Бугарска егзархија

Из Википедије, слободне енциклопедије
Територија под јурисдикцијом Бугарске егзархије (1870—1878)
Султански ферман о стварању Бугарске егзархије (1870)
Бугарске егзархијске владике у Македонији
Свештеници Бугарске егзархије и ВМРО комите.

Бугарска егзархија (буг. Българска екзархия) је била бугарска национална[1][2] црква, основана 1870. године.[3][4] Створена је неканонским путем, вољом турских власти, без сагласности Цариградске патријаршије, те је стога 1872. године на помесном сабору у Цариграду проглашена расколничком организацијом. Налазила се у расколу све до 1945. године када се измирила са Цариградском патријаршијом, добивши признање аутокефалности. Бугарска егзархија је 1953. године уздигнута на степен патријаршије и од тада је позната под називом Бугарска православна црква, који носи и данас. У периоду 1870—1918. и 19411944. њена јурисдикција је обухватала територије које данас припадају различитим државама: целу територију данашње Бугарске, део Македоније и делове Грчке, данашње Турске, Србије, данашње Албаније и Румуније (Северна Добруџа).

Деловање у Јужној Србији и Македонији[уреди]

Приликом стварања Бугарске егзархије, турски султан је у ферману од 28. фебруара 1870. године поименично назначио епархије које је требало пренети у њену надлежност. Поред епархија на бугарском етничком подручју, у султански ферман су уврштене и епархије на српском етничком подручју, почевши од Нишке епархије и Нишавске (Пиротске) епархије на северу, до Велешке епархије на југу. Бугарски егзархисти су имали претензије и на Рашко-призренску епархију, али нису успели да их остваре. Међутим, егзархисти су успели да поставе своје владике у Скопљу, Битољу и Охриду. Тиме је на поменутим просторима, поред канонских епархија Цариградске патријаршије створена мрежа неканонских егзархијских епархија, а православно становништво се поделило на "патријаршисте" и "егзархисте".[5]

Православна црква у Кнежевини Србији није благовремено препознала опасност од стварања Бугарске егзархије, првенствено због тога што је београдски митрополит Михаило Јовановић био искрени поборник српско-бугарске сарадње, те је стога био затечен посезањем бугарских егзархиста за епархијама у српским областима и њиховом потоњом све израженијом антисрпском делатношћу. Пошто је Бугрска егзархија била створена уз подршку Русије, митрополит Михаило није прихватио позив цариградског патријарха да 1872. године учествује на помесном сабору у Цариграду, на којем је Бугарска егзархија оптужена за изазивање етнофилетизма и осуђена као расколничка организација. То су потом искористили бугарски егзархисти, који су међу српским становништвом у запоседнутим епархијама ширили лажне вести о наводној "сагласности" српске јерархије са оснивањем Бугарске егзархије.[6]

Почев од оснивања Бугарске егзархије и добијања јурисдикције над територијом Македоније, а и због деловања пробугарске ВМРО, Бугарски егзархат је настојао да спречи функционисање Српске православне цркве у делу Старе Србије који углавном обухвата данашњу Македонију. Бугарски егзархат се након Берлинскога конгреса једно време повукао из Македоније, да би 1890. од турских власти добио дозволу за повратак у охридску и скопску епархију, а 1894. у велешку и неврокопску епархију.[7] Након 1897. делују у битољској, струмичкој и дебарској епархији. Осниване су многе бугарске школе новцем добијаним од бугарске државе за пропагандне сврхе.[7] Почели су да забрањују слављење славе и да се славе српски свеци.[7] Српске књиге су избацивали из школа и цркава.[7] Многи су због тога напуштали бугарску егзархију и враћали се цариградској патријаршији, која је постала попустљивија дозволивши словенско богослужење. Турци никако нису дозвољавали обнову пећке патријаршије. Међутим након дуготрајних и упорних захтева српских народних првака и након дипломатскога посредовања Русије, Србије и Црне Горе издејствовано је да цариградски патријарх постави Србе за епископе у Призрену 1896. и Скопљу 1897.[7] Српски епископи су онда почели да отварају школе уз помоћ новца добијенога из Србије.[7] Тек тада су почели да се такмиче са дубоко укорењеном бугарском пропагандом. Читави крајеви су почели да се одвајају од бугарске егзархије и да прилазе српским епископима.[7] Бугари су онда од 1902. почели да организују разбојничке чете, које су поубијале много српских истакнутих људи, а нарочито су се окомили на свештенике и учитеље.[7] Као последица терора ВМРО а и албанских и турских башибозука над Србима у Старој Србији и Македонији у патриотским круговима у Београду, Врању, Скопљу и Битољу се родила идеја о формирању српске четничке организације која би спроводила координирану оружану одбрану Срба.

Све до Првог балканског рата (1912-1913) и протеривања Турака из Старе Србије, Бугарска егзархија је често (помоћу ВМРО комита) спроводила ликвидације српских свештеника и учитеља. За време Првог светског рата (1914-1918), Бугарска егзархија је искористила бугарску окупацију источне и јужне Србије од 1915. до 1918. године за поновно успостављање својих структура у запоседнутим српским областима, што се поновило и током Другог светског рата, када је бугарска окупација истих области од 1941. до 1944. године послужила Бугарској егзархији за нови упад на канонска подручја Српске православне цркве.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. Stephen A. Fischer-Galaţi — „Man, state, and society in East European history“, 1970, Praeger, pp. 200 („...and in 1870 it established a Bulgarian national church (Bulgarian Exarchate)“)
  2. L. S. Stavrianos, Traian Stoianovich — „The Balkans since 1453“, 2000, C. Hurst & Co. Publishers, pp. 371 („BULGARIAN EXARCHATE The first great victory for Bulgarian nationalism was the establishment in 1870 of a national church known as the exarchate.“)
  3. "Bulgarian Orthodox Church", Encyclopædia Britannica: "The struggle for an independent Bulgarian church, begun late in the 18th century, culminated in the establishment in 1870 of a Bulgarian exarchate." (енглески)
  4. Stavrianos (1958). стр. 371.
  5. Слијепчевић (1966). стр. 475.
  6. Слијепчевић (1966). стр. 476-479.
  7. 7,0 7,1 7,2 7,3 7,4 7,5 7,6 7,7 Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, Београд 1929, књига 1, 643

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]