Болнице шкотских жена са Србима у другим земљама (1916—1919)

Додај везе
С Википедије, слободне енциклопедије

Болнице шкотских жена са Србима у другим земљама (1916—1919) пратиле су српску војску у Гчкој, на солунском фронту, Русији Румунији и Корзици. Њихов рад одвијао се у неколико праваца и на више локација.[1][2]

Болница на Корзици[уреди | уреди извор]

Болница шкотских жена на Корзици

Сер Едвард Бојл у договору са др Мери Блер (Mary Blair), управницом Болнице шкотских жена на Корзици (енгл. The Scottish Women’s Hospital, the Corsica Unit), организовао је прихватни центар, у коме је пружена прва помоћ великом броју српских избеглица, који је стално растао, и достигао бројку од више хиљада,

скрханих људи, међу којима многи нису могли да стоје, толико истрошених и изнурених, неки без ногу, други рањени, сви тужно запуштени, али сви одлучни, отресити до последњег.[3]

Центар је организован на основу заједнички договор да Српски потпорним фонд и Болница шкотских жена на Корзици 1916. години јединственим ангажовањем организуовала је збрињавање преко 6.000 српских избеглица евакуисаних са Солунског фронта. Помоћ је дошла и од представника француске владе, српског Црвеног крста.[3][4]

Након договора донета је одлука: да Болница шкотских жена организује здравствену службу, а Српски потпорни фонд буде задужен за социјана питања и набавку болничке опреме и других потребштина. По том договору Болница шкотских жена на Корзици организовала је медицинску негу свих српских избеглица на Корзици,[3] а Српски потпорни фонд је преузео рехабилитацију, како би се опоравили и вратити у живот људе, жене, децу која умиру... и опремање болнице свим немедиицинским потребштинама.

Са Србима на фронту Русији и Румунији[уреди | уреди извор]

Главни чланак: Болница шкотских жена у Добруџи
1. српска добровољачка дивизија у Одеси, у чијем санитетском збрињавању је учествовала Болница шкотских жена у Добруџи 1916/17.
Припаднице Болнице шкотских жена у Одеси (Sedwick, Mrs Milne and Kent)

На захтев српског посланика Бошковића Комитета федерација жена Шкотске, на челу са др Елси Инглис, прихватио се обавезе прикупљања новца, набавку опреме и окупљање особља за оснивање болнице у Добруџи у којој би се санитетски обезбеђивали Срби, добровољци у Русији. Због значаја овог задатка др Елси Инглис одлучује да сама предводи и руководи болницом, са којом је кренула на далеки пут септембра 1916. године.

Тако су поред припремања болница за српску војску на Солунском фронту, где се већ налазила „америчка јединица“ Болница жена Шкотске, и на фронту у Румунији, основанана и опремњена санитетским материјалом купљеним новцем сакупљеним у Америци — болница у Добруџи.[5]

Борбе у Добруџи трајале су од краја августа до краја октобра 1916. године. За време ангажмана на фронту у Добруџи дивизија је учествовала у пет бојева. Августа и септембра 1916. на Добруџанском фронту вођене су ретко виђене крваве борбе. За кратко време погинуло је око 3.000 њених војника и официра, док је преко 6.000 било рањено или нестало. Једноставно, њен борбени састав био је преполовљен.[6]

У Добруџу, је Болница шкотских жена била придружена Југословенској добровољацкој дивизији, која је била формирана у јулу 1916. године у Одеси од добровољаца, пореклом јужних Словена, највећим делом Срба, бивших војника аустро-угарске војске који су били заробљени или који су пребегли у руску војску.

