Бомбардовање Београда (1941)

Бомбардовање Београда (1941)
	Део Априлског рата
Време	6, 7, 11. и 12. април 1941.
Место	Београд, Југославија
Сукобљене стране
Југославија	Немачка
Команданти и вође
Душан Симовић; Боривоје Мирковић	Александер Лер; Волфрам фон Рихтхофен
Јачина
	234 бомбардера; и 120 ловаца; (укупно 484 авиона)
Жртве и губици
15 авиона	10 авиона

Немачка бомбардовања Београда у Другом светском рату, такође познато и као Операција Одмазда (нем. Unternehmen Strafgericht), догодила су се 6, 7, 11. и 12. априла 1941. у уводним данима инвазије Сила Осовине на Краљевину Југославију.^{[тражи се извор]}

Позадина[уреди | уреди извор]

Након аншлуса Аустрије, Југославија се граничила са Трећим рајхом и потпадала је под све већи притисак како су се њени суседи сврставали уз Силе Осовине. Након италијанске инвазије Албаније, Југославија се граничила са Краљевином Италијом и са југа. Између септембра и новембра 1940. Мађарска се придружила Тројном пакту, Италија је напала Грчку, а Румунија се такође придружила Тројном пакту. Од тог тренутка Југославија је била скоро окружена Силама Осовине или њиховим сателитским државама, па је њен неутралан став према рату био под све већим притиском. Адолф Хитлер је 14. фебруара 1941. позвао југословенског премијера Драгишу Цветковића и министра спољних послова Александра Цинцар-Марковића у Берхтесгаден и затражио да се и Југославија придружи Тројном пакту.^[2] Две недеље касније Бугарска се придружила Тројном пакту. Следећег дана немачке трупе из Румуније су прешле у Бугарску и затвориле прстен око Југославије.^{[тражи се извор]}

Хитлер је даљи притисак извршио 4. марта када је југословенски регент кнез Павле Карађорђевић посетио Берхтесгаден, али је кнез Павле одложио одлуку. Југословенско краљевско ратно ваздухопловство (ЈКРВ) мобилисано је у тајности 6. марта, а следећег дана британске трупе су се почеле искрцавати у Грчкој да помогну одбрану свог балканског савезника од Италијана. ЈКРВ је почео да се размешта на помоћне аеродроме 12. марта и ово размештање је било завршено до 20. марта. Хитлер, који је желео да заштити јужно крило предстојеће инвазије на Совјетски Савез, упутио је ултиматум да Југославија потпише приступање Тројном пакту; југословенска влада је на крају попустила, 25. марта. Два дана касније извршен је војни пуч од стране групе официра ЈКРВ и Краљеве гарде који су предводили армијски генерал Душан Симовић и бригадни генерал Боривоје Мирковић. Кнез Павле је збачен и замењен седамнаестогодишњим краљем Петром II, који је проглашен пунолетним.^[3]

Истог дана Хитлер је издао директиву 25, у којој је навео да је војни пуч променио политичку ситуацију на Балкану. Наредио је да „чак и ако Југославија на почетку пружи доказе о лојалности, она се мора сматрати непријатељем и стога се мора уништити што је пре могуће”. Након пуча, немачки извиђачки авиони су често залазили у југословенски ваздушни простор, па су ловачки авиони ЈКРВ били на сталној будности. Немачки упади су показали да су југословенска земаљска осматрачка мрежа и радијске везе неадекватне.^{[тражи се извор]}

Планирање напада[уреди | уреди извор]

Могућност напада је већ била латентна у дипломатским круговима. Последњих дана марта, женама и деци из британске амбасаде је наређено да напусте град, а 1. априла Немци и Италијани који су живели у Југославији почели су да се евакуишу из земље. Дана 2. априла, немачки дипломатски кадар у Београду је драстично смањен. Остали су само отправник послова у амбасади, војни аташе, радио-оператор, секретар и возач.^{[тражи се извор]}

Иако је одлука бомбардовању била донесена 27. марта, све до 5. априла није дат коначни налог за почетак напада. Разлог је вероватно да су два дана раније југословенске власти прогласиле градове Београд, Загреб и Љубљану отвореним градовима, у ишчекивању могућег немачког напада.^[а] Међутим, Хитлер је 5. априла пресекао почетне резерве и дао наредбу за напад.^[4]

