Бомбардовање Солуна 1916.

Бомбардовање Солуна 1916. била је организована активност војске централних сила, која је спроведена у више наврата у периоду од фебруара до маја 1916. године из цепелина, који је спадао у веће ваздухоплове те врсте по величини, класе „Р”.^[1] Због мале дубине фронта, Солун, са налазио на само 50 километара од предње линије фронта, и непријатељским цепелинима је било лако да под окриљем ноћи изврше бомбардовање. Осим из цепелина, Солун и трупе у околини су нападали и авиони.

Предуслови

Након састанка Британског ратног савета 21. јануара 1916. на коме је учествовао и председник француске владе Аристид Бријан, одлучено је да се одрже и ојачају савезничке трупе на Солуском фронту и да се Солун претвори у офанзивну базу. Тада је решено и питање где ће бити упућена српска војска после опоравка и реорганизације на Крфу. Већ средином априла 1916, прве српске трупе су искрцане су на полуоству Халкидики недалеко од Солуна како би се, у близини манастира Хиландара који је за српске војнике имао велику симболичку вредност, увежбавале пред излазак на прве линије фронта.^[2]

Гомилање војске, које је следило након албанске голготе, привукло је пажњу војске централних сила, које су почетком 1916. године прикупљале све више информација о гомилању савезничких трупа свих родова. Тако је лучка варош Солун, убрзо постала, не само међународна, већ и вишеконфесионална област на југу Балканског полуострва, и као таква стратешки циљ за бомбардовање од стране војске централних сила.

Након ових информација у зиму и пролеће 1916. све више су се кретали цепелини Немачке војске од Баната преко моравске и вардарске долине до новог фронта крај Солуна.

Морнаричко цепелинска база у Темишвару

Ради што бољег уочавања кретања и ометања непријатељских аероплана, Немци су у Великом рату имали морнаричку цепелинску базу која је била смештена у Темишвару^[3], који је вековима био у саставу Аустроугарске монархије, као једне од припадница војске централних сила у рату.

База је била тако опремљена да се у њој производио и неопходни водоник за пуњење цепелина, простим раздвајањем воде на два основна елемента кисеоник и водоник.

Како Немци и Аустријанци нису сматрали да у Краљевини Србији има икаквих објеката које ваља бомбардовати из ваздуха великим цепелинима, из темишварске базе цепелини су летели само неколико пута и вршили извиђања, све до слома српске државе.

У овој бази је био је стациониран и један од великих цепелина напуњених водоником, са ознаком Л. З. 85, који је спадао у веће по величини, класе „Р” Zeppelin P Class. Дужина му је била 163 м, имао је две гондоле, четири мотора са максималном брзином лета од 92 километра на час. Био је наоружан са пет митраљеза, и две тоне бомби, док је посаду чинило 19 особа.

Походи цепелина на Солун и обарање цепелина

Под окриљем ноћи у првој половини 1916. одиграло се неколико бомбардовања Солуна:

Прво бомбардовање — обављено је између 31. јануара и 1. фебруара 1916. године,

Друго бомбардовање — одиграло се месец и по дана доцније у ноћи између 17. и 18. март.

Треће бомбардовање — обављено је 4. на 5. мај 1916. овога пута неуспешно, јер се завршило рушењем цепелина.

Обарање цепелина 5. маја 1916.

Током трећег бомбардовања Солуна, британски и француски артиљерци су били приправни. На цепелин је отворена жестока ватра из француских и британских противавионских топова, па се он упутио према луци, где су на њега ватру отворили и ратни бродови. Највероватније је да су цепелин погодили артиљерци са ратног брода HMS Agamemnon, мада је тешко са сигурношћу тврдити ко је остварио директан погодак^[4].

Шрапнели су оштетили цепелин Л. З. 85. Цепелин је пао и изгорео у близини ушћа реке Вардар. Свих 12 чланова посаде је преживело.

Акција заробљавања посаде цепелина

Након што се 5. маја 1916. разданило одмах су кренуле савезничке потере да се посада цепелина зароби, уколико је преживела пад^[5]. Са француским војницима и јединицом француске коњице кренуо је и Први комбиновани пук у чијем је саставу тада била и Солунска ђачка чета, коју су чинили српски војници рођени 1896. Вардар се излио, и терен на коме је вршена потрага је био изузетно непогодан, поплављен и мочваран.

Као што је наступила расправа о томе чији хитац је оборио цепелин, у каснијим текстовима појавило се и више верзија о томе ко је и како заробио посаду.

Обарање цепелина у Солуну и заробљавање посаде описао је, као директни учесник догађаја, др. Владимир Пантић, припадник Првог комбинованог пука (Солунска ђачка чета) и каснији потпредседник Удружења носилаца Албанске споменице.

