Пређи на садржај

Божић Херкула Поароа

С Википедије, слободне енциклопедије
Божић Херкула Поароа
Српско издање књиге
Настанак
Ориг. насловHercule Poirots Christmas
АуторАгата Кристи
ЗемљаУједињено Краљевство
Језикенглески
Садржај
Жанркриминалистички
Место и време
радње
УК
Издавање
Датум19. децембар 1938.
Класификација
ISBN?0-425-17472-7
Хронологија
ПретходникСастанак са смрћу
НаследникТужни чемпрес

Божић Херкула Поароа (енгл. Hercule Poirot's Christmas) роман је британске списатељице Агате Кристи објављен у Уједињеном Краљевству од стране издавачке куће Collins Crime Club 19. децембра 1938. године[1] (иако прво издање са ауторским правом датира из 1939. године).[2] Продавало се за седам шилинга и шест пенија.[2]

У САД га је објавила издавачка кућа Dodd, Mead and Company у фебруару 1939. године под насловом Убиство за Божић (енгл. Murder for Christmas).[3] Ово издање је коштало 2 долара.[3] Издање у меком повезу у САД објавила је издавачка кућа Avon Books 1947. године, а наслов је поново промењен у Празник за убиство (енгл. A Holiday for Murder). У књизи се појављује белгијски детектив Херкул Поаро, а прича се се врти око окупљања једне породице за Божић, током којег домаћина куће проналазе убијеног у његовој соби.

Већина критика у време објављивања била је позитивна, позивајући се на „бриљантност целокупне концепције”[4] и напомињући да „његов [Поароов] моћни мозак никада није функционисао брилијантније”.[5] Други су овај роман сматрали „великим делом Кристијеве” и изјавили да „правила нису направљена за Агату Кристи”.[6] Један рецензент је детаљно анализирао роман, сматрајући да овај и неки новији романи имају превише шаблонску радњу и да Поаро „постаје превише безличан стручњак”.[1] Каснија рецензија Роберта Барнарда била је кратка и језгровита: „Величанствено наговештено”.[7]

Мултимилионер Симион Ли, слабашан у позној старости, неочекивано позива своју породицу да се окупи у његовом дому за Божић. Гости тај гест дочекују са подозрењем. Симион није склон топлим породичним осећањима, а чланови породице нису у добрим односима, нарочито са „црном овцом” породице, Харијем. Симион је такође пронашао своју унуку, која је остала сироче у Шпанији, Пилар Естравадос, и позвао је да живи у његовој кући. Нико од њих није упознао ћерку своје покојне сестре Џенифер; она се показује као веома шармантна. Симион је решен да се сурово поигра емоцијама своје породице. На Бадње вече изненада стиже још један гост, Стивен Фар, син Симионовог некадашњег партнера из рудника дијаманата, кога Симион срдачно дочекује. Тог поподнева Симион окупља породицу како би га чули док телефоном разговара са својим адвокатом и говори да жели да измени тестамент после Божића. Ова непотпуна информација распламсава негативна осећања код његових синова и њихових жена.

После вечере на Бадње вече, неколико укућана чује претурање намештаја и језив врисак, након чега журе ка Симионовој соби. Када стигну до врата, затичу их закључана и приморани су да их разбију. Призор који откривају укључује преврнут тежак намештај, разбијено посуђе и Симиона мртвог, пререзаног грла, у великој локви крви. Сагден, надзорник локалне полиције већ се налази на улазним вратима, пре него што је ико могао да позове полицију. Он примећује да Пилар подиже нешто са пода и инсистира да му преда мали комад гуме и мали предмет од дрвета.

Сагден објашњава да се у кући налази по претходном договору са Симионом, који му је поверио да је из његовог сефа украдена значајна количина необрађених дијаманата. Пуковник Џонсон долази на место злочина, са собом водећи Херкула Поароа. Убиство покреће многа питања. Како је жртва убијена у закључаној соби? Да ли је убиство повезано са крађом дијаманата? И какав је значај малог гуменог троугла и клина које је Пилар прва приметила?