У Меџидији је др Инглис ступила у везу са штабом дивизије и пуковником Хаџићем. Након консултација са њим донела је одлуку да болницу оснује у месту Булбул Мик са прихватилиштема за рањенике, из кога би се рањеници после примарне обраде рана упућивали у болницу у Меџидији, у касарни коју су јој руске војне власти ставиле на располагање. Поред болнице Шкотских налазила се и српска војна болница (Други српски лазарет), којој је тада Шкотске болница била формално прикључена. У болници која је била смештена одмах иза линије фронта Др Инглис је одржала велику дисциплину, како би за време редовних борби, тако и током страшног повлачења, када су болницу стално бомбардовали непријатељски авиони.

Шотланђанке су не жалећи своје животе, свакодневно, скупљале рањенике са првих борбених линија и превозили их у својим санитетским аутомобилима до болнице. У моменту развијања болнице 3. октобра 1916. године рањеника је било око хиљаду. Првог дана рада, транспортна колона допремила је из превијалишта у Булбул Мику 102 тешка рањеника.

Због сталних промена на фронту и за болницу жена Шкотске наступају нове компликације, које истовремено погађају и болницу Црвеног крста Енглеске, под руководством др Чарлса Берија, која се налазила у близини. Како се стање на фронту и даље погоршавало др Инглис проширује рад превијалишта у Булбул Мику, која се тада означава као Болница број 2. А због појаве колере и опасности од епидемије у саставу болнице основано је и одељење за изолацију.[7] Дешавало се и нешто неочекивано јер руске војне власти, за своју војску, постепено ангажују све више капацитете болнице у Меџидији. Доктор Елси Инглис је због тога оштро протестовала код Руса наглашавајући да је болница жена Шкотске српска болница.

Када је 19. октобра 1916. године ситуација постала све тежа – а канонада топова све ближа болници, њен састав је 22. октобра донео одлуку да почне повлачење под најтежим околностима. У међувремену, руске снаге и своје болнице су повукле без икакве најаве, и Болницу шкотских жена са др Инглис на њеном челу ставиле у незавидну ситуацију — да поред збрињавања рањеника, премештају болницу и сачувају санитетски материјал допремљен из Енглеске.[7]

У договору са Српске дивизијом, која су одлучили да оде на солунски фронт и тамо се придружи Србима, донета је одлука да се Болница шкотских жена врати у Велику Британију. Транспортом преко Архангелска у домовину се вратила болница на челу са др Елси Инглис – која је све више осећала како је издају резерве енергије (коју је и дотле једва имала), а малигна болест све више обузима. Све време њеног ангажовања за спас Српске дивизије и њено упућивање на Солунски фронт, др Елси Инглис прећуткивала своју болест и сваки могући спомен о болести, трпећи све време болове и тегобе за које је само она знала. Умрла је те године у Њукастлу.

На Солунском фронту[уреди | уреди извор]

Савезници су на југу Балканског полуострва 1916. организовали Солунски фронт. Рат је морао да се приведе крају, борбе су тек предстојале. Трећину снага на Солунском фронту чинили су излечени, опорављени, нахрањени, одевени и наоружани српски војници. Српски војни санитет, који је претрпео огромне губитке у току прве две године ратовања и епидемије пегавца, такође је реорганизован.

У помоћ су стигле, поново и биле прве, шкотске жене са три болнице и транспортном јединицом. Дошле су и санитетске мисије из других делова Комонвелта: из Аустралије, Новог Зеланда, Канаде. Стигло је укупно 60 жена, почев од болничарки и возача санитетских возила до лекара и хирурга. Биле су то одлично опремљене и возилима снабдевене транспортне јединице почев од болничарки и возача санитетских возила до лекара и хирурга, које су еузеле евакуацију рањеника из Горничевске битке и са Кајмакчалана.[8]

Болнице шкотских жене у Грчкој
Болесници на лечењу у јединица „Гиртон и Њунхам” у Солуну
Припаднице болнице шкотских жена у Острову 1916.

