Бранко Гавела
| Бранко Гавела | |
|---|---|
.jpg) Бранко Гавела | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 1914. |
| Место рођења | Босански Петровац, Аустроугарска |
| Датум смрти | 1994. |
| Место смрти | Београд, Србија, СРЈ |
| Научни рад | |
| Поље | археологија, историја уметности |
- Не мешати са хрватским позоришним режисером Бранком Гавелом (хрв. Branko Gavella, са два л).
Бранко Гавела (Босански Петровац, 1914 — Београд, 1994) био је српски археолог и историчар уметности.
Биографија
[уреди | уреди извор]Био је цинцарског порекла.[1]
Докторску дисертацију Келтски опидиум — Жидовар одбранио је 1952. године. Био је професор праисторијске археологије на Одељењу за археологију Филозофског факултета у Београду и родоначелник истраживања палеолита у Србији. Током своје академске каријере био је декан Филозофског факултета Универзитета у Београду, и управник Одељења за археологију.
У 1970-им био је председник Српског археолошког друштва.[2]
Истраживачки рад
[уреди | уреди извор]Систематска археолошка истраживања пећине под Јерининим брдом спровео је 1951. и 1952. године, док је пећину Рисовача истраживао у периоду од 1955. до 1961. године. Поред тога, реализовао је рекогносцирања и ископавања пећина на простору Бељанице и у околини Сврљига, чиме је поставио основе проучавања палеолита у Србији. Објавио је више од 120 студија, књига, расправа и чланака из области праисторијске и класичне археологије, историје и историје уметности. Међу његовим најзначајнијим делима из области палеолитске археологије издвајају се уџбеник Праисторијска археологија и монографија Палеолит Србије.[2]
Одабрана дела
[уреди | уреди извор]- Монографије
- Келтски оппидум Жидовар: прилог културној историји наше земље протоисториског доба (дисертација), 1952.
- Основи преисториске археологије: палеолит-неолит-бронза-халштат, 1952.
- Преисториска археологија. Део 1, 1956. (више каснијих издања под називом Праисторијска археологија)
- Фидија: класична епоха хеленске уметности, 1962.
- Историја уметности античке Грчке, 1969. (више каснијих издања)
- Предања и знања о старом Балкану, 1978.
- Палеолит Србије, 1988.
- Етрурци: историја, култура, уметност, 2007.
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ „Доктори наука цинцарског порекла“ Архивирано на веб-сајту Wayback Machine (2. март 2014), Српско-цинцарско друштво „Луњина“, Београд
- ^ а б Душан Михајловић, Јасна Вуковић, Бобан Трипковић (2023). Корени европске цивилизације - Лепенски Вир, Старчево, Винча. Младинска књига. ISBN 9788679284594.
