Борис Јељцин

Из Википедије, слободне енциклопедије
Борис Јељцин
Boris Yeltsin 30 November 2001.jpg
Борис Јељцин
Биографија
Датум рођења (1931-02-01)1. фебруар 1931.
Место рођења Бутка, Свердловск
 СССР
Датум смрти 23. април 2007.(2007-04-23) (76 год.)
Место смрти Москва
 Русија
Религија Православље
Супружник Најна Јељцина
Деца Елена и Татјана
Професија грађевински инжењер
Политичка
партија
КПСС (1961-1990)
Потпис Yeltsin signature.jpg
10. јул 1991. — 31. децембар 1999.
Наследник Владимир Путин

Борис Николајевич Јељцин (рус. Борис Николаевич Ельцин; 1. фебруара 1931, Бутка (Свердловск) - 23. априла 2007, Москва) је био председник Русије од 1991. до 1999. године.

Биографија[уреди]

По образовању је инжењер, а члан КПСС-а постао је 1961. године. Од средине седамдесетих година 20. века почео је са успињањем у страначкој хијерархији. Вио је градоначелник Свердловска.

Улазак у Политбиро КПСС[уреди]

Јељцин у први план је дошао након што га је Горбачов, као човека од поверења, довео у Москву и именовао шефом градске организације КПСС-а. На тој дужности Јељцин се исказао изузетним организаторским способностима.

Одметник[уреди]

Јељцин је ускоро дошао у сукоб с Горбачовом јер је заговарао радикалније провођење перестројке. Под притиском конзервативних снага Горбачов је сменио Јељцина с мјеста шефа градске организације КПСС-а, али истовремено је отишао на нову дужност заменика министра грађевине.

Председник РСФСР[уреди]

Инагурација Јељцина 1991.
Јељцин децембра 1991. уз подршку председника парламената Украјине и Белорусије, Кравчука и Шушкевича, Совјетски Савез био је избрисан с политичке карте света и створена Заједница независних држава

Под већу пажњу јавности долази у мају 1990. године када је изабран за председника руског парламента у којем је отворено промовисао идеју руске независности. У јуну исте године руски депутати су инаугурисали надређеност републичких закона над законима совјетске федерације, а месец дана након тога Јељцин је демонстративно иступио из комунистичке партије. У јуну 1991. године изабран је за првог председника Руске Федерације, а потом је група водећих ортодоксних комуниста (потпредседник Генадиј Јанајев, шеф КГБКрјучков, министри одбране и унутрашњих послова Јазов и Пуго) је покушала у августу 1991. године уз помоћ војске државним ударом да заустави распад Совјетског Савеза. Али када су елитне јединице совјетске војске Алфе отказале послушност пучистима, а угледни генерали - Лебед, Громов и Грачов повезали су се с Јељционом, уз свестрану подршку народа, пуч је неславно пропао. Тада у тренуцима најтеже кризе Јељцин се обратио маси с оклопног транспортера и у оштром говору позвао народ и војску на утемељење нове, самосталне и суверене Русије. На такво шта није се дуго чекало јер већ је крајем августа 1991. године Јељцин потписао декрет о забрани деловања КПСС-а и конфискацији партијске имовине, а почетком децембра исте године, уз подршку председника парламената Украјине и Белорусије, Кравчука и Шушкевича, Совјетски Савез био је избрисан с политичке карте света.

Председник Руске Федерације[уреди]

До неуспелог пуча Јељцин је био у политичкој сенци. Но, након неуспеха пуча и делом захваљујући баш томе, Јељцин се руској јавност намеће као противтежа пучистичким снагама. Јељцин се током 1992. сукобљавао са Врховним совјетом и Конгресом народних депутата око контроле над владом. Криза је свој врхунац имала 4. октобра 1993. када је војска Русије по Јељциновом наређењу отворила ватру на Бели дом, седиште парламента, у који су се затворили његови противници.

То му је помогло да се у децембру исте године усвоји нови устав према којем је председник Руске Федерације имао готово царска овлашћења. На наредним изборима (1995.) највише су гласова добили неокомунисти Генадија Зјуганова и екстремни националисти под вођством Жириновског, али је Јељцин захваљујући уставу могао сасвим мирно, и без страха од њему ненаклоњене парламентарне већине, да влада државом.

Борис Јељцин и Бил Клинтон у Русији 1994.
Борис Јељцин и Александар Лукашенко потписују стварање савеза Русије и Белорусије 1997.

Упркос све лошијој привредној ситуацији Јељцин у Закавказју започиње рат против сецесиониста што Русију доводи у још тежу ситуацију. Руска привреда посрће, инфлација све брже расте, корупцијске афере потресају земљу, а мафија постаје све присутнија. Земља се нашла у агонији. Некако у то време јавност сазнаје за велику аферу прања новца у којој су главну реч водили Јељцинов саветник Павел Бородин и Јељцинова ћерка Татјана. Наводно су на приватне рачуне пренели 25 милиона долара из државне благајне, а своје прсте у томе је наводно имао и Антолиј Чубаис, Јељцинов човек од поверења. Тада се Јељцин све више одаје алкохолу и почиње теже да оболева. То је уједно и време када у кратким временским размацима смењује премијере (Кириљенко, Черномирдин, Примаков), желећи тако свалити кривицу за катастрофалну економску ситуацију у земљи на њих. Под притиском лекара и сарадника, схрван алкохолом и операцијама на срцу (чак пет) те насупрот дугом опирању 31. децембра 1999. године подноси оставку на место председника државе.

Борис Јељцин предаје председничку копију устава Владимиру Путину након подношења оставке 1999. године

Након подношења оставке, Јељцин скоро да није имао појављивања у јавности. Међутим 13. септембра 2004. године, након талачке кризе у Беслану и терористичких напада у Москви, Путин је покренуо иницијативу да се замени избор регионалних гувернера системом где ће они бити директно именовани од стране председника и потврђени од стране регионалних скупштина. Јељцин је заједно са Михаилом Горбачовим, јавно критиковао Путинов план као корак уназад од демократије у Русији и повратак ка централизованом државном апарату из совјетске ере.[1]

У септембру 2005. над Јељцином је у Москви извршена операција кука након пада током одмора на Сардинији.[2]

Јељцин је искористио прославу свог 75. рођендана као прилику да критикује „монополистичку“ америчку спољну политику, и да понови да је Владимир Путин прави избор за Русију.[3]

Јељцин је преминуо 23. априла 2007.

Референце[уреди]

  1. „Mikhail Gorbachev and Boris Yeltsin Speak out Against Putin’s Reforms”. MosNews.com. 16. 9. 2004. Архивирано из оригинала на датум 03. 10. 2013. Приступљено 17. 4. 2007. 
  2. Osipova, Yulia (19. 9. 2005). „Boris Yeltsin Leaves Ward”. Kommersant. Приступљено 17. 4. 2007. 
  3. „Putin Was Right Choice for Russia — Boris Yeltsin”. MosNews.com. 30. 1. 2006. Архивирано из оригинала на датум 03. 10. 2013. Приступљено 17. 4. 2007. 

Спољашње везе[уреди]


Претходник:
нема
Председник Русије
(1991.–1999. )

Наследник:
Владимир Путин
Претходник:
Олег Лобов
Премијер Русије
(1991.–1992.)
Наследник:
Јегор Гајдар