Борилачке вјештине

Из Википедије, слободне енциклопедије
Jump to navigation Jump to search
Борилачка вјештина бокс је била заступљена на античкој Тири.

Борилачке вјештине су различити системи борилачких вјежби и различитих техника самоодбране, најчешће источноазијског поријекла; првенствено развијених као средство борбе без оружја. Тренутно се практикују у многим земљама, углавном у облику спортских вјежби које имају за циљ физичко и ментално побољшање.[1]

Борилачке вјештине су подјељене на утврђење области, врсте, стилове и школе. Могу бити старијег и новијег времена постанка.[2]

Поред тога, различити стилови борилачких вјештина се могу подјелити на унутрашње и спољашње, које се разликују на основу тренинга тијела и рада са свијешћу. Примјер унутрашње школе је тајђићуен, а спољашње чи кунг. Такође, методе обуке се могу подјелити на унутрашње (нпр. медитација) и спољашње (макивара).[3]

Као заједнички назив за све борилачке вјештине и спортове поједини савремени аутори користе назив кемпо.[4] Скуп јапански борилачких вјештина се обично назива будо.

Неке борилачке вјештине су настала као мјешавина других; нпр. теквондо, карате и аикидо — настали су као мјешавина борилачких вјештина са Окинаве,[5] кенџицуа и џијуџицуа у Јапану,[6] а субак и текен у Кореји.[7]

Многе борилачке вјештине, посебно источне, изучавају и медицинске науке. То се посебно односи на кинеске борилачке вјештине, које изучавају намјештање костију, практикују чи кунг, акупунктуру, акупресуру, као и друге аспекте кинеске народне медицине.[8]

Борилачке вјештине такође могу бити повезане са религијом и духовношћу. Неке од њих су основали и проширили монаси (најпознатији су монаси манастира Шаолин).

Борилачке вјештине се примјењују и у савременима оружаним снагама; нпр. методе заштите од напада ножем, које се могу наћи у књигама о мачевању, као што су Fiore dei Liberi и Codex Wallerstein, које су написали непознати аутори, су интегрисане у систем обучавања америчке копнене војске 1942. године.[9]

Неке борилачке вјештине су под утицајем власти на њих, постале спортови. Главни мотиви покушаја НР Кине да кинеске борилачке вјештине претворе у вушу спортове, које контролише посебна комисија, је чињеница да се обука у борилачким вјештинама сматра потенцијалном субверзивном појавом.[10]

Подјела[уреди]

Постоји велико број знатно различитих борилачких вјештина. Међутим, оне се могу подјелити на двије велике групе: оне које користе оружије и оне које не користе предмете у борби.

Ово је једна од могућих подјела борилачких вјештина, која не садржи све вјештина, али се може користи за илустрацију главних метода:

Борилачке вјештине се могу подјелити по другачијим критеријумима, као што су:

  • По традицији: историјске традиционалне вјештине, савремени стил народне борбе или савремени хибриди борилачких вјештина.
  • По области настанка: источне борилачке вјештине и западне борилачке вјештине.
  • По методи обуке: са оружјем (мачевање, борба штаповима итд.) или без оружја.
  • По примјени или сврхи: самоодбрана, борилачки спорт, кореографија или демонстрација форме, медитација итд.
  • По кинеској традицији: „унутрашњи“ или „спољашњи“ стил.

Историја[уреди]

Детаљ рвања у фресци из гробнице 15 у Бени Хасану.

Историјске борилачке вештине[уреди]

Најстарији уметнички радови који приказују сцене битки су пећинске слике из Шпаније датиране између 10.000 и 6.000 п. н. е. које приказују организоване групе у борби луковима и стрелама.[11][12]

Види још[уреди]

Извори[уреди]

  1. ^ Евгений Андреев. „Энциклопедия «Кругосвет»”. Архивирано из оригинала на датум 25. 8. 2011. Приступљено 20. 1. 2010. 
  2. ^ Donn F. Draeger and P'ng Chye Khim (1979). Shaolin Lohan Kung-fu. Tuttle Publishing. 
  3. ^ „Неизвестное тайцзи. Часть 2”. Архивирано из оригинала на датум 15. 2. 2013. Приступљено 12. 2. 2013. 
  4. ^ Цит.: «Может быть, универсального определения родственных комплексов воинских искусств вообще не существует, но кэмпо представляется наиболее точным из всех возможных вариантов» . ; «Кэмпо как разветвленный, многонациональный комплекс воинских искусств» (аннотация к книге). Долин А. А., Попов Г. В. «Кэмпо — традиция воинских искусств» М. Наука. Главная редакция восточной литературы. 1990. ISBN 978-5-02-016966-1. стр. 14.
  5. ^ Nishiyama, Hidetaka; Richard C. Brown (1991). Karate: The Art of Empty-Hand Fighting. Tuttle Publishing. стр. 16. 
  6. ^ Tanaka, Fumon (2003). Samurai Fighting Arts: The Spirit and the Practice. Kodansha International. стр. 30. 
  7. ^ Shaw, Scott (1996). Hapkido: The Korean Art of Self-Defense. Tuttle Publishing. стр. 15. 
  8. ^ „Perspective: Internal Kung Fu” (на језику: енглески). Архивирано из оригинала на датум 31. 5. 2012. Приступљено 15. 3. 2012. 
  9. ^ Vail, Jason (2006). Medieval and Renaissance Dagger Combat. Paladin Press. стр. 91—95. 
  10. ^ Fu, Zhongwen (1996). Mastering Yang Style Taijiquan. Превод: Louis Swaine. Berkeley, California: Blue Snake Books. (trade paper). 
  11. ^ Hamblin, William J. (2006). Warfare in the ancient Near East to 1600 BC : holy warriors at the dawn of history (Repr. изд.). New York: Routledge. стр. 15. ISBN 978-0415255899. 
  12. ^ Nash, George, "Assessing rank and warfare strategy in prehistoric hunter-gatherer society: a study of representational warrior figures in rock-art from the Spanish Levant" in: M. Parker Pearson & I.J.N. Thorpe (eds.), Warfare, violence and slavery in prehistory: proceedings of a Prehistoric Society conference at Sheffield University, 2005, Archaeopress, ISBN 1-84171-816-5, 9781841718163, Fully online, Bristol University