У својој безизлазној ситуацији Београд је само могао очекивати помоћ од Совјетског Савеза и Турске, са којима је потписао споразуме о пријатељству. Стога, непосредно пре почетка непријатељстава, немачка дипломатска активност је била усмерена против спољних напора да се помогне Југославији.^{[тражи се извор]}

Југословенска одбрана[уреди | уреди извор]

С обзиром на бројност авиона који су Немци могли одвојити за инвазију, југословенска противваздушна одбрана се показала потпуно преоптерећеном. Како је Београд био проглашен отвореним градом, око њега није било противваздушне одбране, док су авиони ЈКРВ били углавном застарели. Према списку из 1941, ЈКРВ је имао око 800 борбених авиона, од тога 487 оперативних (од којих је само 150 било довољно спремно да се супротстави савременим авионима Луфтвафеа).^{[тражи се извор]}

За одбрану Београда одређене су 1. ваздухопловна ловачка бригада, чији је командант био пуковник Драгутин Рупчић, и 6. ловачки пук са седиштем у Земуну. Командант овог пука је био пуковник Божидар Костић; био је састављен од 32. ловачке групе и 51. ловачке, чији су команданти били мајори Данило Ђорђевић и Адум Ромео.^{[тражи се извор]}

ловачка група, састављена од три ескадриле, била је наоружана са 27 немачких ловаца Месершмит Bf 109; 51. ловачка група, такође подељена у три ескадриле, имала је 12 ловаца Месершмит Bf 109 и 6 пресретача Рогожарски ИК-3 домаће производње. Земунски аеродром је био један од првих уништених циљева, чиме је немачким авионима дата велика предност у следећим нападима.^{[тражи се извор]}

Након првог бомбардовања, ескадриле разних бригада бивају придодате за одбрану града. Главне ваздухопловне базе Југословенске војске и припадајуће посаде били су:

Краљево—Крагујевац; 6. ловачки пук, опремљен са 36 Месершмита Bf 109 и 30 Хокер харикена
Нова Топола — Босански Александровац; 2. ваздухопловна мешовита бригада, опремљена са 33 Хокер харикена и 8 Икаруса ИК-2
Бања Лука; 8. бомбардерски пук, опремљен са 48 британских бомбардера Бристол Бленим
Скопље—Урошевац, 3. бомбардерски пук: 120 авиона Дорније Do 17

Поред тога, било је и других пукова и бригада у Загребу, Приштини, Лесковцу, Куманову, Параћину, Бијељини, Подгорици, Мостару, Чачку и Пожеги.^{[тражи се извор]}

ЈКРВ и противваздушна одбрана су 6. и 7. априла успели да оборе између 90 и 100 непријатељских авиона, док је ЈКРВ у само прва два дана изгубио 24 авиона у одбрамбеним мисијама и 40 на земљи. Тако је блицкриг Луфтвафеа спречио ЈКРВ да пружи организовани отпор.^{[тражи се извор]}

Немачко бомбардовање 1941.[уреди | уреди извор]

Авијација Немачке бомбардовала је Београд 6. априла 1941, што је означило почетак инвазије на Југославију.

Десет дана раније Краљевина Југославија је приступила пакту са Силама Осовине. Уследили су протести у земљи и државни удар којим је са власти свргнут кнез Павле. Земља се приближила западним Савезницима, и то у тренутку када је Хитлер намеравао да започне Операцију Барбароса против Совјетског Савеза. Хитлер је лично, 27. марта, донео одлуку да се бомбардује Београд и окупира Југославија. Извршење задатка је поверено 4. ваздушној флоти под командом пуковника Александера Лера. Операција бомбардовања Београда имала је тајни назив „Страшни суд” (нем. Strafgericht). Предвиђајући рат, југословенска Влада и Врховна команда су Београд прогласиле отвореним градом.^{[тражи се извор]}

Шестог априла, у 6.30 ујутру, без објаве рата, силе Трећег рајха су напале Краљевину Југославију. Њихове ваздушне снаге су бомбардовале Београд користећи 234 бомбардера и 120 ловаца (укупно 484 авиона), 6. и 7. априла. Авиони су полетели из Беча (Цволфашинг, Винер Нојштат, Аспанг), Граца и Арада. Град је бомбардован у четири налета 6. априла, и поново 7, 11. и 12. априла 1941. Употребљено је око 440 тона запаљивих бомби.

