Брђани (назив)

Из Википедије, слободне енциклопедије

Брђани је био територијални назив за нека српска племена у данашњој Црној Гори која су се у ранијем периоду налазила изван граница старе Црне Горе од четири нахије. То су били становници „Седам брда”: Бјелопавлићи, Пипери, Кучи, Васојевићи, Морачани, Ровчани и Братоножићи. Иако се на њих није однослило црногорско име (које је такођер строго означавало територијално-племенску припадност), ширењем црногорске државе и они временом постају Црногорци.

Свједочанства о Брдима и Брђанима[уреди]

Због неписмености и културне заосталости Брђана, који нису имали градова, остало је релативно мало писаних свједочанстава да Брђани сами себе тако називају (један од њих је Марко Миљанов), али је у домаћим и страним изворима остало много података других о њима.

Петар I Петровић Његош их спомиње у бројним посланицама и писмима. У писму Петра I Махмуд паши Бушатлији [1] је написано:

„Што ми пишеш да Брђанима помоћ не дајем и да их не пуштам у Црну Гору... Брђани су моја браћа као и Црногорци... прођи се сиротиње брцке...”

Спиридон Гопчевић је записао [2] :

„Већ у XV вијеку постојала је једна независна Кнежевина Зета, названа по истоименој ријеци која праву Црну Гору одваја од Брда.”

Марко Миљанов када спомиње Брђане и Црногорце, Брђане, којима као Куч и сам припада, ставља на прво мјесто [3] :

„...од које имамо неки дио ми Брђани и Црногорци... и то више имају тога племена Брцка која су ближе Арбанији, као Васојевићи и Кучи... Па кад Арбанас љепше дочека и части Брђанина, но Брђанин њега... Ако се потрефи Арбанасу да га побратими Брђанин... А бивало је нашије Брђана и Арбанаса...”

Никола I Петровић у својим мемоарима Куче не сматра Црногорцима [4] :

„Једно момче, Перо Иванов, из Кучке крајине, из турске границе... Турци су могли лако убицу Пера Иванова савладати... она грозна недјела, која фанатични Турци починише... над невиним поданицима туђе државе, над Црногорцима, који су случајно својим пословима били у Подгорици... Убица Јусуфов, иако није био Црногорац, ако је и био турски поданик...”

Никшићки лист Невесиње:

„Као што се зна за Брђане и Црногорце, да су се често међу собом тукли и клали, племе с племеном и село са селом...”

[5]

Референце[уреди]

  1. Петровић Његош, Петар I (2015). Свети Петар Цетињски, Између молитве и клетве, сабрана дјела, стр 229., писмо бр. 66, Петар Први Махмуд паши Бушатлији. Цетиње: Светигора. 
  2. Гопчевић, Спиридон (2008). Црна Гора и Црногорци, стр. 11. Подгорица: ЦИД. 
  3. Миљанов, Марко (1908). Живот и обичаји Арбанаса, друго издање, стр. 60. и 61. Београд. 
  4. Петровић, Никола (2009). Краљ Никола I Петровић, Меомари I, стр. 117. и 125. Цетиње: Светигора. 
  5. Шобајић, Максим (1898). Невесиње, број 20. од 16.9.1898., чланак: Мухамеданизам херцеговачки, карактеристика потурица. Никшић.