Босна (1831—1833)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Босна
Застава Босанског беговата
Застава
Географија
Континент Европа
Регија Балкан
Земља  Османско царство
Главни град Травник
Друштво
Званични језици Српски језик
Религија Ислам, Православље, Католичанство
Владавина
Облик владавине Везирство
Титула владара Везир
Владар Хусеин Градашчевић
Оснивање 1831.
Престанак 1833.
Догађаји
Претходници и наследници
Претходиле су: Наследиле су:
Fictitious Ottoman flag 3.svg Босански пашалук (Османско царство) Босански пашалук (Османско царство) Fictitious Ottoman flag 3.svg
Портал:Историја

Босна је била фактички самостална територија под контролом побуњених бегова која је постојала у делу Босанског пашалука за време устанка против централне власти Османског царства 1831—1833. године.

Историја[уреди]

1831. године, босански бегови су одржали састанак у Тузли, са циљем да се припреме за побуну против султана. Одатле је упућен позив босанском народу да се диже на устанак за одбрану Босне. Хусеин Градашчевић је незванично изабран за вођу покрета.

Према одређеним изворима, босански бегови су тражили од султана да:

  • поништи привилегије дате Србији и нарочито да врати 6 нахија,
  • обустави имплементацију Османлијских војних реформи,
  • оконча управу над Босном и прихвати имплементацију аутономне босанске владе на челу с локалним вођом. Заузврат би Босна плаћала годишњи допринос.

Други резултат састанка у Тузли је био договор да се одржи сабор у Травнику. Пошто је Травник био седиште босанског пашалука и везира планирани састанак је у стварности био директна конфронтација с Османлијским властима. Градашчевић је тако тражио од свих учесника да помогну да се унапред окупи војска. 29. марта 1831. године Градашчевић се упутио према Травнику с неких 4.000 људи. Убрзо након војне победе над трупама босанског везира, Градашчевић се прогласио "Врховним командантом Босне изабраним вољом народа“.

Не губећи време, Градашчевић је 31. маја упутио позив у којем је захтевао да се сви ајани сместа придруже његовој војсци, заједно са свим припадницима босанског народа који су то желели. На хиљаде људи су похрлили да му се придруже, међу њима и бројни хришћани, за које се тврдило да су сачињавали и до једне трећине његових укупних снага. Градашчевић је поделио своју војску на два дела, остављајући један део у Зворнику за одбрану у случају могућег упада са територије Србије. Са главнином трупа упутио се према Косову у сусрет великом везиру који је био послат с великом војском да угуши побуну. На свом путу заузео је градове Пећ и Приштину где је подигао свој главни логор.

Обрачун са високим везиром Мехмед Рашид-пашом се догодио 18. јула у близини Штимља. Иако су сукобљене војске биле отприлике исте величине трупе великог везира су биле надмоћније у наоружању. Градашчевић је послао део своје војске под командом Али-бега Фихадића унапред да пресретну снаге Рашид-паше. Након мањег окршаја Фихадић је исценирао лажно повлачење. Мислећи да је победа надохват руке велики везир је непромишљено послао коњицу и артиљерију у шумовит терен. Градашчевић је сместа искористио ову тактичку грешку и извршио противнапад с главнином својих снага, скоро сасвим уништавајући османлијске снаге. Рашид-паша је ту био рањен и једва извукао живу главу.

Након тврдњи великог везира да ће султан испунити све захтеве Босанаца уколико се побуњеничка војска повуче назад у Босну, Градашчевић и његове снаге су се вратили кући. 10. августа у Приштини је одржан састанак свих главних фигура покрета за аутономију. На овом састанку је одлучено да Хусеин Градашчевић треба да буде проглашен за босанског везира. Мада је Градашчевић то прво одбио сви око њега су инсистирали на томе и он је напослетку прихватио ту част. Његов нови статус је озваничен током свебосанског сабора одржаног 12. септембра у Сарајеву. Испред Цареве џамије присутни су положили заклетву на Курану да ће бити одани Градашчевићу и објавили да, упркос потенцијалној пропасти и смрти, неће бити одустајања.

