Божидар Вуковић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Војвода Божидар Вуковић [1]
Датум рођења(1460{{month}}{{{day}}})1460.
Место рођењаПодгорица
Датум смрти1539.(1539-Недостаје неопходни параметар 1, месец!-00) (78/79 год.)
Место смртиМлетачка република

Војвода Божидар Вуковић рођен је у племићкој породици, 1460. године у Ђурићима код Подгорице,или у Горажду, по другим индикацијма [2] Претпоставља се да је био високи државни чиновник – логотет, односно главни писар и руководилац Државне канцеларије на двору Ивана Црнојевића на Цетињу. Неки типова књига штампаниx о његовом трошку у Венецији и пpeштампаваниx неколико пута,на различите начине су долазилe у Србију,a посебно су се користиле у Горажданскoj штампарији српскиx црквениx књига.[3]

Божидар Вуковић казује 1519. године за себе, да је отачаством из Подгорице „у пределима маћедонским", а после тако исто говоре за себе и неки писари из херцеговачке Завале, из Мораче, па и из Сарајева. Вук Караџић је тврдио „да су се Маћедонија српски звале све земље народа нашега“, док је Руварац мислио, да је то означавање ствар сујете, „хотећи да се праве важни и да своје порекло доводе из тако важних историјских места, као што је била Филипа и Александра Великога Маћедонија“. Према Владимиру Ћоровићу тумачење је, међутим, много простије. Назив Маћедоније за све српске земље проширио се од оног времена, кад је Охридска црква обухватила под својом влашћу све те области.[4]

Након пада Зете под турску власт Вуковић је емигрирао у Венецију где је као штампар и издавач деловао пуне две деценије, од 1519. године, кад се у овај посао упустио, до краја 1539. године[5], када је умро, а тело му је по сопственој жењи сахрањено у манастиру Св. Богородице на острву Старчево у Скадарском језеру.

Као истакнут трговац, штампар и јавна личност, којој је племићки чин признао Карло V Хабзбург, Божидар Вуковић је неуморно одржавао везе с поробљеним српским крајевима, нарочито с манастиром Милешевом и манастирима на Скадарском језеру. Његове књиге растурене су не само по српским црквама него су имале јаког утицаја и другде на европском истоку, све до Балтика.

Првенствено је штампао књиге религиозног садржаја, укупно девет њих, међу којима се истичу Псалтир с посљедовањем, Служабник, Молитвеник, Октоих петогласник, Празнични минеј, Требник. У Венецији је стекао изузетну популарност и друштвени углед због чега је добио титулу племића „Светог римског царства“ и назив „Господин“.

Његов рад није, из неких сада непознатих разлога, текао без прекида: пошто је 1519. и 1520. штампао Служабник, довршен 7. јула 1519, и Псалтир с последовањем u часловцем, чији је први део био готов 7. априла 1519, а други 12. октобра следеће године, Вуковић све до 1536. није више издао ниједну српску књигу. Када је поново наставио са штампањем српских књига, није се више заустављао и у сразмерно кратком року издао их је још пет: Зборник и Молитвеник, 1536[6], Октоих петогласник, 27. јула 1537, Минеј (празнични), 19. јануара 1538, и Молитвеник-Требник, 1539. или 1540. године.

Све књиге које је Вуковић штампао имају за садржину текстове најуже црквене литературе, прастаре, одавно преведене и дугом традицијом освештане. Нема међу њима ниједног које би било иоле ближе правој књижевности, иако су таква дела ипак стварана у нашим странама, а њихови рукописи морали су такође стизати до Вуковића. Али он их није штампао, гледајући у прече циљеве. Штампајући „в туждеј земљи, в странах италских“, за свој народ књиге „душеспасније“ и „многонарочитије“, Божидар Вуковић је истицао да њима жели да буде „христијаном на ползу“. Неуморно је стога, у њиховим предговорима и поговорима, понављао констатацију о оскудици и уништењу српских књига по манастирима и црквама, опустошеним од „иноверних“. За те опустошене храмове, „јаже бити к просвештенију и свјетлости светих црквих“, он је издавао „всака писанија црковнаја велицијеми словеси“. Али је имао у виду и друге потребнике: оне који путују и којима је удобније да собом носе књиге мањег обима и ситнијим слогом штампане ("и другије књиги списах пом'ншими словеси иже в пут ходештим удоб носима бивајут").

