Бока которска након пада Млетачке републике

Из Википедије, слободне енциклопедије
Бока у саставу Млетачке републике 1796. године

Након стварања „Прве коалиције“ 1792. Француска је преко Алпа послала велику војску на Млетачку републику. Након освајања сјеверне Италије и Тирола француска војска креће према Бечу. Године 1797. Аустрија је потписала Кампоформијски мир са Французима по којем Француска добија Белгију, Јонска острва и мањи дио млетачких територија у Италији, а Аустрија остале млетачке посједе укључујући и Боку которску.

После пада Млетачке републике долазак под аустријску власт[уреди]

Када су Млеци 1420. г. освојили Боку, склопили су са Бокељима уговор у којем се наглашава да:

Ако Млетачка република због ма каквог политичког догађаја не буде кадра да брани Котор, нема право да га никоме уступи или прода, него је дужна да га остави у његовој старој слободи.

Такав догађај је наступио падом Млетачке републике. Бокељи су под влашћу Млечана уживали посебна права као што су самоуправа и посебне привилегије за которске трговце у односу на остале не-млетачке трговце, што од Аустрије нису могли да очекују зато што је, између осталог, Аустрија била у припремама за нови рат против Француске. Због тога су се обратили за савјет црногорском владици Петру I Петровићу Његошу. Владика их је савјетовао да буду опрезни, да установе привремену владу и „народну гвардију“ и да своју флоту држе у приправности а један дио превезу у Будву ради веће сигурности.

Аустрија је помоћу своје флоте брзо успоставила власт у Далмацији и Истри. Бокељи су, иако нерадо, на савјет Петра I предали власт Аустрији уз обећање да ће имати све повластице које су имали док су били у оквиру Млетачке републике.

Након пораза Аустрије Француска добила Боку[уреди]

Француска буржоазија је ради својих класних интереса отпочела рат у Европи под вођством Наполеона Бонапарте, који ће се 1804. г. прогласити за француског цара. Руски цар Александар I Романов је имао намјеру да уједини Европу против Наполеона. Пошто је Наполеон почео да нагомилава војску у Италији, било је очигледно да ће следећи напад бити на Аустрију и Балкан који је био од посебне важности за Русију. Тада је руски цар послао свој изасланика у Црну Гору да владику упозна са тим планом и осигура помоћ Црне Горе. Непријатељ Црногораца, Брђана, Бокеља, али и Русије није била само Француска већ и Турска, која је имала сарадњу и помоћ Наполеона.

У бици код Аустерлица 1805. г. Наполеон је побиједио уједињене снаге Аустрије и Русије, након чега је потписао мир са Аустријом. Аустрија је заузврат Француској дала све територије бивше Млетачке републике укључујући и Боку. Руси су у Јонском мору имали своју флоту која је требало да заштити ту област од евентуалног напада Наполеонове војске. Већи дио те флоте сада је пришао у помоћ Боки и Црној Гори, зато што би уласком француских бродова у Боку, руска флота у Јонском мору била у тешком положају.

Долазак руске флоте у Боку которску[уреди]

Владика је 1806. г. је сазвао народну скупштину на Цетињу у којем је тражио уједињење свих снага ради помоћи Бокељима у борби против освајача. Главари су прихватили владичин позив и присилили су аустријског генерала у Херцег-Новом, који је требало да преда власт Французима по доласку њихове флоте, да Бокељима преда власт прије него што стигну француски бродови. Владика је упутио писмо аустријској команди у Боки, и рекао им да ће бокељска војска, заједно са црногорском војском, и бокељска флота заједно са руском флотом бранити Боку од Наполеонове војске. Генерал је пристао, а владика Петар је преузео контролу над Црногорцима и Бокељима.

Наполеоновој војсци је, пошто је освојила цијелу Далмацију, на путу према Боки стајала Дубровачка република. Дубровник је под хитно морао да донесе тешку одлуку под чију заштиту да се постави како би заштитио своју независност. Југоисточно од Дубровника били су Бокељи, Црногорски и Руси са двије војске и двије флоте, а на са сјеверозапада долазио је француски генерал Молитор са преко 5000 војника, коме је Аустрија дала право да проведе флоту кроз њене воде. Како су Руси већ стигли у Боку, а Аустрија је потписала мировни уговор са Наполеоном, Дубровник је од Руса затражио да пошаљу помоћ. Али у Дубровнику је било католичких кругова који су упорно бранили „пророчанство“ св. Фрања да ће град примити „шизматике“ и да ће, по ријечима тог свеца, град убрзо по томе пропасти. У Дубровнику се тада десила издаја и Дубровник је, умјесто да чека руску помоћ, у град примио француску флоту. Француска није признавала независност Дубровачке републике, и са зидина града је скинута застава св. Влаха, заштитника града, и окачена француска застава.

