Божо Лазаревић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
БОЖО ЛАЗАРЕВИЋ
Lazarevic Bozo.JPG
Божо Лазаревић
Датум рођења(1909-04-15)15. април 1909.
Место рођењаМала Стијена, код Подгорице
 Књажевина Црна Гора
Датум смрти23. децембар 2007.(2007-12-23) (98 год.)
Место смртиБеоград
 Србија
Професијавојно лице-пилот
Члан КПЈ од1939.
СлужбаЈугословенска војска;
Народноослободилачка војска
Југословенска народна армија
19391964.
Чингенерал-пуковник
Народни херој од27. новембра 1953.
Одликовања
Орден народног хероја
Орден ратне заставе
Орден партизанске звезде
Орден партизанске звезде
Орден заслуга за народ са златним венцем
Орден братства и јединста
Орден за храброст
Орден за храброст
Партизанска споменица 1941.

Божо Лазаревић (Мала Стијена, код Подгорице, 15. април 1909Београд, 23. децембар 2007), учесник Априлског рата и Народноослободилачке борбе, генерал-пуковник авијације-пилот ЈНА и народни херој Југославије.

Биографија[уреди]

Рођен је 15. априла 1909. године у селу Мала Стијена, код Подгорице. Потиче из сиромашне сељачке породице. Основну школу је завршио у родном месту, а гимназију у Беранима и Подгорици. За време гимназијских дана активно је учествовао у акцијама омладинског покрета и постао је члан Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ).

Војну академију је завршио 1932. године, а затим је прешао у ваздухопловство где је, после школовања, добио звање извиђача и војног пилота.

У чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ) примљен је 1939. године. Био је један од чланова партијске ћелије у загребачком гарнизону, коју је, марта 1939. године, основао Митар Бакић. У то време неколико пута се састајао са генералним секретаром ЦК КПЈ Јосипом Брозом Титом.

У току Априлског рата Божо је, као капетан друге класе-пилот Осмог бомбардерског пука учествовао у нападима на немачки аеродром код Целовца, 6. и 7. априла 1941. године, у нападима на пругу Марибор-Грац и у нападу на Печуј и Сегедин, у коме је страдало преко 80% посада 69. групе Осмог бомбардерског пука.

Успео је да избегне заробљавање и отишао у родни крај, где се одмах повезао са партијском организацијом. Од Покрајинског комитета КПЈ за Црну Гору био је задужен да у том крају води војну обуку, организује јединице и прикупља оружје. Када је отпочео Тринаестојулски устанак, Божо је постављен за команданта Вељебарског сектора. Као заменик, а затим и командант Пиперског батаљона, истакао се у многим борбама, а посебно октобра 1941. године, у нападу на италијанску колону код Јелиног Дуба, када су уништена 42 камиона у убијено 270 италијанских војника. Његов батаљон је постигао велике успехе и код Ријеке пиперске, када је убијено и заробљено око 120 Италијана.

После одласка главнине црногорских јединица у Босну, јуна 1942. године, Лазаревић је као искусан борац и руководилац, остао на терену подгоричког и даниловградског среза да, одржавајући вези са Окружним комитетом, ради на поновном окупљању бораца и стварању јединица. Априла 1943. године, када је дошло до спајања с главнином партизанских снага, Божо се налазио на челу Зетског НОП одреда.

Као члан Штаба Треће ударне дивизије учествовао је у Петој непријатељској офанзиви, а после преласка у источну Босну извесно време је био и командант тзв. „Кривајске групе јединица“, а потом и начелник штаба Треће ударне дивизије.

Када је Врховни штаб НОВ и ПОЈ, октобра 1943. године, наредио прикупљање ваздухопловаца из јединица НОВЈ и ПОЈ, Божо Лазаревић је окупио ваздухопловце с територије Црне Горе и Санџака. После двадесетодневног марша, Божо је успео да своју групу доведе у Дрвар, марта 1944. године. Врховни штаб га је тада одредио за члана војне мисије у Уједињеном Краљевству, у ком својству је обављао важне задатке у северној Африци и Италији, где је знатно утицао да већи број припадника Југословенске Краљевске војске, а нарочито ваздухопловаца, пређе у редове НОВЈ и ПОЈ.

Од октобра 1944. године Божо је радио на формирању ваздухопловних пукова и дивизија које су, по уговору с Совјетским Савезом предате НОВ и ПОЈ. Већ 29. октобра 1944. постављен је за заменика команданта ваздухопловства НОВЈ, а од почетка јануара 1945. године био је командант 42. јуришне дивизије.

За команданта Групе ваздухопловних дивизија, у чији су састав ушли: 11. ловачка дивизија и 9. обласна ваздухопловна бата, постављен је 15. марта 1945. године. Командујући овим ваздухопловним снагама, које су дале велики допринос у завршним операцијама за ослобођење Југославије, Божо Лазаревић је испољио све квалитете потребне за успешно вођење авијације.

После ослобођења, вршио је многе одговорне дужности у Ратном ваздухопловству и противваздушној одбрани. Пензионисан је 31. децембра 1964. године у чину генерал-пуковника.

Поред већег броја текстова у стручним часописима, 1972. године објавио је књигу „Ваздухопловство у НОР-у 1941-1945“.

Преминуо је у Београду 23. децембра 2007. године. Сахрањен је у Алеји народних хероја на Новом гробљу.

Носилац је Партизанске споменице 1941. године и других југословенских одликовања. Орденом народног хероја одликован је 27. новембра 1953. године.

Литература[уреди]