У периоду 1915-1918. године на Солунском фронту и Егејској Македонији основане су три Болнице шкотских жена:

  • Прво је у Грчку из Француске дошла са Источном француском војском Болница шкотских жена - јединица „Гиртон и Њунхам”, која је основала крајем 1915. године основала болницу у Солуну.
  • У септембру 1916. године из Енглеске је стигла друга болница под називом Болница шкотских жена - јединица „Америка”. Она је је основала болницу у Острову (данас Арнис) у близини Едесе.
  • Коначно, у марту 1918. стигла је у Солун и трећа болница, позната под називом Болница шкотских жена - јединица „др Елси Инглис”. Ова јединица је дошла се Источни фронт из Добруце (на руско-румунској граници). Након Октобарске револуције и руског повлачења из рата, јединица је морала брзо изаћи из тог подручја и вратити се у Енглеску, да би се почетком 1918. године након припреми нова мисија, ова јединица сада под називом Болница шкотских жена - јединица „др Елси Инглис” - придружила српским снагама у Егејској Македонији и ушла у састав посебне Југословенске дивизије коју су чинили југословенски добровољци, углавном Словенци и Хрвати.[9]

Меморијална болница у Саланшу[уреди | уреди извор]

Види још: Санаторијум за Србе у Саланшу

Меморијална болница (Tuberculosis Sanatorium for Serbs at Sallanches, Haute Savoie) била је десета болница са санаторијумом, у ланцу од 14 болница шкотских жена, намењена српским студентима и избеглицама оболелим од туберкулозе. Болница се налазила у Француској, испод Монбланa, у близини швајцарске границе, у малом градићу Саланш (Sallanches).[10]

Кадровска структура

Лекари — др Матилда Макфејл (Dr. Matilda Alexandrina Macphail, 1860–1946) и др Маријан Тереза Булок (Dr. Marian Theresa Bullock, 1877–1956), истовремено и руководиоци болнице.

Главне медицинске сестре — Етел Мод (Miss Ethel Maude) и Мери Доналдсон (Miss Mary Steuart Donaldson),

Апотекарица — Ела Моли Ертон (Miss Ella Molloy Ayrton)

Домаћица болнице — госпођа Мери Милн (Mrs. Mary Milne).

Период рада, намена и капацитет

Болница шкотских жена која је у Саланшу радила је од марта 1918. до јуна 1919. године, све време функционисал као санаторијум, углавном намењена рековалесцентима.[11]

Болнице је првобитно имал 100 постеља, али је због све већих потреба њен смештајни капацитет је до престанка рада повећан на 150. постеља.

Крај рата и престанак рада Болнице шкотских жена[уреди | уреди извор]

Транспортне јединице Болница шкотских жена у стопу су пратиле незадрживо кретање српских војника у ослобађању Србије. За 45 дана са њима су прешле 750 километара

Године 1918. Велики рат је ушао у своју завршницу. Када је пробијен Солунски фронт, српски војници су се незадрживо кретали у ослобађање Србије. За 45 дана прешли су 750 километара и успут ослобађали део по део српске земље. У стопу су их пратиле транспортне јединице Болница шкотских жена.[12]

Првог новембра 1918. Дунавска дивизија Прве армија под командом војводе Петра Бојовића ослободила је Београд. Велики рат је приведен крају. Првог децембра 1918. регент Александар Карађорђевић проглашава уједињење Србије у Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца.[12]

Након завршетка Великог рата почетком 1919. године Болнице шкотских жена су расформиране. Највећи део њених припадница се вратио у своје матичне државе, док су поједини чланови тих мисија наставили да се баве хуманитарним активностима у Србији. Оснивали су болнице и сиротишта, бринули се о деци и инвалидима, остављали задужбине у новцу и опреми, школовали ђаке, стипендирали жене лекаре.[13]

Затечена средства предата су новооснованом Меморијалном фонду Елси Иглиас (Elsie Inglis Memorial Fund), којем су више година касније стизале бројне донације из целог света. Средства из овог фонда у Србији су послужила за изградњу болница и института (Спомен болница за жене на Дедињу, Лабораторија на Институт за физиологију у Београду итд).[14]

