Бруно Латур

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Бруно Латур
Bruno Latour Quai Branly 01921.JPG
Бруно Латур, 2015.
Датум рођења(1947-06-22)22. јун 1947.(71 год.)
Место рођењаБон
 Француска
ПољеФилозофија
ОбразовањеУниверзитет Франсоа Рабле, Тур
Истраживачки развојни центар, Марсељ
ИнституцијаЦентар за социологију иновација, Париз
Национална висока техничка школа, Париз
Институт за политичке студије, Париз
Лондонска школа економије и политичких наука
Универзитет у Амстердаму
НаградеХолберг награда (2013)

Бруно Латур (франц. Bruno Latour; француски: [латуʁ]; рођен 22. јуна 1947) је француски филозоф, антрополог и социолог.[1] Он је посебно познат по свом раду у области науке и технологије.[2] Након предавања у престижној париској Националној високој техничкој школи (Центар за социологију иновација) од 1982. до 2006. године, он је сада професор на Институту за политичке студије у Паризу (2006)[3], где је директор истраживачког центра. Он је такође стални професор у Лондонској школи економије и политичких наука.[4]

Латур је најпознатији по својим књигама ''Никад нисмо били модерни'' (1991; преведено на енглески, 1993), ''Живот Лабораторије'' (са Стивом Вулгаром, 1979) и ''Наука у акцији'' (1987).[5] Иако су његове студије o научној пракси биле у једном тренутку у вези са социјалним конструктивистичким[5] приступом филозофији науке, Латур је значајно одступио од таквих приступа. Познат је по повлачењу из субјективне/објективне поделе и поновном развоју приступа рада у пракси.[1] Уз Мишел Колина и Џон Лава, Латур је један од главних зачетника теорије актер – мрежа, конструктивистичког приступа, развијеног под утицајем етнометодологије Харолда Гарфинкела, стваралачке семиотике Греимаса и социологије Габријела Тарда, ривала Емила Диркема.

Латоурова монографија донела му је 10. место међу најчешће цитираним књигама аутора хуманистичких и друштвених наука за 2007. годину.[6]


Биографија[уреди]

Латур је у сродству са познатом породицом винара из Бургоње, али није повезан са имањем сличног имена у Бордоу.[7]

Као студент, Латур је првобитно био фокусиран на филозофију и био је под јаким утицајем Мишела Сереса. Латур је докторирао теологију [8] на Универзитету Франсоа Рабле, у Туру[9]. Убрзо је развио интерес за антропологију и започео теренски рад на Обали Слоноваче, што је резултирало кратком монографијом о деколонизацији, раси и индустријским односима.[5]

Након што је провео више од 20 година у Центру за социологију иновација у париској Националној високој техничкој школи, 2006. године прелази на Институт за политичке студије у Паризу, где је он први шеф катедре Габријела Тарда. У последњих неколико година он је такође био један од кустоса успешних изложби Центра за уметност и медије у Карлсруеу у Немачкој, укључујући „Iconoclash“ (2002) и „Making Things Public“ (2005). 2005. године он је такође држао Спинозину катедру филозофије на Унивезритету у Амстердаму. [10]

Награде и признања[уреди]

Латуру је 22. маја 2008 године, додељен почасни докторат од стране Универзитета у Монтреалу поводом конференције организационе комуникације, одржане у част Џејмс Р. Тејлора, који је имао велики утицај Латуров рад.

Награда Холберг[уреди]

Дана 13. марта 2013 горине, проглашен је за добитника Холберг награде.[11][12][13] Наградни одбор је изјавио ”Бруно Латур је обавио амбициозну анализу и интерпретацију модерности, и довео у питање основне концепте, као што су разлике између модерног и предмодерног, природе и друштва, људи и нељуди”. Одбор је изјавио да је ”утицај Латуровог рада евидентан и далеко од студија историје науке, историје уметности, историје, филозофије, антопологије, географије, теологије, књижевности и права”.[11][12][13][14]

Чланак Џона Елстера из 2013. Године у Aftenposten критиковао је награђивање Латура говорећи ”питање је да ли заслужује награду.”[15] ...”Да је статут [награде] користио ново знање као главни критеријум, а не као један од многих критеријума, онда би он по мом мишљењу, био потпуно неквалификован. ”[16]

Главни радови[уреди]

Живот Лабораторије[уреди]

Након раних напора у каријери, Латур помера свој истраживачки интерес на научнике у лабораторијама. Латур је добио на значају са публикацијом “Живот лабораторије: Социјална конструкција научних чињеница” чији је коаутор Стив Вулгар. У књизи, аутори предузимају етнографску студију неуроендокринолошког истраживања Салк инстинтута.[5] Ови рани радови су тврдили да су наивни описи научних метода, у којима теорије зависе од исхода једног експреимента, недоследни према реалном раду у лабораторији.