Борбе између Француза и Бокеља[уреди]

Французи су, непосредно након тога, пошли на Боку, али их је бокељско-црногорска војска 21. маја потиснула у Цавтат. У току следећа три дана француска војска је доживјела јак пораз и повукла се унутар зидина Дубровника. Али дан након тога руски цар Александар I Романов наредио је да се Бока преда Французима. Руска флота се из дубровачких вода повукла у Боку, а бокељско-црногорска војска је одступила до зидина Херцег-Новог.

Французи су покушали да придобију владику Петра I Петровића за себе очекући да он уради оно што су Дубровчани урадили. Понудили су му чин „Патријарха цијелог Илирика“, ако призна њихову власт и одрекне се сарадње са Русијом. Црногорски владика је то одлучно одбио.

Бокељи су замолили Владику Петра и руску флоту да их не напуштају док не стигне одговор на молбу руском цару да не предаје Боку Французима. Предаја Боке се одуговлачила јер је дошло до неслагања између Француза и Аустријанаца око начина испуњавања договора са Русима. Руски цар је, због измијењене ситуације у преговорима наложио да се настави борба за Боку. Ова вијест је веома одушевила Црногорце, а посебно Бокеље.

Успешне борбе Руса и Црногораца против Француза[уреди]

У првим данима поновне борбе Херцег Нови је успјешно брањен. Тринаестог септембра 6.000 Црногораца и Бокеља и 3.000 Руса натјерали су Французе да се повуку толиком брзином да је француска војска за собом оставила чак 38 топова и поново се повукла у Цавтат.[тражи се извор од 04. 2016.] Француским снагама у Дубровнику ускоро је стигла помоћ - армија маршала Мармона од око 20.000 војника. Ускоро је услиједио напад на војску која је опкољавала Дубровник. Бокељи, Црногорци и Руси су се непрекидно повлачили све до Херцег-Новог, а онда су под зидима града потукли једну колону која им се била испрјечила на повлачељу у град. Када је пала ноћ маршал Мармон је оставио свој логор са седам топова, побацао све тешке ствари и повукао се према Цавтату, али их сустигла владичина војска. Тада је један генерал рањен, а заробљен је један генерал и чак 47 официра са 1.300 војника. Због таквих успјеха у борби против Француза руски цар Александар I је Владику Петра I наградио крстом од драгог камења и исплаћен му је трошак који је имао приликом заузимања Боке.

Руска војска је наставила освајање дуж далматинске обале током децембра 1806. г. али баш тада су снаге Али-паше од Јањине напале Јонска острва и руска флота отпловљава у том правцу остављајући само три велика бојна брода у Јадранском мору. Крајем децембра 1806. г. Турска је по налогу Француске објавила Русији рат. Ове догађаје је у својој књизи о Боки и Црној Гори описао Владимир Броневски.

Тилзитским миром 1807. Бока је предана Француској[уреди]

Борба за Боку которску, и уопште борбе на Балкану и на Јадранском мору били су неважни у поређењу са огромним биткама које су се дешавале на копну средње Европе, и оне нису могле значајније утицати на крајњи исход Наполеонових освајања. Рат се завршио миром у Тилзиту 1807. г. по којем је Русија морала предати, између осталог, и Боку. Предаја Боке Французима морала се завршити у најкраћем року. Французи су брзо окупирали Боку августа 1807. г. Владика Петар I Петровић Његош је напустио Боку давши Бокељима обећање да ће их помагати у даљем отпору.

Напомене[уреди]

  • Овај чланак је преузет из семинарског рада Милана Тешовића на тему „Прилике у Црној Гори и Боки которској након пада Млетачке републике 1797. г. и ослобађање Боке и њен поновни пад под Француску власт 1807. г.“
  • Референца: Јагош Јовановић -„Стварање црногорске државе и развој црногорске националности“ - историја Црне Горе од почетка VIII вијека до 1918. године; Обод, Цетиње, 1948. г.