Види још[уреди | уреди извор]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ Петровић Илија, Шкотске жене уза Србе: 1914–1918., Нови Сад 2010
  2. ^ Inglis Elsie, Bolnice Škotskih ţena, pre deset godina:Scottish Women’s Hospitals, у: Нова Европа, књ. 12 (1. децембар 1925) [уредили Л. Поповић, М. Костренчић, М. Ћурчин], Загреб 1925, стр. 487–488
  3. ^ а б в McLaren, Eva Shaw, A History of the Scottish Women’s Hospitals, Hodder & Stoughton, London, 1919, 229–234.
  4. ^ Бојић, Душица, Српске избеглице у Првом светском рату (1914–1921), Београд, Завод за издавање уџбеника, 2007.
  5. ^ Вуковић Ж.: Савезничке медицинске мисије у Србији 1915. Београд: Плато; 2004.
  6. ^ Суботић, В, „Прва српска добровољачка дивизија у Добруџи“, Добровољци у ослободилачким ратовима Срба и Црногораца, стр.111
  7. ^ а б Mc Laren ES. History of the Scottish Women’s Hospitals. London: Hodder and Stoughton; 1919.
  8. ^ Krippner, M. (1980) The quality of mercy: Women at war - Serbia 1915-18. Newton Abbot: David and Charles
  9. ^ Sivenas, Nikiforos. „The Scottish Women’s Hospitals: The Elsie Inglis Unit”. www. sivenas.wordpress.com 12.01.2017. Приступљено 21. 1. 2019. 
  10. ^ Санаторијум у Саланшу У: Милена (Живорад) Жикић, Улога жена у ратовима српске војске од 1912. до 1918. године, Докторска дисертација, Универзитет у Нишу, Филозофски факултет Ниш, 2018. стр. 118-119
  11. ^ Српске новине, бр. 22, 20. фебруар 1918, стр. 4, Српски санаторијум. Санаторијум за српске ђаке у Француској.
  12. ^ а б Mikic Z. Bolnice skotskih zena: 90. godisnjica njihovog delovanja u Srbiji. Med PregI2005;58(11—12):597-608.
  13. ^ St. Clair Stobart: Spirit of Democracy, 1918.
  14. ^ Mikić, Ž. [2008]. Srpska majka iz Škotske - dr Elsi Inglis (1864—1917). Medicinski pregled, 61(7—8), 419-426.

Литература[уреди | уреди извор]