Поред тога „душеполезног“ и религиозног карактера, његово је предузеће несумњиво имало и очевидне родољубиве мотиве. Њима је Вуковић дао такође нешто места у пропратним текстовима с којима је своје књиге отправљао у свет. Видећи — каже он тако у поговору свога Молитвеника из 1536. године — да Германи ("Фруги"), Грци и остали народи ("и иније језики") састављају „на типаре“ (тј. штампају) „божств'нија писанија“, зажелео је јако „и наша србскаја, и блгарскаја такожде, на типарех с'ставити“.

Своја издања Божидар Вуковић није, разуме се, припремао сам; он је пре свега био иницијатор и творац издавачке политике, а за конкретна штампарска и дрворезачка, дакле уметничка остварења, његове књиге имају да захвале читавом једном низу мајстора који су радили по његовом „повеленију“. Неки од њих су морали имати изузетног удела у томе, чим су стављали и своја имена у предговоре или поговоре. Један од њих је „окајанејши и мн'ши в иноцех јер'монах Пахомије от Црније Гори от Реки“, који је са њим радио 1519. и 1520. године, штампајући Служабник и Псалтир с последовањем. После се око Молитвеника из 1536, и Минеја из 1538. „трудио...јерођакон Мојси от сербскије земљи отчством же от мјеста нарицаемаго Будимља". Најпосле су му Октоих петогласник реализовали „свештеници Теодосије и Генадије параеклисари монастира светаго Сави србскаго иже јес в Милешево отч'ством же от мјеста Пријепоља".

Своје дубоко родољубље Божидар Вуковић био је намислио да засведочи и на један сасвим нарочит начин. Још 1520. године он је говорио, у поговору свога Молитвеника, а кад му се смрт сасвим приближила истицао је нарочито, у предговору Минеја из 1538. године, да жели да штампарију ("сије типаре") изнесе „в своје от'чство“, не би ли се тамо нашао неко да се, после њега, „потруди ради божств'них црквах да исплни колико буде воља божја недостатчство светих книг“. Да је та Вуковићева намера остварена, била би то друга штампарија на тлу Црне Горе, после оне Ђурђа Црнојевића. Колико је Вуковић озбиљно носио у себи ову мисао, види се најбоље из прве редакције његовог тестамента. У том тестаменту, писаном 5. фебруара 1534. (1533. по млетачком рачунању) године , он је остављао „манастирима на језеру Скадра... све оне књиге руком писане и све калупе за штампање, и ону опрему која се нађе за поменуту штампу, оловне форме и интаљиране фигуре (дрворезе) и све што буде.. ." Из неких својих разлога, касније је ту мисао напустио и штампарију је, по његовој смрти, заједно с осталим добрима, наследио његов син Вицко Вуковић, који ће и сам, на известан начин, ући у историју српске књиге као њен издавач и штампар.

Његова спомен биста налази се у Подгорици.[7]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ [1], Историја jужнo словeнске књижевности Павелa Јосефa Шафарикa (1865),Војвода Божидар Вуковић,Страница 125, jeзик - њeмaчки.
  2. ^ [2], Историја jужнo словeнске књижевности Павелa Јосефa Шафарикa (1865),Војвода Божидар Вуковић,Страница 125,jeзик - њeмaчки.
  3. ^ [3], Историја jужнo словeнске књижевности Павелa Јосефa Шафарикa (1865), Војвода Божидар Вуковић,Страница 125,jeзик - њeмaчки.
  4. ^ [4], Зборник Илариона Руварца, Божидар Вуковић Подгоричанин, ставка 13
  5. ^ „Штампарија Вуковића”. Архивирано из оригинала на датум 06. 01. 2000. 
  6. ^ "Застава", Нови Сад 1883. године
  7. ^ Штампар опет Србин („Вечерње новости“, 10. септембар 2013)

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]