Поарова истрага испитује методичну и осветољубиву природу жртве и начин на који се те особине одражавају на његове синове, као и њихове физичке карактеристике. Сваки син, а можда и једна од снаја, налазе се осумњиченим. Када батлер помене своју збуњеност око идентитета гостију у кући, Поаро схвата да четири Симионова законита сина можда нису његови једини синови присутни у дому. Поаро проналази необрађене дијаманте помешане са камењем у башти, чиме се крађа уклања као мотив. Породични адвокат чита Симионов тестамент, којим половину имања оставља најстаријем сину Алфреду, а другу половину дели између остале деце. Пилар не добија ништа, јер је њена мајка умрла годину дана раније, а унука у тестаменту није изричито наведена. Алфред, Дејвид и Хари пристају да удруже своја наследства и издвоје део за Пилар. Тај топао гест, заснован на осећају правичности, како јој Лидија каже, узнемирава Пилар и она га одбија. Последњи велики траг долази од саме Пилар. Она и Стивен се играју балонима и један од њих пукне; Пилар примећује да су комади слични ономе што је нашла на поду после Симионовог убиства. Поаро је упозорава да „буде на опрезу”, јер зна више него што мисли. Убрзо умало не страда у новом покушају убиства, када се камена топовска кугла, постављена изнад врата њене спаваће собе, замало обруши на њу.

Стиже телеграф из Јужне Африке у којем се јавља да је син Симионовог партнера мртав; Стивен Фар признаје да се заправо зове Стивен Грант и да је у Енглеској како би упознао свог оца, за кога се испоставља да је био Симион. Потом се „Пилар” разоткрива као варалица; она открива причу о смрти праве Симионове унуке док су заједно путовале кроз Шпанију током грађанског рата, као и свој план да дође у Енглеску представљајући се као она. Са тим сазнањем, Сагден покушава да свали убиство на њу. Поаро преузима реч и објашњава злочин. Он открива да је Сагден још једно Симионово ванбрачно дете, из давне везе са једном локалном девојком. Сагден је мрзео човека који је напустио његову мајку, исплативши јој новац. Пажљиво је испланирао освету и убио оца сатима пре него што је изазвао бучне звучне ефекте.

Дејвид се ослобађа година гнева према оцу због лошег поступања према његовој мајци. Стивен одводи „Пилар”, правим именом Кончита Лопез, у Јужну Африку да се венчају. Лидија обећава да ће их догодине позвати на прави енглески Божић.

  • Херкул Поаро, белгијски детектив
  • Пуковник Џонсон, начелник полиције
  • Надзорник Сагден, истражно лице
  • Симион Ли, стари милионер
  • Алфред Ли, Симионов најстарији син, који живи са оцем
  • Лидија Ли, Алфредова супруга
  • Џорџ Ли, Симионов син и народни посланик
  • Магдален Ли, Џорџова супруга
  • Дејвид Ли, Симионов син уметник
  • Хилда Ли, Дејвидова супруга
  • Хари Ли, Симионов „блудни” син
  • „Пилар Естравадос”, Симионова једина унука; у ствари Кончита Лопез
  • „Стивен Фар”, син Симионовог бившег пословног партнера; у ствари Стивен Грант
  • Хорбери, Симионов лични слуга
  • Тресилијан, батлер
  • Волтер, лакеј

Главне теме

[уреди | уреди извор]

Као и раније у књизи Састанак са смрћу (1938), и у овом роману је родитељ/жртва био мучитељ и тиранин чија је природа непосредно довела до његовог/њеног убиства. Ова тема се јавља у каснијим делима Кристијеве попут Зле куће (1949) и Несреће невиних (1958).

