Божидар Масларић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
БОЖИДАР МАСЛАРИЋ
Bozidar Maslaric.JPG
Божидар Масларић
Датум рођења(1895-08-10)10. август 1895.
Место рођењаДаљ, код Осијека
 Аустроугарска
Датум смрти5. април 1963.(1963-04-05) (67 год.)
Место смртиЗагреб, Социјалистичка Република Хрватска НР Хрватска
Социјалистичка Федеративна Република Југославија ФНР Југославија
Професијадруштвено-политички радник
Члан КПЈ од1920.
Учешће у ратовимаПрви светски рат
Шпански грађански рат
Народноослободилачка борба
СлужбаВојска Краљевине Србије
Интернационалне бригаде
НОВ и ПО Југославије
Народни херој од27. новембра 1953.
Одликовања
Орден народног хероја
Орден јунака социјалистичког рада
Орден народног ослобођења
Орден партизанске звезде
Орден заслуга за народ са златним венцем
Орден за храброст
Биста Божидара Масларића покрај родне куће у Даљу.

Божидар Масларић (Даљ, код Осијека, 10. август 1895Загреб, 5. април 1963), учесник Првог светског и Шпанског грађанског рата, Народноослободилачке борбе, друштвено-политички радник ФНРЈ и НР Хрватске, јунак социјалистичког рада и народни херој Југославије.

Биографија[уреди]

Рођен је 10. августа 1895. године у селу Даљу, код Осијека. Основну школу је завршио у селу и наставио школовање у Осијеку. Тада се већ укључио у активност напредне средњошколске омладине.

Први светски рат[уреди]

Почетак Првог светског рата, 1914. године, затекао га је на ђачкој екскурзији у Србији. Иако још веома млад, јавио се као добровољац у прву јединицу на коју је наишао у Београду. У Српској војсци је постао ђак-наредник.

Године 1915, пред налетом велике непријатељске офанзиве, заједно с главнином српске војске повлачио се ка југу. Рањен је на Солунском фронту и упућен на лечење у Тунис, а потом у Француску, где је као стипендиста српске владе најпре завршио матуру, а затим уписао студије.

У Кану је, с групом студената из Србије и Хрватске, основао марксистички клуб. Чланови овога клуба су, 1. маја 1918. године, учествовали у радничкој прослави. Краљевска влада му је после овога, укинула стипендију, па је био принуђен да се врати у Југославију.

Међуратни рад у КПЈ[уреди]

По повратку у Југославију, Божидар се учланио у Социјалистичку радничку партију (комуниста). У Београду је завршио студије, а пред завршетак студија запослио се као наставник математике и физике у Сомбору, али је убрзо, због револуционарне активности, отпуштен из службе.

Због учешћа у акцијама револуционарног покрета, Масларић је ухапшен, изведен пред Суд и, 7. јула 1922. године, осуђен на двогодишњу робију коју је издржао у затвору у Сремској Митровици.

Послије изласка с робије, 1924. године, вратио се у Осијек, гдје је све до 1928. године радио у месној организацији Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ) и Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Уређивао је партијски лист „Ријеч радника и сељака“ и учествовао на сасатанцима Покрајинског комитета КПЈ за Хрватску. У овом периоду, више пута је хапшен и прогањан.

Маја 1926. године, илегално је прешао границу и учествовао на Трећем конгресу КПЈ у Бечу, затим се враћа у земљу и ради на спровођењу одлука Конгреса. Власти су га из Осијека, 1928. године, протерале у родни Даљ и ставиле у кућни притвор. Тада га је партијска организација илегално пребацила у Загреб, одакле је упућен у емиграцију.

Најпре је извесно време боравио у Бечу, а потом је отишао у Москву, на Комунистички универзитет националних мањина Запада, где је био у почетку слушалац, а затим и предавач, одатле је прешао на Међународну Лењинову школу.

Шпански грађански рат[уреди]

Божидар Масларић држи говор приликом оснивања 129. интернационалне бригаде, 1937. године.

Када је, 1936. године, избио Шпански грађански рат, Масларић је с илегалним документима, преко Финске, Шведске и Француске дошао да брани шпанску Републику. После краћег боравка у Мадриду, у Петој регименти, упућен је да организује герилске групе у Естрамадури. Учествовао је у многим борбама. Рањен је код села Вилар де Рене, 5. новембра 1936. године. Када је, после лечења, напустио болницу, поново се нашао у првим борбеним редовима.

Јануара 1937. године именован је за команданта батаљона 62. шпанске бригаде.

У борбама за власт које су уследиле након након ликвидације генералног секретара КПЈ Милана Горкића у Москви 1937. године, Масларић је био Титов главни савезник у Шпанији.[1]

После пораза Шпанске републиканске армије, доспео је у Алжир, а затим у концентрациони логор Богари, на прилазима Сахари, одакле је успео да, у пролеће 1939. године, побегне у Совјетски Савез.

У Москви је радио у Коминтерни, бринући се о инвалидима, припадницима Интернационалних бригада. У Москви је био у прилици да се сретне и сарађује с истакнутим личностима међународног радничког покрета - Јосипом Брозом Титом, Георги Димитровом, Вилхелмом Пиком, и другима.

Други светски рат[уреди]

У време Другог светског рата Масларић је, заједно с Вељком Влаховићем и Ђуром Салајем, радио у редакцији „Слободне Југославије“, која је преко Радио Москве ширила истину о борби Народноослободилачке војске Југославије. У Југославију се вратио 1944. године и учествовао је у борбама и организовању народне власти.

Послератни период[уреди]

После ослобођења, иако слабог здравља, учествао је изградњи власти у ФНР Југославији. Извесно време био је управник Војно-политичке школе у Београду. Биран је за члана ЦК СКЈ, Извршног комитета ЦК СК Хрватске, члана Савезног одбора ССРН Југославије и Председништва Главног одбора ССРН Хрватске. Био је народни послник Савезне скупштине и Сабора Народне Републике Хрватске.

Од 1946. до 1948. године био је председник Свесловенског комитета у Београду, а од 1951. године потпредседник Владе, а затим потпредседник Извршног већа Сабора НР Хрватске. Имао је чин резервног генерал-мајора.

Умро је 5. априла 1963. године у Загребу. Сахрањен је у Гробници народних хероја на загребачком гробљу Мирогој.

Одликован је многи југословенским одликовањима, међу којима је и Орден јунака социјалистичког рада. Орденом народног хероја одликован је 27. новембра 1953. године.

Референце[уреди]

Литература[уреди]