  • Димитријевић Брана, „У контејнеру“ записи српског војног хирурга 1916-1918, Београд, 2001.
  • Cesil & Celia Manson, Doctor Agnes Bennett, Michael Joseph, London, 1960.
  • Stebbing, Edward, At the Serbian Front in Macedonia, John Lane & Bodley Head, London, 1917.
  • Рувидић, М. Жарко, Евакуација рањеника при заузећу Кајмакчала 1916, Србија, Ратник, 1921.
  • Frenklin, Stella Miles, Ne mari ništa (It Matters Not), Mitchel Library, Sydney, Australia.
  • Popović Filipović, Slavica, Za hrabrost i humanist, Bolnice škotskih žena u Srbiji i sa Srbima za vreme Prvog svetskog rata 1914-18. godine, Signature, Beograd, 2007.
  • An Intreview with dr Agnes Bennett, ‘Sydney Morning Herald’, 26. December 1917
  • Hutton, I Emslie (1928) With a woman's unit in Serbia, Salonika and Sebastopol Williams and Norgate, London
  • McLaren, Eva Shaw (1919) A History of the Scottish Women's Hospitals Hodder and Stoughton, London
  • Gilchrist, Hugh (1997). Australians and Greeks, Volume 2. Halstead Press, Sydney
  • Manson, Cecil and Celia (1960) Doctor Agnes Bennett Michael Joseph, London
  • Leneman, Leah (1994) In the Service of Life: Story of Elsie Inglis and the Scottish Women's Hospitals Mercat Press
  • Corbett, Elsie (1964) Red Cross in Serbia, 1915-1919: a personal diary of experiences Cheney & Sons
  • Ross, Ishobel (1988) Little Grey Partridge: First World War Diary of Ishobel Ross Who Served With the Scottish Women's Hospitals Unit in Serbia Aberdeen University Press
  • Mikić ,, Želimira; Lešić, Aleksandar (2004). „Sedamdeset godina od osnivanja englesko-jugoslovenske dečje bolnice za lečenje tuberkuloze kostiju i zglobova u Sremskoj Kamenici” (PDF). Srpski arhiv za celokupno lekarstvo 2004. 132: 469—473. Приступљено 08. 01. 2019. COBISS.SR 164677132
  • Микић, Желимир (1998). Увек ваша : живот и дело др Кетрин Макфејл. Нови Сад: Матица српска. COBISS.SR 131730695
  • Fortier Jones: With Serbia Into Exile, An American's Adventures with the Army That Cannot Die, New York, Grosset &Dunlap, 1916 - digital, Remake: Cosimo Classics, 2007
  • Little Grey Partridge: The Diary of Ishobel Ross, Serbia 1916-1917, Aberdeen University Press, 1988
  • Stela Miles Franklin: Nemari nista: Six Months with the Serbs
  • Lady Frances Balfour: Dr. Elsie Inglis,1919,Cosimo Classics, 2007,
  • Ernest Percy Bicknell: In War's Wake 1914-1915, American National Red Cross, Washington, 1936
  • Gardner A. American Red Cross Work in Serbia, American Journal of Nursing, 1915, 16, 1, 36-40
  • Morse E.W. America in the War, The Vanguard of American Volunteers, In the Fighting Lines and in Humanitarian Service, August 1914 – April 1917, New York, Charles Scribner’s Sons 1919 (Part III: The American Red Cross in Servia)
  • Harding PM: A Red Cross nurse in Belgrade: Mary Gladwin saw World War I from the inside of a hospital. Am Hist Illus. 1982;17(1):41-7.
  • Agnes Gardner: American Red Cross Work in Serbia, The American Journal of Nursing, Vol. 16, No. 1 (Oct., 1915), pp. 36-40
  • Miss Emily Simmonds: Nurse in Belgrade when shells fell, The New York Times, January 15, 1915
  • St. Clair Stobart: Spirit of Democracy, 1918.
  • Richard Strong: Typhus fever with particular reference to the Serbian epidemic (1920),Cambridge, Mass., Pub. by the American Red cross at the Harvard university press, 1921
  • Strong R.P.Shattuck G. Sellards A.W. Zinsser H. Hopkins G.:Typhus Fever with Particular Reference to the Serbian Epidemic, Harvard University Press, Cambridge, MASS. 1920
  • William Hunter:The Serbian Epidemics of Typhus and Relapsing Fever in 1915: Their Origin, Course, and Preventive Measures employed for their Arrest(An Aetiological and Preventive Study based on Records of British Military Sanitary Mission to Serbia, 1915.
  • Madlen de Benoa-Siguaje: La patrie Serbe,
  • Raul Labry: Avec L’armée Serbe en retraite, Paris, 1916
  • Н. СƄичевƄ : Сербскаја армија в европеискои воина, Белграде, 1928
  • Harding P. M. A Red Cross nurse in Belgrade: Mary Gladwin saw World War I from the inside of a hospital. Am Hist Illus. 1982;17(1):41-7.
  • Boardman M.T. Under The Red Cross Flag At Home And Abroad, Philadelphia and London, J. B. Lippincott company, 1915

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Болнице шкотских жена са Србима у другим земљама на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Болнице_шкотских_жена_са_Србима_у_другим_земљама_(1916—1919)&oldid=27675142”