У лабораторији, Латур и Вулгар су уочили да типични експеримент производи нејасне податке, који се приписују као неуспех апарата или експерименталних метода, и да велики део научног усавршавања укључује учење како да донесемо субјективну одлуку о томе које податке задржати, а које не. Латур и Вулгар су тврдили да, за неувежбане посматраче, целокупан процес подсећа, не на непристрасну потрагу за истином и прецизношћу, већ на механизам игнорисања податка који се супротстављају научним правилима.

Латур и Вулгар су створили веома контроверзну слику науке. Ослањајући се на рад Гастона Бачеларда, наставили су са идејом да су предмети научних студија друштвено конструисани у лабораторији - да они не могу бити постојани без инструмената да их измере и умова да их тумаче. Посматрали су научну активност као скуп веровања, усмене традиције и специфичне културне праксе - укратко, наука је реконструисана, не као поступак или скуп принципа, већ као култура. Латурова књига: Наука у акцији: Како следити научника и инжењера кроз друштво један је од најважнијих текстова социологије научног сазнања у којој је објавио свој чувени Други Принцип: “Научници и инжењери говоре у име нових савезника које су обликовали; они додају овај неочекивани ресурс како би променили равнотежу силе у њихову корист.“

Неки од Латурових ставова и налаза, су изазвали жестоке критике. Грос и Левит су тврдили да Латурови ставови постају апсурдни када се примене у ненаучном контексту: На пример, ако група сарадника у соби без прозора расправља о томе да ли напољу пада киша, и изађу напоље да открију кишне капи у ваздуху и на тлу, Латурова хипотеза би тврдила да је киша друштвено конструисана.[17] Слично томе, филозоф Џон Серл[18] сматра да Латуров социјално конструктивистички став има озбиљне недостатке, па стога производи “комичне резултате.”

Пастеризација Француске[уреди]

Након истраживачког пројекта за испититивање социологије приматолога, Латур наставља теме из Живота лабораторије са делом “Микроби: рат и мир” (у Енглеској објављен под називом Пастеризација Француске). У том делу, у маниру политичке биографије, он проучава живот и рад једног од најпознатијих Француских научника Луја Пастера, и његово откриће микроба. Латур истиче друштвене снаге у Пастеровој каријери, као и услове у којима је теорија прихваћена. Пружајући експлицитна идеолошка објашњења за веће прихватање Пастеровог рада у неким круговима него у другим, он настоји да наруши идеју да је прихватање или одбијање научних теорија примарно, или ствар експеримента или доказа. Једно од дела, Арамис, или љубав према технологији, фокусирано је на историју неуспешног масовног пројекта.

Никад нисмо били модерни[уреди]

Латуров рад Никада нисмо били модерни:тест симетричне антропологије први пут је објављен у Француској 1991. године. Убрзо је преведен на енглески и објављен 1993. године под називом Никад нисмо били модерни.

Латур подстиче читаоце антропологије да поново промисле и поново процене наш ментални склоп. Он је оценио рад научника и разматрао допринос научних метода знања и рада, што прикрива разлику између различитих дисциплина.[19]

Латур тврди да друштво никада стварно није било модерно, и промовисао је немодернизам уместо постмодернизма, модернизма и антимодернизма.[20] Његов став био је да никада нисмо били модерни и да мале поделе одвајају западњаке од осталих.[21] Латур је видео модернизам као еру која својим наступањем поништава целокупну прошлост.[22] Представио је антимодерну реакцију бранећи ствари као што су дух, рационалност, слобода, друштво, Бог или чак прошлост.[23] Постмодерна, према Латуру, такође прихвата модернистичке апстракције као да су стварне.[24] Супротно томе, немодернизам поново успоставља симетрију, с једне стране између науке и технологије, и друштва са друге стране.[25] Латур се такође осврће на немогућност враћања постмодернизму, јер искључује експериментисање великих размера, које је производ модернизма.[26]

