Босански унитаризам

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Бошњачки политичар Алија Изетбеговић (1925-2003), један од главних заговорника политичког унитаризма у Босни и Херцеговини

Босански унитаризам је политички појам којим се означавају тежње ка претварању Босне и Херцеговине у унитарну државу.[1] Заговорници политичког унитаризма у Босни и Херцеговни залажу се за ревизију Дејтонског мировног споразума, са циљем укидања ентитета и успостављања унитарног државног уређења.[2] Поборници таквих замисли деле се на две посебне скупине. Прву чине заговорници "грађанског" унитаризма, за шта се залажу неке мање политичке странке, првенствено социјалдемократског и либералног усмерења. Другу скупину чине поједине етничке странке, које се за унитаризацију Босне и Херцеговине залажу из дргачијих побуда, првенствено ради остваривања својих ужих, етнополитичких циљева. Најзначајнија политичка групација у Босни и Херцеговини која се залаже за унитаризацију државе је Странка демократске акције, која окупља знатан део етничких Бошњака. Под окриљем ове странке је формулисан посебан бошњачки концепт политичке унитаризације, који се по крајњем циљу знатно разликује од "грађанског" концепта унитаризације, за који се залажу неке мање странке.

Политички концепт унитарне Босне[уреди]

Политичар Жељко Комшић, вођа Демократског фронта и један од главних поборника политичког унитаризма у Босни и Херцеговини
Харис Силајџић, оснивач Странке за Босну и Херцеговину и један од најрадикалнијих унитариста у Босни и Херцеговини

Као идеолошки и политички покрет, савремени унитаризам се у Босни и Херцеговини развио током друге половине 20. века, када је у склопу унутрашњег преуређења југословенске федералне јединице Босне и Херцеговине извршено укидање свих облика обласне, односно регионалне самоуправе, који су током првих година по окончању Другог светског рата постојали на подручјима Херцеговине и Босанске Крајине.

У време избијања политичке кризе у Југославији (1990-1992), поједине странке су у оквирима Босне и Херцеговине усвојиле унитаристичку политику, коју је најагресивније заступала Странка демократске акције, на челу са Алијом Изетбеговићем. Унитаристичко уређење Босне и Херцеговине је снажно подржавала и Социјалдемократска партија Босне и Херцеговине, на челу са Нијазом Дураковићем. Наступајући управо са унитаристичких позиција, руководство СДА је почетком 1992. године одбило Кутиљеров план који је подразумевао децентрализацију власти у Босни и Херцеговини.[3] Ово одбијање је било један од главних узрочника за избијање рата,[4] током којег се идеологија босанског унитаризма показала у својим најекстремнијим видовима.

Као производ политичког радикализма и екстремизма, идеологија босанског унитаризма се након 1995. године манифестовала у виду залагања за ревизију Дејтонског мировног споразума, са циљем укидања ентитета и успостављања унитарног државног уређења. Пошто је таква политика претходно довела до рата (1992), заговорници босанског унитаризма су након 1995. године променили начин борбе за остваривање својих политичких циљева, те данас наступају првенствено са "грађанских" позиција,[5] што њихови критичари сматрају политичком мимикријом, којом се желе прикрити праве намере.[6]

Као првенствено политички покрет, босански унитаризам по правилу заузима амбивалентан однос према етничким питањима, тако да се упоредо са њим јавио и посебан босански интегрализам, који се заснива на тези да етничке и друге поделе треба превазићи стварањем јединствене босанске нације, као опште политиче нације, засноване на превазилажењу традиционалних етничких и религијских подела.[7]

Политички концепт босанског унитаризма треба разликовати од посебног бошњачког унитаризма, који се огледа у тежњи ка претварању Босне и Херцеговине у унитарну државу која би била под доминацијом етничких Бошњака као најбројнијег народа.[8][9]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

Литература[уреди]

Сољашње везе[уреди]