У неким издањима, на почетку романа налази се епиграф из Магбета, који се више пута појављује у самом роману: „Но, ко је могао да помисли да ће у том старцу бити толико крви?”. Ово изјављује Лидија, снаја Симиона Лија, након што је породица пронашла његов леш.

Књижевни значај и пријем

[уреди | уреди извор]

У часопису The New York Times Book Review од 12. фебруара 1939. године, Ајзак Андерсон је закључио: „Поаро је у своје време решио неке збуњујуће мистерије, али никада његов моћни мозак није функционисао бриљантније него у Убиству за Божић”.[5]

У часопису The Observer 18. децембра 1938. године, „Torquemada” (Едвард Повис Метерс) завршава своју рецензију одбрамбеним тоном: „Да ли је Божић Херкула Поароа велико дело Кристијеве? Ја мислим да јесте, и то упркос једном сасвим ирелевантном запетљавању у вези са очаравајућом Пилар Естравaдос, и упркос чињеници да ће посао око ужасног вриска вероватно за просечног читаоца представљати никакву мистерију. Главно је, наравно, то што Агата Кристи још једном разметљиво маше убицом пред нашим очима и успешно нам пркоси да га уочимо. Сигуран сам да ће неки пуристи преиначити моју одлуку уз образложење да је ауторка, да би постигла ефекат, прекршила оно што они сматрају једним од главних правила детективског писања; али ја држим да у Поароовој причи треба да важи caveat lector, и да правила нису направљена за Агату Кристи.”[6]

Е. Р. Паншон из новина The Guardian, у својој рецензији од 13. јануара 1939. године, написао је да Поаро „пажљивим и продорним резоновањем уме да покаже како се уверљив случај може направити против свих чланова породице, све док збуњени читалац не буде спреман да поверује да су сви редом криви, и док Поаро у једној од својих чувених сценa суочавања не покаже ко је, заправо, кривац. У овој врсти детективског романа, који готово у потпуности почива на тачности логичког закључивања из забележених чињеница, а ипак са драмом коју проживљавају препознатљива људска бића, госпођа Кристи остаје ненадмашна. Може се гунђати… да се помало превише ослања на случајност и вештачки ефекат… али колико су такве мане мале у поређењу са бриљантношћу целокупне замисли!”[4]

Морис Перси Аслим из часописа The Times Literary Supplement (17. децембра 1938) изнео примедбу након што је сумирао радњу: „Детективске приче госпође Кристи имају тенденцију да прате образац. Прво, увек постоји група осумњичених од којих сваки има нешто да сакрије из своје прошлости; друго, околности злочина обилују случајностима; треће, присутан је уступак сентименталности који не мора нужно да поједностави решење. Госпођа Кристи овде прави једно одступање од своје скорашње праксе, како и сама објашњава у посветном предговору. Изношена је примедба да њена убиства постају сувише рафинисана — чак анемична. Зато је ово ‘добро, насилно убиство, са много крви’. Али, с друге стране, постоји још једно одступање од ранијих прича госпође Кристи због којег се мора жалити. Г. Поаро у пензији постаје превише безличан стручњак. Јавља се носталгична чежња за данима када је задиркивао свог ‘доброг пријатеља’ Хејстингса, када је лоше говорио енглески и запањивао странце својом интелектуалном ароганцијом.”[1]

Роберт Барнард је роман сумирао као „добродошао прекид празничне сезоне у којем несташни стари патријарх, тиранин и грешник, добија оно што је заслужио”. Његов суд о роману сведен је на две речи: „Величанствено наговештено.”[7]

Референце на друга дела

[уреди | уреди извор]

Лик пуковника Џонсона раније се појавио у роману Трагедија у три чина (1935) и тај случај се помиње у 3. делу V одељка овог романа.

