Боро Драшковић

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Боро Драшковић
BoroDraskovic.JPG
Датум рођења(1935-05-29)29. мај 1935.(85 год.)
Место рођењаСарајево
 Краљевина Југославија

Боро Драшковић (Сарајево, Краљевина Југославија, 29. мај 1935) је српски режисер и сценариста , професор универзитета, члан је и почасни доктор Европске Филмске Академије ESRA, као и члан Српског ПЕН центра.[1]

Биографија[уреди | уреди извор]

Дипломирао је режију на Академији за позоришну и фимску уметност, у класи професора Хуга Клајна. До 1959. године радио је као новинар у сарајевском "Ослобођењу". Затим прелази у сарајевско Народно позориште, да режира позоришне представе. Постаје 1965. године стални редитељ у Југословенском драмском позоришту у Београду. У Новом Саду од 1976. године је професор режије на тамошњој Академији уметности. Шеф је Катедре за режију и изводи мултимедијалну наставу глуме и режије.[2]

Као професор на многим универзитетима (САД, Индија, Кувајт, Ирак, Мађарска, Норвешка…), један од ретких редитеља који су се, са подједнаким успехом бавили разним медијима (радиом, телевизијом, филмом), аутор више књига о глуми и режији (Промена, Лавиринт, Огледало, Парадокс о редитељу, Краљ мајмуна…). У позоришту је тумачио најзначајнија дела, у широком луку од Есхила до Бекета, уз Шекспира, Молијера, Чехова, и наше класике Домановића, Петра Кочића, Данила Киша... Објавио је књигу-путопис Поглед пролазника. Пише кратке приче, сценарија, радио-драме и драме. Бора Драшковић је награђиван у земљи и иностранству. Добитник је награда градова Београда, Сарајева, Новог Сада, печата града Орлеан, Награде филмских гледалаца (Москва), Стеријине награде за театрологију, Статуете Јоаким Вујић 2011. године.[3] Драшковићу је припала и награда медитеранских филмских фестивала за мир и толеранцију (Јерусалим), Награда Екрани Љубави за најбољи уметнички допринос (Верона), Награда за животно дело Универзитета у Новом Саду, Награда Удружења филмских радника Србије за животно дело, односно за свеукупно стваралаштво и допринос српској кинематографији... Био је и лауреат Тивериопољске филмске алијансе на Астерфесту.[4]

Супруга Маја Драшковић (сценариста, костимограф, сценограф), стални му је сарадник у свим пројектима и медијима.[5]

Мислим да је из много разлога данашњи свет веома тешко место за живот. Толико различитих енергија је стално у сукобу. Човеку је веома тешко да изабере прави пут и њему остане доследан. Свега је превише на свету, а човеку непрестано недостаје баш оно најважније - љубав, хлеб, вино, спокојство, посао, непогрешив поглед у будућност... Искуства кроз која смо пролазили омогућавају нам да ако ништа друго, схватимо шта би требало да чинимо. И ако нам се пружи прилика сигурно нећемо погрешити у избору. Мислим да смо за то зрели.

— Боро Драшковић

Филмови[уреди | уреди извор]

Година Назив
1969. Хороскоп
1971. Нокаут
1979. Усијање
1985. Живот је леп
1994. Вуковар - једна прича

Документарни филмови и ТВ драме[уреди | уреди извор]

  • Промена
  • Пета колона
  • Жена
  • Жад
  • Нешто сасвим лично
  • Призори из Кине 1,2,3
  • Јежи Кавалерович
  • Халдор Лакснес
  • Похвала Исланду, 1973.
  • Убијање китова
  • Парадокс о шаху, 1973.
  • Прва жена диригент
  • Недеља поподне на Гренланду, 1973.
  • Кухиња, 1976.
  • Модерни израз у умјетности
  • Чудо из Бруклина,
  • Филм о филму: Сеобе
  • Сасвим лично

Књиге[уреди | уреди извор]

Галерија[уреди | уреди извор]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Српски ПЕН центар”. Архивирано из оригинала на датум 07. 11. 2011. Приступљено 12. 10. 2011. 
  2. ^ Боро Драшковић Archives - Прометеј
  3. ^ „Добитници Статуете Јоаким Вујић, www.joakimvujic.com”. Архивирано из оригинала на датум 22. 10. 2008. Приступљено 12. 2. 2011. 
  4. ^ Боро Драшковић међу лауреатима на Астерфесту
  5. ^ Боро и Маја Драшковић
  6. ^ Đerić, Zoran (2009). Poetika srpskog filma. Banja Luka: Besjeda. стр. 378. 
  7. ^ „Јоакимови потомци, www.joakimvujic.com”. Архивирано из оригинала на датум 8. 7. 2013. Приступљено 10. 2. 2013. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]