Бугарска

Из Википедије, слободне енциклопедије


Координате: 42°45' СГШ; 25°30' ИГД

Република Бугарска
Република България
Застава Бугарске Грб Бугарске
Застава Грб
крилатица: Съединението прави силата
(
У слози је снага)
Химна
Мила Родино
Вољена отаџбино
Положај Бугарске
Главни град BG Sofia coa.svg Софија
42°41′N 23°19′E
Службени језик бугарски
Председник: Росен Плевнелијев
Премијер: Пламен Орешарски
Облик државе Унитарна парламентарна република
Независност  
 — Прво бугарско царство 681
 — Самуилово царство 976
 — Друго бугарско царство 1185
 — Кнежевина Бугарска 19. фебруар 1878
 — Независност (од Османског царства) 22. септембар 1908
Приступ у ЕУ 1. јануар 2007.
Површина  
 — укупно 110.994 km² (105)
 — вода (%) 0,3
Становништво  
 — 2011. 7.364.570 (98)
 — густина 66,2/km² 
БДП (ПКМ) 2012 приближно
 — укупно $50,806 милијарди (72)
 — по глави становника 6.974 (76)
ИХР (2011) 0.771 (55) — висок
Валута Бугарски лев (BGN) (100 стотинки)
Временска зона UTC +2; лети +3 (ЕЕТ)
Интернет домен .bg
Позивни број +359

Бугарска (буг. България), званично Република Бугарска је држава у југоисточној Европи [1]. Граничи с Грчком и Турском на југу, Србијом и Македонијом на западу и Румунијом на северу. Главни град Бугарске је Софија. Укупно становништво је 7.537.929. Од тога 83,9% су Бугари, 9,4% су Турци, и 4,7% су Роми. Најраширенија вера је православна. Чланица је НАТО-а и Европске уније.

Историја Бугарске[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Историја Бугарске

Бугарска је на Балкану имала снажне средњовековне државе - Прво бугарско царство са престоницама у Плиски, Преславу и Охриду (VII-XI в.) и Друго бугарско царство са престоницом Велико Трново у XII-XIV веку. У време Другог царства, бугарски владари били су у рођачким везама и са српским двором. Свети Сава је умро и сахрањен у Трнову, престоници бугарске државе, у припрати цркве Четрдесет мученика. Како је бугарска средњоевековна држава пала под власт Османлија пре српске, дошло је до пресељења учених духовника у Деспотовину (види Константин Филозоф).

Феудално друштво[уреди]

Са јачањем феудалних односа број слободних сељака у Бугарској се смањивао. Пред крај средњег века слободно сељаштво готово је ишчезло. Оно је претворено у зависне сељаке парике. Зависни сељаци давали су федалном господару дио производа и радили на имању господара. Поред натуралних и радних обавеза, паринцима су понекад наметане и новчане обавезе. Властела су се делила на крупно пленемство-велике бољаре и средње ситно племенство-мале бољаре. Велики бољари сачињавали су бољарски савет који је неретко ограничавао власт цара. Значајну улогу у друштву имало је крупно свештенство: патријах, митрополити и епископи. Црква је распродала пространим поседима на којима су радили зависни сељаци.

XVIII и XIX век[уреди]

Национални препород проистекао је код Срба и Бугара из тежњи за ослобођењем од турског ропства, кроз формирање националне идеје на новим, просветитељским основама. Важну улогу су при томе имале идеје о словенској узајамности, које су из дела попут Историје разних словенских народа, најпаче Бугара, Хорвата и Срба Јована Рајића, Стематографије Христифора Жефаровића, утицале и на бугарске препородитеље. Након просветитеља, националне барјаке су понели романтичари. Када су српски устаници почели да освајају све већу аутономију од Турака, Обреновићи су подржавали на различите начине напоре Бугара за ослобођењем. Велики број бугарских књига и неки часописи су штампани у српским градовима. С друге стране, Бугари су учествовали у акцијама побуне у српским градовима, као нпр. после догађаја на Чукур чесми.