Латур је покушао да, кроз студију случаја, докаже заблуду у старим објектима кроз природу модерности, која се може повезати са Платоном.[19][27] Он је одбио концепт „тамо“ против „овде“.[28] Он је истакао разлику између предмета као једноставно неупотребљиву и уцртао нови приступ према знању, раду и циркулишућим референцама.[28] Латур је сматрао да несавремени треба да играју (раде) на другачијем терену, знатно другачијем од оног на коме су постмодернисти.[24] Он говори много шире, али са много мање полемике о креацији непознате земље коју је кроз шалу назвао Средње Краљевство.[24]

Године 1998., историчар науке Маргарет Ц. Јакоб тврди да је Латоуров политизован исказ развоја модернизма у 17. веку "фантастично бекство из модерне западне историје".[29]

Пандорина нада[уреди]

Пандорина нада (1999) означава повратак на теме које је Латур истраживао у делима Наука у акцији и Никад нисмо били модерни. Користи независне, али тематски повезане есеје и студије случаја да испита ауторитет и поузданост научног сазнања. Латур користи наративни, анегдотски приступ у великом броју есеја, описујући свој рад са педолозима у кишним шумама Амазона, развој процеса пастеризације и истраживања француских научника за проучавање нуклеарне физике, по избијању Другог светског рата. Латур каже да је овај специфичан, анегдотски приступ науци од суштинског значаја за стицање потпуног разумевања дисциплине: „Једини начин да се разуме реалност науке јесте да се прати шта наука ради најбоље, што представља обраћање посебне пажње на детаље у научној пракси.” Неки аутори су критиковали Латурову методологију, укључујући Кетрин Пандору, професора историје наука на Унивезитету у Оклахоми. У свом приказу Пандорине наде она каже:

„(Латурово) писање може бити стимулишуће, освежавајуће, повремено мотивишуће, али с једне тачке гледишта може бити приказано као неприродан стил у коме рококо жуди за сажимањем метафоре, примера, дефиниција и абстракција што може да фрустрира чак и читаоце који приступају његовом раду са најбољим намерама (без обзира на укључивање речника израза од девет страница и слободно коришћење дијаграма у покушају да се постигне највећа могућа јасноћа)[30]

Поред својих епистемолошких брига, Латур такође истражује политичку димензију науке у „Пандориној Нади“. Два поглавља се ослањају на Платонов дијалог „Горгија“ као средство за истраживање и наглашавају разлику између садржаја и контекста. Као што Кетрин Пандора каже у свом осврту:

„Тешко је остати равнодушан према ауторовом очигледном одушевљењу у коришћењу класичног дела из антике да би актуелна питања доспела у жижу интереса, као и да на читаоце остави утисак да Сократ и Каликле нису само у дијалогу један са другим, већ и са Латуром такође.[30]

Иако Латур уоквирује своју дискусију класичним моделом, његови примери, пуни политичких питања, су актуелни и значајни: глобално загревање, ширење болести лудих крава, као и канцерогене последице пушења и спомињу се у различитим тачкама „Пандорине Наде“. У Феликс Сталдеровом чланку "Изван конструктивизма : према реализму", он сумира Латуров став у вези политичке димензије науке: „Ове научне дебате су неприродно држане отворене да би се онемогућиле било какве политичке акције против ових проблема и оних који профитирају од њих“.[31]

Зашто је критика изгубила снагу?[уреди]

У чланку из 2004. године[32] Латур преиспитује основне претпостаке на којима се заснива већина његове каријере, питајући се: „Да ли сам погрешио што сам учествовао у открићу ове дисциплине познате као студије науке?“ Добија оштре критике у вези своје области проучавања и друштвене критике уопште. Указује да се такве критике граниче са ирелевантним. Како би задржале снагу, Латур тврди да критике захтевају поновну процену: „Наше критике заслужују толики критички надзор као и буџет Пентагона.“ Како би повратиле свој фокус и кредибилитет, Латур тврди да друштвене критике морају прихватити емпиризам, да инсистирају на „одржавању чврстог реалистичког става – да говоре као Вилијам Џејмс.“

Латур указује да око 90% савремене друштвене критике приказује један од два приступа које он назива "чињенични положај и позиција магије". Положај магије је анти-фетишистички, тврдећи да су "предмети веровања" (нпр. религија, уметност) само концепти створени од стране пројектованих жеља и жеља "наивног верника", док чињенични положај тврди да су појединци доминантни, често тајно и без њихове свести, од стране спољних сила (на пример, економија, пол). "Да ли видите сада зашто је тако добро да будете критичан ум?", пита Латоур: без обзира на којој сте позицији, "Ви сте увек у праву!" Друштвене критике често претендују да користе анти-фетишизам против идеје коју лично одбацују.

