Брђани (Срби)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Војвода Марко Миљанов (1833-1901), један од најзнаменитијих Брађана, из племена Куча

Брђани су припадници седам српских племена у историјској области званој Брда (или Седмора брда) у данашњој Црној Гори. По племенској подели, у Брђане спадају: Бјелопавлићи, Братоножићи, Васојевићи, Кучи, Морачани, Пипери, и Ровчани. Регионална посебност Брда и Брђана, у односу на суседну Стару Црну Гору,[1] огледала се у званичној употреби двојног државног назива, који је од краја 18. вијека па све до средине 19. вијека гласио: Црна Гора и Брда.[2] Регионалне традиције и особености Брђана очуване су до савременог доба.[3]

Свједочанства о Брђанима[уреди]

Стара Црна Гора и Брда, на карти из 1862. године
Подручја двају брдских племена: Бјелопавлића (2) и Пипера (3), наспрам сусједног подручја Старе Црне Горе (1)

Због неписмености и културне заосталости Брђана, који нису имали градова, остало је релативно мало писаних свједочанстава да Брђани сами себе тако називају (један од њих је Марко Миљанов), али је у домаћим и страним изворима остало много података других о њима.

Петар I Петровић Његош их спомиње у бројним посланицама и писмима. У писму Петра I упућеном Махмуд паши Бушатлији је написано:[4]

„Што ми пишеш да Брђанима помоћ не дајем и да их не пуштам у Црну Гору... Брђани су моја браћа као и Црногорци... прођи се сиротиње брцке...”

Спиридон Гопчевић је записао [5] :

„Већ у XV вијеку постојала је једна независна Кнежевина Зета, названа по истоименој ријеци која праву Црну Гору одваја од Брда.”

Марко Миљанов када спомиње Брђане и Црногорце, Брђане, којима као Куч и сам припада, ставља на прво мјесто [6] :

„...од које имамо неки дио ми Брђани и Црногорци... и то више имају тога племена Брцка која су ближе Арбанији, као Васојевићи и Кучи... Па кад Арбанас љепше дочека и части Брђанина, но Брђанин њега... Ако се потрефи Арбанасу да га побратими Брђанин... А бивало је нашије Брђана и Арбанаса...”

Никола I Петровић у својим мемоарима Куче не сматра Црногорцима [7] :

„Једно момче, Перо Иванов, из Кучке крајине, из турске границе... Турци су могли лако убицу Пера Иванова савладати... она грозна недјела, која фанатични Турци починише... над невиним поданицима туђе државе, над Црногорцима, који су случајно својим пословима били у Подгорици... Убица Јусуфов, иако није био Црногорац, ако је и био турски поданик...”

Никшићки лист Невесиње:[8]

„Као што се зна за Брђане и Црногорце, да су се често међу собом тукли и клали, племе с племеном и село са селом...”

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Ердељановић 1926.
  2. ^ Љушић 2001.
  3. ^ Ђурђев 1984.
  4. ^ Тодоровић & Маројевић 2015, стр. 229.
  5. ^ Гопчевић, Спиридон (2008). Црна Гора и Црногорци, стр. 11. Подгорица: ЦИД. 
  6. ^ Миљанов, Марко (1908). Живот и обичаји Арбанаса, друго издање, стр. 60. и 61. Београд. 
  7. ^ Петровић, Никола (2009). Краљ Никола I Петровић, Меомари I, стр. 117. и 125. Цетиње: Светигора. 
  8. ^ Шобајић, Максим (1898). Невесиње, број 20. од 16.9.1898., чланак: Мухамеданизам херцеговачки, карактеристика потурица. Никшић. 

Литература[уреди]