Адаптације

[уреди | уреди извор]

Телевизија

[уреди | уреди извор]

Британска

[уреди | уреди извор]

Прича је адаптирана за телевизију 1994. године, у специјалну епизоду серије Поаро у којој је Дејвид Суше играо Херкула Поароа, а које је премијерно емитована (у Уједињеном Краљевству) 25. децембра 1994. године.[8] Ова екранизација је углавном верна роману, али су неки ликови изостављени. Начелник полиције, пуковник Џонсон, који се појављује у роману, у телевизијској верзији је замењен редовним Поароовим ликом, главним инспектором Џапом. Избачен је и Стивен Фар, а његова романса са Пилар уступљена је Харију. Сагденова мајка у овој адаптацији потиче из Јужне Африке. Хилда и Дејвид Ли се не појављују у екранизацији. Екстеријерне сцене снимане су у месту Чилам, грофовија Кент, а замак Чилам коришћен је као Горстон хол. Додата је и кратка позадинска прича која објашњава Поароову невољност да крене на пут, јер обично остаје код куће за Божић и преферира централно грејање. Међутим, његов радијатор се покварио, а особље не жели да га поправи пре Божића. Пре поласка, Поаро пита Симиона Лија да ли у његовој кући има централно грејање.[9]

Француска

[уреди | уреди извор]

Прича је такође адаптирана за француску телевизију као серија од четири епизоде под насловом Мала убиства у породици, која је емитована на каналу France 2 2006. и 2009. године, а Поаро је замењен дуетом новостворених ликова који немају никакве везе са њим. Поред тога, ниједан лик не задржава име из романа. Радња је само врло лабаво заснована на оригиналу, уз велико проширење приче и измене ликова. Ипак, Метју Причард, унук Агате Кристи, ову верзију је у часопису Télérama назвао најбољом телевизијском адаптацијом коју је икада видео.

Роман је такође адаптиран као епизода француске телевизијске серије Мала убиства Агате Кристи 2018. године. У овој верзији нема Божићне тематике и Поаро се не појављује.

Божић Херкула Поароа адаптиран је за радио на станици BBC Radio 4, са Питером Салисом у улози Поароа. Ово је била друга радио-адаптација једне приче о Поароу, емитована 24. децембра 1986. године.[10]

Убиство у Оријент експресу (2017)

[уреди | уреди извор]

Лик Пилар Естравaдос се појавио у филмској адаптацији Убиства у Оријент експресу у режији Кенета Бране, где је заменио лик Грете Олсон. Пилар је тумачила Пенелопе Круз.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в Ashley, Maurice Percy (17. 12. 1938). „Review”. The Times Literary Supplement. стр. 805. 
  2. ^ а б Peers, Chris; Spurrier, Ralph; Sturgeon, Jamie (1999). Collins Crime Club: a checklist of the first editions (2nd изд.). London: Dragonby Press. стр. 15. 
  3. ^ а б „American Tribute to Agatha Christie, The Classic Years: 1935 - 1939”. J S Marcum. мај 2007. Приступљено 4. 5. 2014. 
  4. ^ а б Punshon, E R (13. 1. 1939). „Review”. The Guardian. стр. 7. 
  5. ^ а б Anderson, Isaac (12. 2. 1939). „Review”. 'The New York Times Book Review. стр. 20. 
  6. ^ а б Torquemada (18. 12. 1938). „Review”. The Observer. стр. 6. 
  7. ^ а б Barnard, Robert (1990). A Talent to Deceive – an appreciation of Agatha Christie (Revised изд.). Fontana Books. стр. 194. ISBN 0-00-637474-3. 
  8. ^ „"Poirot" Hercule Poirot's Christmas (TV Episode 1994)”. IMDb. Приступљено 24. 12. 2021. „UK 25 December 1994 
  9. ^ Kent Film Office. „Kent Film Office Hercule Poirots Christmas Film Focus”. 
  10. ^ „Hercule Poirot's Christmas”. Hercule Poirot on BBC Radio. 28. 8. 2001. Приступљено 7. 6. 2014.