Босанска голгота

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Кретање снага ЈВуО 1945. године

Босанска голгота или пут смрти су устаљени називи[тражи се извор] за повлачење Југословенске војске у отаџбини преко Босне (већим делом под окупацијом Немада, у саставу марионетске НДХ, а делом ослобођена) током Другог светског рата.

Под притиском велике совјетске и партизанске офанзиве у Србији крајем 1944. године, команда четничких снага у Црној Гори је донела одлуку да се трупе повуку преко Босне у Словенију, како би дошле у сусрет са савезницима. Та одлука је донета после неуспелог покушаја да се повуку преко Албаније у Грчку.

Повлачење из Србије[уреди]

Након уласка Црвене армије у Србију и пораза од партизана у бици на Јеловој гори, део четника и четничка Врховна команда са Драгољубом Михаиловићем и мисијом америчког пуковника Роберта Мекдауела се преко Дрине повукла у североисточну Босну. По споразуму између Михаиловића и Милана Недића, Српска државна стража је стављена под Михаиловићеву команду. Остаци ове формације су се окупили у Јагодини, где су преформирани у Српски ударни корпус. Под притиском партизана у Србији, део четника и Српски ударни корпус се повукао у Санџак. Током пробоја кроз Санџак, четници и Српски ударни корпус под командом Мирослава Трифуновића су се повлачили заједно са немачком групом армије Е, уз помоћ локалне Муслиманске милиције и санџачких и црногорских четника.[1] Ове удружене снаге су од партизане заузеле Сјеницу (25. октобра) и Пријепоље (29. октобра). Повлачење четника и СУК је текло заједно са Немцима или на боковима немачке колоне. Партизани су стално угрожавали повлачење, као и савезничко ваздухопловство, које је нападајући Немце нападало и четнике.[2] Морал четничких јединица је био врло низак, па су дезертерства била честа појава. У складу са споразумом који је Доброслав Јевђевић 3. новембра склопио са Немцима, требало је да четници помажу повлачење немачких трупа све до Сарајева.[2][3]

У то време штаб генерала Дргољуба Михаиловића се налазио у околини Зенице. Националне снаге које су се повлачиле из Србије стигле су до Дрине, где су према плану Врховне команде имале да наставе концетрацију снага према Црној Гори и Приморју.[тражи се извор] Пут за повлачење је водио преко Албаније. Међутим, генерал Мирослав Трифуновић, командант Србије је одлучио да се одступа преко Босне не консултујући Врховну команду.[тражи се извор] Павле Ђуришић је испоштовао наређење генерала Трифуновића које му је издао путем телеграма.[тражи се извор] Четници из Србије су се вратили у Србију.[тражи се извор]

Повлачење из Црне Горе[уреди]

Како су црногорски четници били окупљени у Црногорски добровољачки корпус и тиме формално део Српског добровољачког корпуса, Димитрије Љотић се надао да ће придобити Ђуришића да се са својим снагама пребаци у Словенију. Зато је Ђуришићу послао мисију са Ратком Парежанином, да би уверио убедио Ђуришића да то и учини.

Након неуспелог пробоја снага немачког 21. армијског корпуса из Црне Гори ка Херцеговини, држање долине Лима било је важно и за повлачење немачких и четничких снага из Црне Горе. Септембра 1944. године Павле Ђуришић, главнокомандујући црногорским четничким јединицима, видевши да комунисти добивају рат и револуцију, сконцентрисао је све снаге око Подгорице, Даниловграда и Љешанске нахије. Ђуришић је трећег октобра у Подгорици постигао договор о сарадњи са Марка Ђоном Маркајеm, који је предводио националистички покрет у Албанији, о образовању заједничког антикомунистичког фронта.[4]

Повлачење четника и многобројних избеглица из Црне Горе под командом Павла Ђуришића, почело је 6. септембра 1944. и трајало је пет месеци. У повлачењу је кренуло око 12.000 наоружаних људи и око 6.000 жена, деце и стараца.[тражи се извор] У избегличкој колони се налазио и митрополит Јоаникије (Липовац) са 76 свештеника. Био је ту читав Велики суд, сељаци, грађани, трговци, лекари, адвокати, учитељи и професори.[тражи се извор] Пре повлачења Управа монопола у Подгорици је дала сваком борцу и избеглици по 200 пакетића цигарет-папира и резаног дувана. Подељени су и завоји за ране, а других лекова није било. Поворку је пратило и 1.500 натоварених коња, око 200 запрежних кола и десетак теретних аутомобила. Војска је реквирирала кроз Бјелопавлиће око 500 волова, који су им послужили као храна на далеком путу.