Београд је од напада из ваздуха бранио елитни Шести ловачки пук лоциран на земунском аеродрому^[5] и јединице противваздушне одбране Ваздушне зоне Београд. Не зна се тачан број авиона које су оборили југословенски пилоти, али се из разних извора овај број процењује на 42 до 48.^{[тражи се извор]} У борбама је погинуло 11 југословенских пилота.

Немци нису бомбардовали мостове, јер су им били важни за допремање трупа и материјала.^[1]

Последице[уреди | уреди извор]

У бомбардовању Београда 1941. погинуло је 2.274 људи^[6] (процене: 2.271—4.000, немачке процене: 1500—1700).^[7] Порушено је 627 зграда, веома оштећена 1.601 зграда, делимично оштећено 6.829 зграда (укључујући део зграде Старог двора). Тешко је оштећена Вазнесењска црква у којој је било верника који су били дошли на јутрење. Најзначајнији споменик културе, Народна библиотека са 350.000 књига, уништена је већ првог дана бомбардовања.^[8]

Генерал Лер се 9. маја 1945. предао Југословенској армији. Побегао је и поново је ухваћен 13. маја. После рата суђено му је за ратне злочине пред војним судом Југословенске армије, а једна од тачака оптужнице се односила на његово командовање 4. ваздушном флотом током Операције Одмазда. Проглашен је кривим, осуђен на смрт и погубљен.^[9]

Немачки фелдмаршал Евалд фон Клајст је на суђењу после рата изјавио: „Ваздушни напад на Београд 1941. године имао је првенствено политичко-терористички карактер и није имао ништа заједничко са ратом. То бомбардовање из ваздуха било је ствар Хитлерове сујете, његове личне освете.”

Спомен-гробље жртава бомбардовања[уреди | уреди извор]

У оквиру комплекса Новог гробља у Београду, у непосредној близини Северног булевара, 1966. године формирано је Спомен-гробље страдалих у шестоаприлском бомбардовању Београда 1941. године. Ауторка спомен-гробља била је архитекткиња Милица Момчиловић. Двадесет девет мермерних плоча налази се на осам озиданих бетонских хумки, које подсећају на ровове у којима су примарно сахрањивани пострадали. На посебним плочама исписана су имена 646 идентификованих жртава и подаци о 909 неидентификованих мушкараца, 393 жене и 59 деце.^[10]

Филмови бомбардовања[уреди | уреди извор]

Немачко бомбардовање Београда током Априлског рата 1941. године никада није снимљено филмском камером.^[11] Године 1945. Никола Поповић је урадио први послератни документарни филм под називом Одмазда Београда.^[11] Поповић је секвенце бомбардовања монтирао из других документарних филмова; сцене је скројио користећи разни материјал заплењен из немачких филмских журнала.^[11] Убацио је сцене немачких авиона, Јункерса 87 (Штуке) и двомоторних Хајнкела 111. У филму се налазе кадрови непрепознатљивих градова у пламену, снимци бомбардовања Варшаве из 1939, те Ротердама и Лондона из 1940.^[11] Неке кадрове за овај филм је преузео из немачког УФО журнала број 405, који показује последице америчког бомбардовања Београда на Ускрс 1944.^[11] Снимио је 1945. реконструисане сцене експлозија на рушевинама заосталим из рата. Његов измонтирани филм из 1945. године је више деценија, у време СФРЈ, приказиван широј јавности, у биоскопима и на телевизији, као аутентичан филм немачког бомбардовања Београда 6. априла 1941. године.^{[тражи се извор]}

Последице немачког бомбардовања Београда 6. априла 1941. снимио је одмах по завршетку бомбардовања, још пре уласка немачких трупа у главни град, киноаматер Радомир Милојковић (који је уједно и први снимио разрушен град).^[11] Његови снимци су први пут приказани након скоро четири деценије од завршетка Другог светског рата, у филму Марка Бапца из 1978. под називом Када је небо било црно над Београдом.^[11]