Практични резултат ових приступа, које је неколико деценија испитивало милион студената елитних факултета, је популарна и утицајна "критичка окрутност" - која је налик малигном вирусу створеном од стране "лудог научника" - те се показао као немогућ за контролисање. Латур, као оно што највише забрињава, наводи то да су критичке идеје додељене од стране оних, које он описује као теоретичаре завере, укључујући и скептике у вези са глобалним загревањем и 9/11 покретом истине: "Можда преозбиљно схватам теорије завере, али сам одлучан да откријем, у тој лудој комбинацији рефлексног неверовања, прецизних доказа и слободне употребе помоћних објашњења из социјалне недођије, много оружја социјалне критике"

Поновно формирање друштва[уреди]

У делу: Поновно формирање друштва (2005)[33] Латур наставља са поновном проценом свог рада, развијајући оно што он назива „метафизиком“, за коју каже да се односи на било шта што актер (онај од кога учимо) тврди да је извор мотивације. Дакле, ако неко каже, „Бог ме је инспирисао да будем милосрдан према комшијама“ дужни смо да препознамо „онтолошку тежину“ њиховог захтева, уместо да покушамо да заменимо њихово веровање у присуство Бога друштвеним појмовима као што су класа, пол, империјализам и сл. Латурова метафизика захтева постојање много светова. Тврди да истраживачи морају одустати од прилагођавања актера структури или оквиру, али сматра да предности ове жртве далеко надмашују мане.[33]

Према Латуру, причати о метафизизци или онтологији, значи обраћати посебну пажњу на различите контрадикторне идеје које зближавају и инспиришу људе на деловање.

Традиционалнији метафизичари приговарају, тврдећи да то значи да постоји више контрадикторних стварности, да постоји мноштво идеја за које људи тврде да покрећу на акцију (Бог, природа, држава, личне амбиције и друго). Ови приговори испољавају најважнију разлику између традиционалног филозофског схватања метафизике и Латуровог схватања: за Латура нема „основне структуре стварности“ нити једног сталног света. Постоји мноштво стварности или „светова“ по његовим терминима које се не могу спознати – једна за сваки извор снаге актеровог надахнућа. Актери доносе стварну (метафизику) у постојање. Задатак истраживача, није да открију основу која објашњава ту снагу, већ да препознају „метафизичке иновације“ које предлажу свакодневни актери.[33] Латур тврди, да забележавање ових метафизичких инспирација захтева велику посвећеност релативизму. Релативисти уче актеров језик, евидентирају шта говоре да раде, и не подносе жалбе вишим „структурама“ да „објасне“ мотиве актера. Релативисти препознају разноврсности метафизике коју актери доносе у постојање, и покушавају да их убележе, уместо да их сведу на просто објашњење.

Дела[уреди]

  • Бруно Латур, Стив Вулгар: Живот Лабораторије: конструкција научних чињеница
  • Бруно Латур, Пастеризација Француске
  • Бруно Латур, Никада нисмо били модерни
  • Бруно Латур, Арамис, или љубав према технологији
  • Бруно Латур, Пандорина нада: есеј о стварности научних студија
  • Бруно Латур, Политика природе, како увести науку у демократију
  • Бруно Латур, Поновно формирање друштва: увод у теорију актер-мрежа