У том тренутку Градашчевић није био само врховни заповедник, него и главна цивилна власт у Босни. Основао је суд, и након што се одомаћио у Сарајеву, преселио је централну власт Босне у Травник, направивши од њега фактички главни град побуњене Босне. У Травнику је основао Диван, босански конгрес, који је заједно са њим чинио босанску владу. Градашчевић је у то време прикупљао и порез, а смакнуо је и неколико локалних противника аутономашког покрета. Стекао је репутацију хероја и снажног, храброг и одлучног владара. Једна анегдота која то илуструје је да је Хусеин-капетанов новодни одговор на питање да ли се боји рата са Османлијским царством био "Бога се бојим мало," одговорио је, "Султана нимало, а Везира — ко дората свога."

Током овог затишја у оружаном конфликту са Турцима пажња је окренута на херцеговачке противнике покрета за аутономију. Мањи ратни поход је покренут против Херцеговине. У октобру је војска, коју је Градашчевић укључио под команду Ахмед-бег Ресулбеговића, заузела Требиње од Ресулбеговићевих лојалиста и других подржавалаца столачке опозиције.

Босанска делегација је стигла у табор Великог везира у Скопљу у новембру те године. Велики везир је обећао делегацији да ће инсистирати код султана да прихвати босанске захтеве и да службено прогласи Градашчевића везиром аутономне Босне. Међутим, његове праве намере су се показале рано у децембру када је напао босанске снаге стациониране у околини Новог Пазара. Још једном је побуњеничка босанска војска задала пораз султановим снагама. Због посебно тешке зиме босанске снаге су се ипак морале вратити кући.

У међувремену је у Босни Градашчевић одлучио да настави са походом на Херцеговину и поред неповољне климе. Ливањски капетан, Ибрахим-бег Фидрус, је по наређењу покренуо коначни напад на локалне капетане како би угушио све локалне противнике аутономашког покрета. Како би постигао тај циљ Фидрус је прво напао Љубушки и локалног капетана Сулејман-бега. У посебно важној бици, Фидрус је победио Сулејман-бега и осигурао целу Херцеговину осим Стоца. Део војске која је опседала Столац доживео је пораз на почетку марта следеће године. Сазнавши да су босанске снаге биле исцрпљене због зиме столачки капетан Али-паша Ризванбеговић је прекинуо опсаду и извршио контранапад, потукавши нападачке снаге. Из Сарајева је већ било послано појачање под командом Мујаге Златара према Стоцу, али им је Градашчевић 16. марта наредио да се врате назад када је сазнао да се спрема велика офанзива на Босну од стране Великог везира.

Османлијски напад је започео почетком фебруара. Велики везир је послао две војске: једну из Вучитрна а другу из Скадра. Обе војске су ишле у правцу Сарајева, а Градашчевић је послао трупе јачине отприлике 10.000 војника да их сусретну. Када су турске снаге успеле прећи преко Дрине Градашчевић је наредио Али-паши Фидахићу да са својих 6.000 војника пресретне непријатеља код Рогатице, док су јединице смештене у Вишеграду кренуле према Палама, недалеко од Сарајева. Сусрет две стране се коначно десио крајем маја код Гласинца, источно од Сарајева. Босанску војску је предводио сам Градашчевић, док су османлијске јединице биле под командом Кара Махмуд Хамди-паше, новопостављеног босанског везира од стране султана. Након првог сукоба Градашчевић је био приморан да се повуче на Пале. Борба је настављена на Палама, а Градашчевић се опет морао повући, овај пут у Сарајево. Тамо је веће капетана одлучило да се настави са борбама.

Коначна битка се догодила 4. јуна на Ступу, месту између Сарајева и Илиџе. Након дуге и интензивне борбе чинило се да је Градашчевић још једном потукао султанову војску. Међутим, пред сам крај херцеговачке снаге под командом Али-паше Ризванбеговића и Смаил-аге Ченгића су пробиле Градашчевићеву одбрану, која је била постављена на странама, и укључиле се у борбу. Изненађена нападом с леђа побуњеничка војска је била приморана да се повуче у Сарајево. Тада је одлучено да је даљи војни отпор бесмислен. Градашчевић је побегао у Градачац док је султанова војска улазила у Сарајево 5. јуна и спремала марш на Травник. Након што је схватио које би тешкоће његов град и породица доживели ако остане у Градачцу, Градашчевић одлучује да напусти Градачац и крене ка Аустрији.

Види још[уреди]