Делови његовог сведочења о овом догађају из књиге „Голгота и васкрс Србије 1916-1918“, БИГЗ 1971.[1]:

„Цепелин нас је први пут посетио после поноћи. Из сна нас је пробудио снажан тресак експлозије. Тиха и ведра ноћ без месечине. У ваздуху ужасна ломљава...“Цепелин!“ викну неко...“

„Из овог једноставног живота избацила нас је нова посета цепелина. Његови мотори праве ужасну ломљаву у ваздуху...Светлост у Солуну била је погашена, али је цепелин ипак распознавао лађе и ратне бродове у Солунском заливу, па их је почео гађати. Одједном се француско-енглеске ескадриле подигоше са земље и јурнуше у потеру за њим...У ваздуху се преламају млазеви светлости с обалских рефлектора, који га траже да би га осветлили и показали артиљерији...Доспевши у домет убојних бродова, који су се налазили у заливу, судбина му је била запечаћена. Зачу се тутњава топова...Цепелин се преломи на два дела...“

„Рано ујутро кренусмо у потеру за посадом цепелина...Кроз овај тежак терен избисмо на непоплављену површину, као на неко острво, која је била засејана житом. Одједном се нечија глава помоли из жита...па се ускоро подигоше њих дванаесторица и дизањем руку увис дадоше на знање да се предају...рекао да се цепелин налази сагорео на самом ушћу Вардара...Довели смо заробљене Немце у логор пред команданта пука и предали их, а потом су их Французи одвели у Солун...“

„Цепелин смо нашли на месту како нам је његов командант приликом заробљавања рекао. Остао је само скелет од алуминијума, дуг око 120 м. Французи су га после одвукли у Солун...“

Сведочење о обарању цепелина и заробљавању посаде је први пут објављено у "Споменици Солунске ђачке чете класа 1896.", 1932. године. [2]

Остаци цепелина

Алуминијумски велики костур обореног цепелина су једно време чували српски војници на месту где је пао, а касније су остаци пребачени на кеј поред Беле куле у Солуну.

И војници и грађани су долазили да виде уживо пропалу грдосију која их је претходних месеци бомбардовала. Сачувана застава Л. З. 85, која се вијорила на крми и преживела пожар, данас се налази у Ратном музеју у Паризу, док је једну од његове четири потисне елисе узео као трофеј адмирал Х. Фајлер (1864–1934) командант „Агамемнона” и држао је на зиду у својој кајути. Од алуминијумског лима и разних профила војници су правили различите сувенире повезане са тим догађајем, а било је занимљивих платнених марамица са одштампаним цртежом крхотине и краћим текстом...^[1]

Српски војник на стражи поред обореног цепелина

Остаци цепелина изложени испред „Беле куле” у Солуну

Бомбардовање Солуна из авиона током 1916.

Солун и логори савезничких трупа нису бомбардовани само из цепелина, већ су константно нападани и од немачких авиона. Приликом тих напада долазило је до сталних борби у ваздуху са савезничким авионима, уз обостране жртве.

Референце

^ ^а ^б Кнежевић Ђ, Коста. „Бомбардовање Солуна 1916.”. Коста Ђ. Кнежевић Бомбардовање Солуна 1916. Политика онлајн 15.12.2018. Приступљено 17. 12. 2018.
^ Ежен Гаскојн, Српске победе у 1916. (на француском), изд. Босар, Париз, 1919
^ „Monuments in Romania”. welweb.org (на језику: енглески). Приступљено 2025-09-21.
^ Bogdanović, Branko (2022-01-21). „Ko je zarobio posadu solunskog cepelina?”. https://oruzjeonline.com/ (на језику: хрватски). Приступљено 2025-09-21. Спољашња веза у |website= (помоћ)
^ Žalac, Ivan (2023-09-11). „Obaranje vazdušne lađe”. Kalibar (на језику: српски). Приступљено 2025-09-21.

Литература

Др. Владимир С. Пантић, Први комбиновани пук при француским трупама у Солуну, стр.206-210, Голгота и васкрс Србије: 1916-1918 / [главни и одговорни уредник Коста Тодоровић; превод француских текстова Александар Петровић; вињете Александар Дероко; избор илустрација Војин Ђорђевић], БИГЗ 1971., Београд ISBN-COBISS.SR-ID - 84746503 [3]

Споменица Солунске ђачке чете: класа рођених 1896. године: издата приликом Прве редовне годишње скупштине Удружења "Солунске ђачке чете", одржане 6. марта 1932. год. у Београду, Штампарија Привредни преглед, 1932. COBISS.SR-ID 48763911 [4]

Спољашње везе

Лет у непознато У: Гром над Софијом — Политикин забавник Број: 3320 25. 9. 2015.

[1.-1] а ^б Кнежевић Ђ, Коста. „Бомбардовање Солуна 1916.”. Коста Ђ. Кнежевић Бомбардовање Солуна 1916. Политика онлајн 15.12.2018. Приступљено 17. 12. 2018.

[2] Ежен Гаскојн, Српске победе у 1916. (на француском), изд. Босар, Париз, 1919

[3] „Monuments in Romania”. welweb.org (на језику: енглески). Приступљено 2025-09-21.

[4] Bogdanović, Branko (2022-01-21). „Ko je zarobio posadu solunskog cepelina?”. https://oruzjeonline.com/ (на језику: хрватски). Приступљено 2025-09-21. Спољашња веза у |website= (помоћ)

[5] Žalac, Ivan (2023-09-11). „Obaranje vazdušne lađe”. Kalibar (на језику: српски). Приступљено 2025-09-21.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]