Четничке бригаде које су већ кренуле ка Скадру наређено им је да се врате у Подгорицу. Један део четничких снага које су се повукле из Скадра у Бар дочекали су партизани и без ислеђивања и суђења, по кратком поступку ликвидирали су осамдесет заробљених четника.[тражи се извор] Како је Ђуришић одлучио отићи код Михаиловића у источну Босну, Парежанин је оставио Ђуришића код Пријепоља, и возом преко Славонског Брода стигао у Словенију. Ђуришићеве снаге су стигле преко Пријепоља у Рудо 28. децембра 1944. Павле Ђуришић се 28. децембра састао у селу Заборак са Драгославом Рачићем, Захаријем Остојићем и Петром Баћевићем.[5] Четничке снаге су реорганизоване у три дивизије. Пре поласка за Вишеград, Ђуришић је наредио да се униште сва возила и све што смета брзом покрету.

Снаге Павла Ђуришића бориле су се заједно са немачким снагама у Црној Гори, па их је Командант групе армија Е у прегледу снага од 16. новембра 1944. убројао у састав снага свог 21. армијског корпуса.[6] Пошто су снаге 21. армијског корпуса и четника биле у окружењу, покрет је почео средином децембра 1944, кад су снаге 21. корпуса уз помоћ 91. корпуса успеле да отворе коридор преко Колашина.

Одсупнике прво су напали партизани, и потом једна формација Албанаца, од око 2.000 војника, који су предводили црногорски комунисти.[тражи се извор] 11. и 12. децембра целу избегличку колону на потезу Веруша-Јабука-Матешево-Колашин напала је англо-америчка авијација. Погинули су 52 војника, већи број цивила је рањен, страдало је и доста стоке.[тражи се извор] Колона је пред Божић стигла у Рудо и ту се знатно увећала, нашло се ту око 21.000 оних који су одступили.[тражи се извор] Знатно увећана избегличка колона креунула је из Рудог, у похабаним оделима, још горој обући, без хране и лекова. С огромним напором прешли су Горње Руднице-Вишеград и дошли на планину Семић. Четничка болница, погрешно је дошла у Рогатицу. Када је стигла наредба да се поврате на Семић др. Василије Голубовић је решио да са 41 тежим рањеником продужи за Сарајево.[тражи се извор] Већ на другој станици железничог пута усташе су их извукли из воза, опљачкали их и стрељали. Пут је од Семића водио ка Бранковићима. Ту је уследила борба са усташама.[тражи се извор] После два дана усташе су прихватиле преговоре о примирје и одтупнички збег је добио пролаз. Биланс сукоба је био педесет мртвих и стотињак рањених.[тражи се извор]

Следио је пут преко планине Деветак и Власенице све до Жлебова. Колона је потом долином Криваје прешла Мркаљ, Кладањ и Олово и сишла у долину реке Босне, код Маглаја. Нова несрећа на путу је био пегави тифус, убрзо је било око 2.000 оболелих. Број тифусара се повећавао из часа у час. Изнурени, болесни стално нападани од усташа, муслимана и партизана. Уз болест, била је и обимна зима. На минус 25 носили су болеснике са 40 степени температуре. Мртваце нису могли да сахрањују у промрзлу земљу, па су их спуштали у снежне рупе поврх набацујући мало грања и камења. Лешеве су проналазили чопори вукова и лисица.

Велики збег су у долини Босне поделио у две колоне. Једна је кренула обалом, према доњем току реке Босне, друга ка Тузли. „Тузланска“ колона имала је окрашај с комунистима и ту су претрпјели тешке губитке: 150 мртвих и 200 рањених. После ове борбе колоне су се опет саставиле. Биланс је био тежак: 3.000 оболелих од тифуса, 1.200 рањених и 2.300 промрзлих.

Раскол[уреди]

У селу Кожухе дошло је до дуго очекиваног сусрета са генералом Драгољубом Михаиловићем. С њим је било око 600 војника од којих половина није била ни за какву борбу.[тражи се извор] Михаиловић је стигао нешто раније и сачекивао корпусе. Михаиловић се неко време у јануару 1945. планирао реорганизацију ЈВуО, заносећи се њеном поделом на засебне националне војске (словеначки, хрватску и српску са муслиманским корпусима) под јединственом командом. Стога је одредио Матију Парца („генерала Губеца“)за командата хрватске војске, Ивана Презеља („генерала Андреја“) за команданта словеначке војске и „генерала Ђерзелеза“ за командата муслиманских корпуса. Међутим, и Парац и Презељ су били генерали без војске.[7] Михаиловић је створио план за општу концетрацију свих снага под његовом командом, ради настављања борбе. Његов став је био да треба сачувати што већи део јединица на теренима Босне. У току фебруара 1945. године пристигле су све јединице из Србије, које су распоређене на линији Озрен-Требава, где је устаљен фронт. Крајем фебруара стигао је и војвода Павле Ђуришић са његовим борцима и са њима на хиљаде народа неспособног за борбу. Дража Михаиловић је тада према Стевану Вучковићу рекао Павлу Ђуришићу:- Ко те је звао да дођеш овамо? Ја нисам. И најзад, када си већ дошао, зашто си повео толики народ? Изгинуће људи. Мени су потребни борци са пушком у руци. Наша ситуација је таква да се морамо растурити у тројке по шумама. Другог излаза немамо![тражи се извор]

Мишљења Драже и Павла нису се подударала. Генерал Михаиловић је желео да остане са својим народом и продужи отпор против нових совјетских окупационих снага, које су довеле партизане на власт.[тражи се извор] Павле Ђуришић је покушао да спасе хиљаде цивила које је повео из Црне Горе. За Дражу је излаз био у пробоју ка Србији, а за Павла пробој ка Словенији и сусрет са Савезницима.[тражи се извор] Пошто нису могли да усагласе ставове четници су се поделили у две колоне. Павлова колона је покушала пробој према Словенији кроз усташку територију, а Дражина колона пробој ка комунистичкој Србији.

Страдање Павлове колоне[уреди]

Павлу Ђуришићу није падало на памет да се дели на тројке. Издвојио је велики број тифусара и пребацио их скелом на леву обалу Босне, где су биле спремне импровизоване болнице. У међувремену су стигли војвода Петар Баћовић с херцеговачким четницима и Захарије Остојић са неколико својих људи. Партизани су напали болнице и током ноћи убили више од 2.000 болесних и рањених.[тражи се извор] У Штаб војводе Ђуришића стигла је делегација црногорских усташа др. Секуле Дрљевића. Они су обавестили Ђуришића да је Анте Павелић спреман да дозволи прелазак четничке војске преко своје територије до Словеније ради одмора и опоравка. Уследила је заједничка седница Централног и Покрајнског комитета где је решено да се понуда Павелића и Дрљевића привидно прими због рањених и болесних.[тражи се извор] Војска је требало да се упути на правцу реке Врбас-Лијевче поље-Козара и да се планинским тереном пробије до Словеније и дође у састав тамошњих четничких снага.[тражи се извор] Овакво решење је одобрио и генерал Драгољуб Михаиловић.[тражи се извор]

Колона од 8.000 болесних, рањених, жена и деце упутила се у Дуго село. Половина је само преживела повлачење које је почело 8. марта 1945. Колона је ишла преко правца Дервента-Босански Брод-Дуго село. Преживели су смештени у бараке. Партизани су их пронашли по капитулацији Немачке и највећи број је убијен ту.[тражи се извор] Неки су прогнани да им суде „народни судови“.

Остатак, војнички део збега, прешао је реку Босну. Кренули су у Лијевче поље како би се дочепали планине Козаре. Јаке усташке снаге надирале су од Бањалуке и Босанске Градишке. Партизани су опазили кретање четника, па су се спустили са Козаре. Отпочела је очајна борба на два фронта код Лијевач поља.[тражи се извор] усташе су затражиле примирје које је прихваћено одмах.[тражи се извор] По „споразуму“ збег је требало да буде смештен у бивак у околини Старе и Нове Градишке. Павле Ђуришић и око 300 његових официра и подофицира били су укрцани у усташку лађу под јаком стражом, која је пловила Савом у правцу Загреба.[тражи се извор] Сви су побијени у Јасеновцу. Остаци обезглављене војске, препуштени сами себи, кренули су 6. маја 1945. усиљени маршом у правцу Словеније.[тражи се извор]

Десеткован збег, после петомесечног крававог пута преко Црне Горе, Босне и Хрватске, нашао се средином маја у Словенији. Уместо дугог сањаног сусрета са Енглезима, убрзо су их заробили патизани, који су их извели пред стрељачке стројеве у околини Марибора и у шумама око Похорја. Највећи део је ликвидиран.[тражи се извор]

Страдање Дражине колоне[уреди]

Дража је донео коначну одлуку да остане у земљи. Средином априла 1945. године, генерал Михаиловић је на челу своје војске кренуо према западу, трагом Павла Ђуришића, али када су стигли у долину Врбаса, издао је наређење за промену правца и окренуо узводно, према Бањалуци. Тек тада је његовим јединицама постало јасно да се не иде у Словенију већ у - Србију.

Дражина војска се кретала у три велике колоне. Десном командовао је потпуковник Драгутин Кесеровић, левом потпуковник Драгослав Рачић, а средњом, у којој се налазила Врховна команда и преживели чланови Централног комитета (без др. Стевана Мољевића и др. Ђуре Ђуровића) командивао је мајор Никола Калабић. Дража је желео да стигне у Србију пре немечке капитулације.[тражи се извор] Од планине Мотајице скренули су на југ, па брзим покретима општим правцем: Мотајица - источо од Котор-Вароши - између Травника и Зенице, избили су у област Фојнице. Овим правцем колоне су биле стално нападана од усташа.[тражи се извор] Велика четничка војска кретала се босанским шумама. Кретање те војске је праћено од стране Југословенске армије и тачно су знали где се Дража креће. Четничке јединице су свакодневно праћене из авиона и истовремено узнемираване: бацане су бомбе и - леци. Партизани су тачно знали бројност противника и његово наоружање, партизански команданти нису сумњали у свој успех на бојном пољу. Четници су прешли преко Иван-планине и западних падина Бјелашнице, обишли су Калиновик са запада, скренули су на исток где су се сукобили са Југословенском армијом.

Четници су се под борбом упутили у правцу Зеленгоре. До одлучујућег обрачуна је дошло на реци Језерници, десној притоци Неретве, 10. маја 1945. године. Крвава борба је трајала три дана. На бојишту је остало много погинулих четника, међу њима и генерал Мирослав Трифуновић. Пошто је Дража видео да његова војска трпи велике губитке, он се успео на једно узвишење, призвао себи једну групу четника и рекао им : "У Србију браћо! По тројкама, петоркама и десетинама, сваки у свој крај! Убрзо ћу и ја са вама и победа ће бити наша...[тражи се извор]

У току коначног обрачуна са партизанима цео пратећи батаљон Драже Михаиловића жртвовао се да спасе врховног команданта.[тражи се извор] У томе је успео и извршио пробој из обруча.[тражи се извор] Југословенска армија је победила. Четничке јединице нису више постојале као организована снага.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Radanović 2015, стр. 371.
  2. 2,0 2,1 Tomasevich 1975, стр. 429.
  3. ^ Radanović 2015, стр. 374.
  4. ^ Пајовић 1977, стр. 515.
  5. ^ Milovanović 1983d, стр. 287.
  6. ^ Преглед бројног стања јединица групе армија Е на дан 16. новембра 1944 - Зборник докумената и података о народноослободилачком рату југословенских народа, том XII (немачки документи), књига 4, Војноиздавачки завод, Београд, Приступљено 9. 4. 2013.
  7. ^ Tomasevich 1975, стр. 439.

Литература[уреди]