Брвнара

Из Википедије, слободне енциклопедије
Руска брвнара „изба“ у селу Кушалино

Брвнара је објекат направљен искључиво од стабала дрвета - (брвана) или тесаних талпи.[1] Намена јој је била, нарочито у прошлости, због количине и цене овог грађевинског материјала, широка. Брвнаре су куће и стаје, склоништа и заштита човеку, стоци и пољопривредним производима. У њима су смештени млинови за жито, ветрењаче и разни други неопходне алати и машине. Брвнаре су и цркве. Раније је то била кућа за становање или преноћиште у шуми. Многе су и сачуване до данашњих дана.

Данас се овакве зграде граде као викендице или куће за одмор, коришћењем савремених машина и алата.

У прошлости су од стабала (као брвнаре) прављене и тврђаве, односно разна утврђења као фортификацијски објекти. Прављени су читави градови како код нас, тако и у свету. Истина, због вечитих ратних турбуленција, код нас су углавном нестали. Правили су их и енглески колонизатори и досељеници у борбама против домицилних урођеничких индијанских племена.

Сасвим извесно, у питању је један од најстаријих типова грађевине, који у функцији стамбених и економских зграда које задовољавају свакодневне људске потребе у различитим културама и епохама постоји паралелно са званичним архитектонским стиловима намењеним монументалним и репрезентативним грађевинама. Због лако доступне грађе, брвнаре су нарочито распрострањене у шумовитим крајевима (Северна Америка, Русија, Скандинавија). Најчешће су релативно малих димензија и једноставне конструкције; покривају се сламом, даскама, шиндром или плочама од шкриљца. Унутрашњи простор, врло често без таванице, може бити подељен лаганим преградним зидовима (од дасака или плетера). Брвнара лежи директно на тлу, на постољу од дрвених греда (атула) или на подзиђу од камена.

У планинским пределима Балканског полуострва брвнаре се јављају у различитим варијантама и под различитим локалним називима (брвњача, осаћанка, талпара, талпињача) као најчешћи тип куће и економских објеката унутар окућнице. Поред тога, у овим крајевима (Србија, Босна, Банија, Славонија, Румунија, Бугарска) из времена турске владавине (а нарочито у периоду од XVI до XIX века), када није било могуће обезбедити скупљи грађевински материјал нити покренути већи градитељски подухват, сачуван је значајан корпус цркава-брвнара (црква св. пророка Јеремије у Гораждевцу, крај XVI или почетак XVII века; црква манастира Покајнице, 1818).

Врсте брвнара[уреди]

Брвнара може бити:

Савремене брвнаре[уреди]

Савремена брвнара

У наше време се (посебно у САД и Канади, мада их има и у Европи) граде савремене куће од брвана (енглески језик разликује изразе loghouse или log cabin од log home, где се прва два односе на старинске брвнаре и мање куће, а потоњи на савремене куће-брвнаре), често и са спратом и поткровљем. Као материјал се чешће користе фабрички добијене облице (тзв. калибрисане) или полуоблице, као и талпе, док се природне облице користе све ређе (због спорог рада).


Референце[уреди]

  1. Ненадовић, Слободан (2002). Илустровани речник израза у народној архитектури. Београд: Просвета. pp. 16. ISBN 86-07-01362-9. 

Литература[уреди]

  • Дероко, Александар (1935). „Наша фолклорна архитектура: брвнара у рашкоме крају”. Годишњак Техничког факултета Универзитета у Београду. 
  • Дероко, Александар (1937). „Наша фолклорна архитектура: (сламњача, дубирог, кривача и т.д.)”. Годишњак Техничког факултета Универзитета у Београду. 
  • Дероко, Александар (1964). Народна архитектура. 2, Фолклорна архитектура у Југославији. Београд: Народна књига. 
  • Pavlović, Dobroslav St. (1960). Crkve brvnare u Srbiji: doktorska disertacija. Univerzitet u Beogradu, Arhitektonski fakultet. 
  • Павловић, Доброслав Ст. (1962). Crkve brvnare u Srbiji Цркве брвнаре у Србији]. Саопштења / Републички Завод за заштиту споменика. 5. Београд: Републички Завод за заштиту споменика културе. 
  • Шево, Љиљана (1996). Манастири и цркве брвнаре Бањолучке епархије. Бања Лука: Општина Бања Лука; Глас српски. ISBN 86-7119-071-4. 
  • Финдрик, Ранко (1999). Динарска брвнара. Посебна издања / Музеј „Старо село“, Сирогојно. 2. Сирогојно: Музеј „Старо село“. 


Спољашње везе[уреди]