После ослобођења Бугарске и ХХ век[уреди]

Током ратова Турске против Русије и православних држава на Балкану, ослобођена је Бугарска 1878. године, да би потом била призната, најпре на Сан-Стефанском миру, а после ревизије, у суженим границама на Берлинском конгресу. Обостране територијалне претензије према неослобођеним деловима турске империје довеле су до Српско-бугарског рата 1885. године, који је Србија изгубила на Сливници, те Балканских ратова (1912—1913), које је изгубила Бугарска. Немачка и Аустроугарска користе гнев Бугарске који је вукла из Другог балканског рата, да би стала на њихову страну у Првом светском рату. Бугарска, заједно са својим савезницима бива поражена 1918. То је изазвало дубоке фрустрације у бугарском друштву и навело Бугарску да и у Другом светском рату стане на страну Немачке и хитлеровске коалиције. И тада бива поражена 1944., уласком Црвене армије у Бугарску, свргавањем краљевине и успостављањем комунистичког режима. Бугарска ће до краја Хладног рата бити у комунистичком блоку. Након антикомунистичке револуције, у Бугарској наступа болни процес трансформације привреде и грађанске еманципације. Бугарска постаје чланица Европске уније 2007. године.

Географија[уреди]

Bulgarien BG.png
Главна црква Рилског манастира
Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Географија Бугарске

Бугарска се налази на важном прометном правцу који долином реке Марице повезује средњу Европу са Малом Азијом и Блиским истоком. Прометно значење има и гранична река Дунав којом се извозе пољопривредне сировине, а важна је и за добијање енергије. Рељефно је Бугарска разнолик простор. Окосницу чини Марица са својом долином (Тракија). То су обрадиве површине на којима, уз маритимне климатске утицаје са Егејског мора, успевају различите културе (дуван, памук, поврће, пиринач, винова лоза, житарице).

Јужније су стари Родопи, богати угљем и обојеним металима. Осим рударства, становништво се овде бави и шумарством и овчарством.

Северно од Марице налази се Стара планина или Балкан која је, супротно називу, младог, терцијарног постанка. У бројним заштићеним котлинама позната је производња ружа и ружиног уља које се користи у козметичкој индустрији. Између Балкана и Дунава заравњена је Бугарска плоча. На лесним наслагама настало је плодно тло где се уз умерену климу развила разноврсна пољопривредна производња.

У већим су градовима индустријска постројења у којима ради највећи део бугарског становништва. То су Пловдив на Марици, Русе на Дунаву, Варна и Бургас на црноморској обали. Главни град Софија (1.2 мил. ст.) смештен је на прометном правцу који из средње Европе води на Блиски исток.

Административна подела[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Административна подела Бугарске

Bulgaria location map.svg


Од 1999. године Бугарска је подељена на 28 провинција или области. Пре тога је била подељена на 9 области, још од 1987. године. Области су добиле име по главном и највећем граду у тој области. Тих 28 области су:

Становништво[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Демографија Бугарске
Златоград

Према попису становништва из 2001. Бугарска је имала 7.932.984 становника. Број становника се смањује због негативног природног прираштаја и исељавања, тако да је Бугарска пре 26 година, 1975. имала већи број житеља (8.729.666 према попису).

Према вероисповести већина су православне вере.

Етнички састав је био следећи: Бугари 83.9 %, Турци 9.4 %, Роми 4.7 % и други (Руса, Јермена и Власа[2]).

Према резултатима генетских истраживања, међу становништвом Бугарске су најзаступљеније следеће патрилинеарне (Y-ДНК) хаплогрупе:[3]

Највећи градови[уреди]

Софија
Софија

Пловдив
Поредак Град Област Популација Варна
Варна
Бургас
Бургас
1 Софија Софија-престоница 1.204.685
2 Пловдив Пловдив 338.153
3 Варна Варна 334.870
4 Бургас Бургас 200.271
5 Русе Русе 149.642
6 Стара Загора Стара Загора 138.272
7 Плевен Плевен 106.954
8 Сливен Сливен 91.620
9 Добрич Добрич 91.030
10 Шумен Шумен 80.855
Попис 2011.



Привреда[уреди]

Пољопривреда[уреди]

У долинама Карлова, Калофера, Сопота и Казанлика налазе се простране ратарске површине засађене ружама. Из светова тих ружа добива се ружино уље.


Туризам[уреди]

Златни Пјасци у близини бугарске луке Варне спадају међу највећа туристичка средишта на Црном мору.

Галерија слика[уреди]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :