Босански Петровац

Из Википедије, слободне енциклопедије
За друга значења, погледајте Петровац (вишезначна одредница).
Босански Петровац
Планина Осјеченица
Планина Осјеченица
Грб
Основни подаци
Држава Застава Босне и Херцеговине Босна и Херцеговина
Ентитет Застава Федерације Босне и Херцеговине Федерација БиХ
Кантон Застава Унско-санског кантона Унско-сански кантон
Општина Босански Петровац
Становништво
Становништво (2013) Decrease 3781
Положај
Координате 44°33′00″N 16°22′00″E / 44.55, 16.366667
Временска зона UTC+1 (CET), љети UTC+2 (CEST)
Надморска висина 664 m
Босански Петровац на мапи БиХ
{{{alt}}}
Босански Петровац
Босански Петровац на мапи БиХ
Остали подаци
Поштански број 77250
Позивни број 037


Координате: 44° 32′ 60″ СГШ, 16° 22′ 00″ ИГД

Босански Петровац (Петровац од 31. октобра 1992. до 15. септембра 1995[1]) је градско насеље и средиште истоимене општине у западном дијелу Федерације Босне и Херцеговине, БиХ, са 3.781 пописаних становником према прелиминарним резултатима пописа из 2013.[2]

Географија[уреди]

Град Босански Петровац се налази на раскрсници путева Бихаћ - Јајце - Книн, у Петровачком пољу, између планина Осјеченице, Клековаче, и Грмеча на надморској висини од 664 м. Општину окружују планине Грмеч са сјевера, са запада Рисовац и Цава, а са југа Осјечница. Планине су богате шумама, што представља основу економског развоја општине. Саму висораван највише карактерише крашко тло. Осим неколико незнатних извора на подножју околних обронака на овој висоравни нема ни једне ријеке, чак нити овећег потока.

Историја[уреди]

Стара црква у Босанском Петровцу

Као насеље Босански Петровац је постојало још у римско доба као раскрсница путева. Константин Порфирогенит га спомиње у 10. вијеку под називом Псет. Раздобље римске доминације овде је потврђено налазима на 15 локалитета, што већ само по себи говори о веома слабом насељавању ових подручја у то време. На локалитету Буковаца налазе се трагови римске некрополе, где је откривена касно-античка гробница и римски новац. Само 16 локалитета из периода средњег вијека говори да је ово географски веома пространо подручје слабо насељено и у овом периоду. Треба споменути средњовековни град Бјелај (стари топоним Билај) који се налази на рубу Бјелајског (Билајског) поља. Први пут се у документима спомиње 945. године. Средњовековна архитектура овог града је и данас доста добро очувана. У писаним документима, насеље које је било на мјесту данашњег Босанског Петровца спомиње се 1334. године под називом St. Petri de eodem. Османлије ово подручје освајају између 1520. и 1530. године и ту организују кадилук Новосел. Петровачки град је дочекао у добром стању окупацију Аустроугарске 1878. године. Вероватно је порушен 1905. године приликом спровођења регулационог плана, који је изградила аустроугарска власт. У вријеме османске доминације био је сједиште Петровачке капетаније. За Босански Петровац значајно је напоменути производњу ћилима у кућној радиности.

Други светски рат[уреди]

Петровачки крај је био значајно партизанско упориште током Другог светског рата. У Петровцу је одржан Први конгрес лекара НОВЈ 25. септембра 1942. Исте године 1. новембра у Петровцу је формирана Прва пролетерска дивизија НОВЈ, а од 6. до 8. децембра је одржана Пра конференција Антифашистичког фронта жена. Од септембра до децембра 1942. године у граду је боравио Тито па се може рећи да је за то време Босански Петровац био de facto главни град ослобођене територије под партизанима.

Други свјетски рат[уреди]

Покољи Срба у овом срезу почели су 26. јула убиством 10 мештана села Колунић. Од 29. до 31. јула усташе су живљем из околних села напуниле школу у Петровцу. Сви су побијени рафалима из митраљеза. После масакра усташе су школу запалиле.

У Босанском Петровцу, 27 јула 1941. усташе су ухапсиле 50 Срба а преко ноћи довели у затвор већи број, и то оних које дању нису могли ухапсити. Неке од похапшених усташе су одмах по хватању убиле пред затвором среског суда, а остале ноћу у самом затвору.[3]

Да наведемо само још два случаја која су језива као и други. Реч је о Рајку Чајкановићу, трговцу из Босанског Петровца и Милице Медић студента медицине из Личких Дољана. Чајкановић се налазио у оној групи Срба затвореника у Босанском Петровцу за коју је у лето 1941. Усташки заповедник Шљарић издао наредбу да се сви у затвору поубијају. Усташе су приступиле одмах извршењу наређења и почели да пуцају на затворенике. По испаљеном плотуну , Чајкановић се иако није био погођен срушио на под и направио мртав. Затим је дошао други па трећи плотун и „и Срби су падали као снопље на под“. Неколицина поубијаних срушила се на Чајкановића и тако га заштитила својим телима. Када су ови 60 срба пали усташе су престале да пуцају , само је један од њих са револвером у руци приступио ближе гомили лешева и опалио неколико метака на оне који су показивали ма какав знак живота. . Чајкановић је и овај пут имао среће да не буде погођен мада у сви око њега били мецима изрешетани . Када су усташе констатовали да су сви Срби мртви изашли су напоље. Међутим вратили су се још једном поново прегледали да ли су сви поубијани, а затим се удаљили из затвора. Целу ту ноћ Чајкановић је слушао пуцњаву испред затвора, где су усташе убијале оне Србе које су током ноћи ухапсили и доводили . Када се пуцњава утишала, у затвор је ушао кључар , прегледао собу где су се налазили поубијани Срби, изашао напоље не закључавши врата за собом. Чим су се усташе повукле из затвора . Чајкановић се по глави намазао крвљу и мозгом поубијаних људи, како би заиста давао устисак мртвог човека. „Почело је да свиће. Подигао сам главу да видим да ли је још ко од присутних жив. На моју велику радост“, каже Чајкановић „видео сам да се још мичу Ђура Ћук и Лука Броћета, земљорадници, Божидар Шљивар дечко од 16 година и Симо Грубер, старац од 70 година. Не оклевајући рекао сам одмах Ћуку и Броћети да би требало нешто предузети да бисмо побегли из затвора. Ћук је код себе имао велики нож и њиме је почео да копа зид, али у томе није успео, јер је овај био од камена. Затим је један од њих двојице устао , дошао до врата и утврдио да нису била закључана“. На сву срећу што нису одмах кренули у бескство , јер би их усташе приметиле и накнадно поубијали. Док су се они премишљали изненада је у собу ушао један усташа, који је приметио да су Шљивар и Грубер живи. „Одмах је испалио на сваког од њих по један метак и тако их убио. После тога усташа је изашао из собе и није се више враћао“. Чајкановић је затим послао Ћука на врата да види да ли има кога напољу. Овај га је послушао али се није вратио унутра што је био добар знак : искористио је прилику да побегне. Са Ћуком је изашао и Лука Броћета и почела су обојица да беже преко дворишта у истом правцу. Међутим иако је Ћука приметио усташа који је био настражи успео је да побегне, „док је на Броћету стражар испалио један метак и убио га у кукурузима“. После овога и Чајкановић се извукао из затвора и видећи како је Броћета настрадао , побегао у другом правцу. Бежећи преко вртова стигао је у башту проте Николе Новаковића и увукао се у једну јаму покривену даскама. Пошто се уверио да око њега свуда влада мир, оста је ту један дан. Међутим десила му се једна незгода Жена Симе Бањца и још једна Хрватица случајно су прелазиле преко парохијске баште, и због велике траве нису приметиле јаму, те једна од љих стане на даске које се због терета размакну и она упадне унутра. Приметила је да се неко налази у јами, искочила и почела да бежи вриштећи. Чајкановић је био свестан опасности која му прети, стога је изашао из јаме позвао обе жене да се врате, објаснио им свој случај и замолио их нарочито Хрватицу да га не пријављује усташама. , који би га, ако дознају где је сигурно потражили и убили. Пошто су му обе обећале да га неће пријавити, Чајкановић се опет вратио у јаму, одакле се истог дана предвече извукао и прешао у башту Симе Бањца. Два дана је провео у Бањчевом хамбару , а затим је прешао у своју шталу, где је провео три дана. Ту га је жена врло опрезно посећивала и донсоила му храну и воду. Четврти дан је морао да напусти шталу коју је полиција реквирирала за хрвтаску војску, тада је прешао у кућу попео се на таван и ту остао 40 дана. Када је и кућа реквирирана за хрватску војску , Чајкановић се са женом покупио неке најнеопходније сатвари и прешао у своју другу кућу на периферији Босанског Петровца. Када су се сви Срби из Босанкског Петровца морали да иселе у Приједор и Чајкановић се са женом иселио и одатле касније прешао у Србију. У Београд је стигао 22. Септебра 1942. године.[4]

Из разних места у Босанској Крајини: Босанског Петровца, Босанске Крупе , Бихаћа и др. У лето 1941. године бачено је у јаму код села Рисовца, срез Босански Петровац око 300 најугледнијих Срба.[5][непоуздан извор?]

У срезу Босански Петровац у селу Туку, спаљено је 250 српских кућа, а само у једној од њих изгорело је 75 српских душа.[6]

Поједине православне цркве претваране су у штале. Тако су усташе у селу Јасеновцу користиле цркву као шталу све док је нису разрушиле, а тако су усташе поступале и са црквом у Босанском Петровцу.[7]

Усташе су у периоду 1941-1945 на подручју среза Босански Петровац доследно геноцидним радњама на 22 стратишта убиле 3.790 лица српске националности. Овим бројем нису обухваћене жртве из јаме Рисовац и Боричевац.

Познати Петровчани[уреди]

Петровачки хероји[уреди]

Двадест троје учесника НОБ-а рођених на територији Босанског Петровца је одликовано орденом народног хероја Југославије.[8] Њима у част, послије рата је изграђен парк у ком су се налазиле статуе сва 23 народна хероја. Након 15. септембра 1995. када је Армија БиХ заузела град већина статуа је уништено а у парку изграђена џамија.

Име и презиме Место рођења Погинуо За НХ проглашен
Радивој Родић Крњеуша, Петровац Агићи, 1942. 1953.
Здравко Челар Рашиновац, Петровац Јошавка, 1942. 1942.
Махмут Ибрахимпашић Машо Бјелај, Петровац Битка за Београд, 1944. 1944.
Миладин Зорић Гарача Орашко Брдо, Петровац Сремски фронт, 1945. 1945.
Ђуран Ковачевић Буковача, Петровац не 1945.
Пане Ђукић Лимар Капљув, Петровац не 1951.
Никола Карановић Пркоси, Петровац не 1951.
Светко Качар Качо Бара, Петровац Грађевине на Ибру, 1944. 1951.
Милан Ћуп Ведро Поље, Петровац Враница, 1944. 1951.
Владо Бајић Бара, Петровац не 1952.
Никола Војводић Војвода Орашко Брдо, Петровац Ораховац код Праче 1943. 1953.
Илија Дошен Ведро Поље, Петровац не 1953.
Драго Ђукић Медено Поље, Петровац не 1953.
Марко Јокић Вођеница, Петровац Десант на Дрвар, 1944. 1953.
Богдан Капелан Рашиновац, Петровац Ужичка Република, 1941. 1953.
Мирко Кесић Кешо Медено Поље, Петровац Биоска, 1944. 1953.
Перо Кецман Мукоња Буковача, Петровац Деветак, 1943. 1953.
Миле Латиновић Јасеновац, Петровац Товарник, 1944. 1953.
Триво Латиновић Гароња Бравско, Петровац Кључ, 1943. 1953.
Драго Мажар Крњеуша, Петровац не 1953.
Ђуро Пећанац Ђурекан Суваја, Петровац Бравско, Петровац, 1942. 1953.
Бранко Сурла Врточе, Петровац Мионица, 1944. 1953.
Васо Келечевић Оштрељ, Петровац Оштрељ, Петровац, 1941. 1953.

Референце[уреди]

  1. Закон о промјени назива општине Босански Петровац и насељеног мјеста Босански Петровац у Петровац (Број: 02-1429/92), Службени гласник Републике Српске број 3/92.
  2. Попис становништва у БиХ 2013.
  3. Страњаковић 1991, стране 253,254
  4. Највећи злочини садашњице : (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Др. Драгослав Страњаковић, Горњи Милановац Дечје новине 1991. стр.
  5. Драгољуб Савић, свештеник из Крњеуша, Прељина 15.4.1942. године
  6. Лука Латиновић, земљорадник из Рашиноваца срез Босански Петровац , Београд 11.6.1943. год.(К)
  7. Миливоје Ковачевић из Јасеновца срез Новска
  8. Ковачевић, С. Душан: ПЕТРОВАЦ У ПОДНОЖЈУ ГРМЕЧА КЛЕКОВАЧЕ И ОСЈЕЧЕНИЦЕ, Футура Публикације, Нови Сад (2006)

Спољашње везе[уреди]