Брвеник (тврђава)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Поглед са Ибра, на узвишење на коме се налазе остаци тврђаве

Брвеник (стсл. Бꙋвѣникь, лат. Beruenich) је тврђава у Србији чији се остаци налазе 8 километара северно од Рашке, код истоименог насеља. Смештен је на једном од врхова (599 m нмв) узвишења Градина, изнад ушћа реке Брвенице у Ибар. Није познато када је подигнут, а током средњег века био је трг и седиште Брвеничке жупе. Данас је од њега остало врло мало остатака, а читав његов простор је зарастао у густо растиње.

Прошлост Брвеника[уреди]

Не зна се када је подигнут, али се у његовој непосредној близини налазе манастири који потичу из преднемањићког доба, Стара Павлица[1] и Ибарски Градац[2], као и цркве светог Николе у Баљевцу (крај XII или прва половина XIII века[3]) и задужбина непознатог властелина, црква светог Николе у Шумнику (крај XIII или почетак XIV века[4]). Испод самог утврђења налазе се остаци мале цркве посвећене светом Николи, која је почетком XX века имала очувано кубе и живопис у својој унутрашњости[5].

Стара Павлица, са Брвеником у позадини

Први пут се у изворима јавља 1280. године, када се у њему помиње присуство которских и дубровачких трговаца[6]. Они су у Брвенику имали своју колонију, у склопу које су подигли и цркву посвећену светом Трифуну, која се помиње у изворима 1346. године[6]. Њихово присуство у вези је са близином Копаоничких рудника, пре свих Остраће и Копорића[6], а забележен је податак из 1355. године, када је један Которанин продао другом кућу у Брвенику за 110 перпера[6].

Град са жупом припадао је кнезу Војиславу Војиновићу, који га је јула 1363. године заменио са челником Мусом за Звечан са његовом жупом. Том приликом је цар Урош (1355—1371) издао повељу којом се озваничава ова размена и у њој су пописана села Брвеничке жупе, која је обухватала средњи ток Ибра и ток реке Брвенице[6]. У то доба, кнез Војислав је био најмоћнији феудалац у Србији, који је овом разменом заокружио своју област[7][8], а сама размена је, у стратешком погледу, далеко била кориснија за њега[9].

Од тог доба, Брвеник постаје средиште области челника Мусе, ожењеног сестром Лазара Хребељановића (1371—1389), Драганом, а потом и његових синова, Стефана и Лазара Мусића. Они су заједно са мајком у близини тврђаве подигли своју задужбину Нову Павлицу. После Косовског боја 1389. године у коме су погинули, браћа Мусићи сахрањени су у њему, а у цркви је преноћило и тело кнеза Лазара током његовог преноса са Косова у Раваницу[10].

После 1389. године и Брвеник је највероватније ушао у састав области Вука Бранковића, а Османлије га заузимају 1455. године. Тврђава је 1476. године постала седиште кадилука у саставу Смедеревског санџака (од 1480. године Зворничког), а касније и седиште нахије[6].

Приказан је на аустријској карти 1690. године[5], у османским изворима се до почетка XIX века помиње као насељен[5], а до Првог балканског рата у њему се налазила погранична стража према Отоманској империји[11].

Општина Рашка — Брвеник

Остаци тврђаве[уреди]

Остаци бедема, на највишем делу узвишења
Општина Рашка — Брвеник

Од некадашње тврђаве данас је остало врло мало надземних остатака, који су данас обрасли у високо растиње, а читав простор је покривен великом количином камења. На највишој тачци утврђења се налазила цитадела издужене елипсоидне основе, од које су остали само делови подзида на стени. Северно од ње, полазио је бедем који се спуштао ка кули кружне основе и са те стране, са које је прилаз утврђењу најлакши, налазио се суви шанац.

Утврђење се пружало јужно од цитаделе, ка ушћу Брвенице у Ибар, до нешто нижег врха (око 500 m нмв), на коме се налазила истурена кула, полукружног облика и са те стране се налазио стари пут којим се долазило до утврђења. На источној страни тврђаве налазио се лагум који је град повезивао са Ибром и вероватно је служио за снабдевање Брвеника водом, у случају опсаде.

Opština Raška — Stari grad Brvenik

Види још[уреди]

Општина Рашка — Брвеник

Референце[уреди]

  1. Споменици културе у Србији: Стара Павлица (сајт САНУ) (српски) (енглески)
    (из књиге „Споменичко наслеђе Србије: непокретна културна добра од изузетног и од великог значаја“, чланак Стара Павлица, црква)
  2. Марковић, Василије (1920). Православно монаштво и манастири у средњовековној Србији (I изд.). Сремски Карловци. стр. 66. 
  3. Споменици културе у Србији: Црква св. Николе (сајт САНУ) (српски) (енглески)
    (из књиге „Споменичко наслеђе Србије: непокретна културна добра од изузетног и од великог значаја“, чланак Баљевац, црква светог Николе)
  4. Споменици културе у Србији: Црква св. Николе (сајт САНУ) (српски) (енглески)
    (из књиге „Споменичко наслеђе Србије: непокретна културна добра од изузетног и од великог значаја“, чланак Шумник, црква светог Николе)
  5. 5,0 5,1 5,2 Станоје Станојевић (покретач и уредник), Народна енциклопедија Срба, Хрвата и Словенаца I књига, (II фототипско издање), Београд 1925. (Нови Сад, 2001) (pp. 266)
  6. 6,0 6,1 6,2 6,3 6,4 6,5 Група аутора (2010). Лексикон градова и тргова средњовековних српских земаља. Београд. стр. 56. ISBN 978-86-17-16604-3. 
  7. Група аутора (1981). Историја српског народа I. Београд. стр. 582. 
  8. Михаљчић, Раде (1975). Крај српског царства. Београд. стр. 36. 
  9. Група аутора (2010). Лексикон градова и тргова средњовековних српских земаља. Београд. стр. 113. ISBN 978-86-17-16604-3. 
  10. Михаљчић, Раде (1975). Крај српског царства. Београд. стр. 209. 
  11. Војна енциклопедија II књига, Београд 1971. (pp. 88)

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]