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 Wheeler, Will. Bruno Latour: Documenting Human and Nonhuman Associations Critical Theory for Library and Information Science. Libraries Unlimited, (2010). стр. 189.
  2. ^ See Steve Fuller, "Science and Technology Studies", in The Knowledge book. Key concepts in philosophy, science and culture, Acumen (UK) and McGill-Queens University Press (NA), (2007). стр. 153.
  3. ^ See Latour's "Biography" Bruno Latour's official website Архивирано на сајту Wayback Machine (јун 16, 2008) (на језику: енглески)
  4. ^ Fellows, researchers and visitors - Who's who - Department of Sociology - Home
  5. 5,0 5,1 5,2 5,3 Heather Vidmar-McEwen,"Anthropologists biographies: Bruno Latour", "Anthropologists biographies: Bruno Latour", Indiana University Anthropology Department
  6. ^ „The most cited authors of books in the humanities”. timeshighereducation.co.uk. 26. 03. 2009. Приступљено 16. 11. 2009. 
  7. ^ Blok, A. & Elgaard Jensen, T. Bruno Latour: hybrid thoughts in a hybrid world. London: Routledge, 2011.
  8. ^ Skirbekk, Gunnar. „Bruno Latour’s anthropology of the moderns”. Radicalphilosophy.com. Приступљено 05. 01. 2015. 
  9. ^ "Bruno Latour" by Heather Vidmar-McEwen
  10. ^ The Spinoza Chair - Philosophy - University of Amsterdam
  11. 11,0 11,1 Bruno Latour wins the 2013 Holberg Prize, Holberg Prize
  12. 12,0 12,1 L'anthropologue français Bruno Latour reçoit le prix Holberg en Norvège
  13. 13,0 13,1 Holbergprisen til Bruno Latour - Aftenposten
  14. ^ Holberg International Memorial Prize 2013: Bruno Latour. Citation of the Holberg Prize Academic Committee, Holberg Prize
  15. ^ „Den uforståelige Latour”. Aftenposten. 24. 04. 2013. стр. 7Debatt. »Spørsmålet er om han fortjener prisen.« 
  16. ^ „Den uforståelige Latour”. Aftenposten. 24. 04. 2013. стр. 7Debatt. »Hvis statuttene hadde brukt ny kunnskap som hovedkriterium, i stedet for ett av flere kriterier, ville han etter min mening ha vært fullstendig ukvalifisert.« 
  17. ^ Gross, Paul R.; Levitt, Norman (1997). Higher Superstition: The Academic Left and Its Quarrels with Science. Johns Hopkins University Press. стр. 58. 
  18. ^ Searle, John R. (2009) "Why Should You Believe It?" The New York Review of Books, 24 September 2009.
  19. 19,0 19,1 Wheeler, Will. Bruno Latour: Documenting Human and Nonhuman Associations Critical Theory for Library and Information Science. Libraries Unlimited, (2010). стр. 190.
  20. ^ Latour 1993, стр. 47, 134.
  21. ^ Latour 1993, стр. 47, 114.
  22. ^ Latour 1993, стр. 69.
  23. ^ Latour 1993, стр. 47.
  24. 24,0 24,1 24,2 Latour 1993, стр. 48.
  25. ^ Latour 1993, стр. 138.
  26. ^ Latour 1993, стр. 140.
  27. ^ Latour 1993, стр. 79.
  28. 28,0 28,1 Wheeler, Will. Bruno Latour: Documenting Human and Nonhuman Associations Critical Theory for Library and Information Science. Libraries Unlimited, (2010). стр. 192.
  29. ^ Jacob, Margaret C. (1998). „Latour's Version of the Seventeenth Century”. Ур.: Noretta Koertge. A House Built on Sand: Exposing Postmodernist Myths About Science. NY: Oxford University Press. стр. 240—254. ISBN 978-0-19-511725-7. 
  30. 30,0 30,1 Science Studies Study » American Scientist
  31. ^ Felix Stalder: Latour's Pandora's Hope (Review)
  32. ^ Latour, Bruno. (2004) "Why Has Critique Run out of Steam? From Matters of Fact to Matters of Concern". Critical Inquiry, Vol. 30, No. 2., Winter (2004). стр. 225-248
  33. 33,0 33,1 33,2 Latour, Bruno. 'Reassembling the Social: An Introduction to Actor–Network Theory. Oxford, UK: Oxford UP, 2005.

Литература[уреди]

  • Jacob, Margaret C. (1998). „Latour's Version of the Seventeenth Century”. Ур.: Noretta Koertge. A House Built on Sand: Exposing Postmodernist Myths About Science. NY: Oxford University Press. стр. 240—254. ISBN 978-0-19-511725-7. 
  • Gross, Paul R.; Levitt, Norman (1997). Higher Superstition: The Academic Left and Its Quarrels with Science. Johns Hopkins University Press. стр. 58.