Исус: мртав или жив?] (PDF). Bulletin of the School of Oriental and African Studies (University of London). Кембриџ: Cambridge University Press. 72 (2): 237—258. JSTOR 40379003. S2CID 27268737. doi:10.1017/S0041977X09000500. Архивирано (PDF) из оригинала 17. 6. 2012. г. Приступљено 25. 10. 2021. 
    55. ^ Robinson, Neal (1991). „The Crucifixion – Non-Muslim Approaches” [Распеće – немуслимански приступи]. Christ in Islam and Christianity: The Representation of Jesus in the Qur'an and the Classical Muslim Commentaries [Христ у исламу и хришћанству: Приказ Исуса у Курану и класичним муслиманским коментарима]. Олбани, Њујорк: SUNY Press. стр. 106—140. ISBN 978-0-7914-0558-1. S2CID 169122179. 
    56. ^ Hatcher, William S.; Martin, J. Douglas (1985). The Baháʼí Faith [Бахаи вера]. Сан Франциско: Harper & Row. стр. 74. ISBN 978-0-06-065441-2 — преко Internet Archive. 
    57. ^ а б в г д Smith 2008, стр. 106
    58. ^ Britannica (1992). „The Baháʼí Faith”. Ур.: Daphne Daume; Louise Watson. Britannica Book of the Year. Чикаго: Encyclopædia Britannica. ISBN 978-0-85229-486-4. 
    59. ^ а б в г д Cole, Juan (30. децембар 2012) [15. децембар 1988.]. „BAHAISM i. The Faith”. Encyclopædia Iranica. III/4. Њујорк: Columbia University. стр. 438—446. ISSN 2330-4804. doi:10.1163/2330-4804_EIRO_COM_6391 Слободан приступ. Архивирано из оригинала 23. 1. 2013. г. Приступљено 11. 12. 2020. 
    60. ^ Hatcher, John S. (2005). „Unveiling the Hurí of Love”. The Journal of Baháʼí Studies. 15: 1—38. Приступљено 16. 10. 2020 — преко Bahá'í Library Online. 
    61. ^ Hatcher, William S.; Martin, J. Douglas (1985). The Baháʼí Faith. Сан Франциско: Harper & Row. стр. 123—126. ISBN 978-0-06-065441-2 — преко Internet Archive. 
    62. ^ Saiedi, Nader (2008). Gate of the HeartСлободан приступ ограничен дужином пробне верзије, иначе неопходна претплата. Ватерло, Онтарио, Канада: Wilfrid Laurier University Press. стр. 163—180. ISBN 978-1-55458-035-4 — преко Internet Archive. 
    63. ^ Clarke 1986.
    64. ^ а б Murrell, Nathaniel Samuel. „Tuning Hebrew psalms to reggae rhythms: Rastas' revolutionary lamentations for social change.” CrossCurrents (2000): pp. 525-540. Цитати: „Псалми су Растама дали заштитно име 'JAH' за њиховог хероја и божанство, Рас Тафарија, цара Хајла Селасија I; титула JAH се налази једном у Псалмима као скраћеница за Јахве (или Јахве), реч од четири слова (тетраграматон) YHWH. Псалам 68:4 гласи: 'Певајте Богу, певајте хвале Његовом имену: уздижите онога који јаше на небесима именом својим JAH, и радујте се у њему.'“ „За Леонарда Хауела, једног од јамајчанских пионира Растафарија, пророчанска изјава у Псалму 68:31—'Кнезови ће доћи из Египта; Етиопија ће ускоро пружити руке своје Богу'—била је неопходна парадигма за постављање месијанског испуњења Библије у личности Хајла Селасија I.”
    65. ^ Tomei, Renato. „Relocating a Sacred Space: From Mount Zion to the New Jerusalem in the Mystic Poetry of Rastafari.” English Academy Review 40, no. 1 (2023): pp. 99-116.
    66. ^ Cashmore 1983, стр. 24; Rubenstein & Suarez 1994, стр. 2; Barrett 1997, стр. 83.
    67. ^ Chevannes 1990, стр. 135.
    68. ^ Cashmore 1983, стр. 6; Clarke 1986, стр. 12; Barnett 2006, стр. 876; Fernández Olmos & Paravisini-Gebert 2011, стр. 196.
    69. ^ Edmonds 2012, стр. 36.
    70. ^ Clarke 1986, стр. 65.
    71. ^ Edmonds 2012, стр. 92.
    72. ^ Capparella, H., 2016. „Rastafari in the Promised Land.” Antrocom: Online Journal of Anthropology, 12(1).
    73. ^ Werden-Greenfield, A.Y. (2016), Warriors and prophets of livity: Samson and Moses as moral exemplars in Rastafari, Temple University 
    74. ^ Chakravarty, K.G. (2015). „Rastafari revisited: A four-point orthodox/secular typology”. Journal of the American Academy of Religion. 83 (1): 151—180. 
    75. ^ Stokke, C. (2021). „Consciousness development in Rastafari: A perspective from the psychology of religion”. Anthropology of Consciousness. 32 (1): 81—106. 
    76. ^ Chakravarty, K.G. (2015). „Rastafari revisited: A four-point orthodox/secular typology”. Journal of the American Academy of Religion. 83 (1): 151—180. 
    77. ^ Powell, Steven (1989). Dread rites: an account of Rastafarian music and ritual process in popular culture (Теза). стр. 31. 
    78. ^ Clarke 1986, стр. 67.
    79. ^ Clarke 1986, стр. 67; Barrett 1997, стр. 106.

    Литература

    [уреди | уреди извор]

    Спољашње везе

    [уреди | уреди извор]
    Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Бог_у_аврамским_религијама&oldid=30459360”