Бугум Чугу
 Прослава Празника ватре у Тамалеу. | |
| Трајање | 800+ година |
|---|---|
| Датум | 9. дан Бугум Голија |
| Локација | Гана |
Бугум Чугу (Празник ватре) је први фестивал године код народа Дагомба. Обележава се у првом месецу лунарне године Дагомба,[1] који се назива Бугум Голи (месец ватре), и то деветог дана тог месеца. Фестивал се слави у знак сећања на „изгубљеног краљевог сина”[1] из периода стародавног Дагбона.[2]
Традиционална прича о пореклу
[уреди | уреди извор]Порекло фестивала Бугум датира из времена када је један краљ изгубио свог вољеног сина. Име краља и његовог сина данас није познато. Сматра се да се догађај одиграо пре уједињења Дагбона под вођством Наа Гбеваа.[3] Наа Гбеваа и његови потомци основали су поглаварства у Дагбону, Гмампругуу, Нанунгу, Вали, Мосију, Буни и другим областима.[4]
Према предању, дете је једнога дана отишло да се игра са вршњацима. Уморивши се од игре, легло је да се одмори под једним дрветом и убрзо заспало. Остала деца су, завршивши игру, отишла кући и заборавила на њега. Када је пао мрак, краљ и његова супруга, приметили су да дете није код њих. Краљ је мислио да је код мајке, а мајка да је код оца. Тек након вечере, када је мајка позвала краља да дете одведе на спавање, схватили су да га нема.
Краљ је одмах наредио својим поданицима да претраже околину у потрази за сином. Нису га пронашли, а чак се ни деца која су се с њим играла нису могла сетити где је остао. Тада је краљ окупио своје ратнике и објаснио им шта се догодило. Пошто је била ноћ и мрак, људи су упалили буктиње да би га лакше тражили. На крају су га пронашли под дрветом, како спава. Однели су га родитељима који су га очајнички чекали.
Родитељи су поверовали да је дрво „украло” дете и сакрило га, па су га прогласили злим дрветом. У знак освете бацили су своје буктиње на то дрво и тако га „постидели”. Од тада је заједница сматрала то дрво злим и сви су га се плашили. Краљ је потом одлучио да се овај догађај сваке године обележава у знак сећања на тај догађај. Сваке године народ се окупљао испред краљевске палате ради прославе фестивала. Када би се запалила ватра, краљ или поглавица би први упалио своју буктињу. Поглавица би се потом кратко удаљио, бацио буктињу и вратио се кући, док би народ настављао обичај и ишао ка „злом дрвету” да на њега баци буктиње.
Током поворке ка дрвету, народ би играо и певао зием, плес посвећен тиндаамбама, „свештеницима земље”. И некада и данас, људи се током прославе Бугум Чугу фестивала облаче у ратничке ношње.
Исламска прича о пореклу
[уреди | уреди извор]Према другој верзији, порекло фестивала потиче из времена када је пророк Ноје зауставио своју барку на планини Арафат.[5] Према овом предању, након што је Нојева барка пристала по окончању потопа, путници су упалили буктиње из два разлога: (1) да би осветлили пут око себе и (2) да би потражили сина пророка Ноја, који није ушао у барку када је кренула са верницима.
Да би поткрепили ову тврдњу о исламском пореклу фестивала Бугум, неки муслимански припадници народа Дагомба истичу да су њихови преци били потомци народа Аад, праисторијског арапског племена које је, према предању, наследило Ноја и његов народ.[6]
Међутим, ова верзија порекла фестивала сматра се спорном из више разлога. Прво, такав фестивал се не слави у остатку муслиманског света. Друго, народ Мампруси, који је сродан Дагомбама преко заједничког претка Наа Гбеваа, верује у традиционалну причу о изгубљеном сину. Треће, народ Дагомба не потиче од Аада и нема историјске везе са Арапима. Језик Дагбани припада групи гур језика, а сва племена која славе овај фестивал припадају гур народу: Мампруси, Нанумба, Гонја, Вала и Чакоси/Ануфо. Може се, дакле, тврдити да су фестивал прихватили управо зато што припадају гур етнолингвистичкој заједници.[7]
Обележавање
[уреди | уреди извор]
Током прославе фестивала Бугум Чугу, народ и данас изводи плес зием. Зием је плес који је посвећен тиндаамбама, „свештеницима земље”, и сматра се старијим од свих других плесова у Дагбону. Изводи се уз инструмент гунгонг, који је такође најстарији музички инструмент у том подручју. Плес зием се традиционално изводи у више прилика: приликом одласка у рат, за време заједничких радова у заједници, као и приликом смрти тиндане (свештеника земље).
Рани краљеви су брзо прихватили извођење плеса зием током устоличења и сахране Јаан Наа (великог краља) и других поглавица, како би учврстили своју власт и стекли прихватање староседелачких Дагбамба. У прошлости сва села нису поседовала инструмент гунгонг, па су се суседна села окупљала у једном месту где су заједно славила фестивал и изводила плес зием. Та традиција се у неким областима задржала и данас.
Бугум Чугу је типично традиционални фестивал који се обележава уз помоћ старинских и локалних средстава као што су буктиње. Учесници се облаче као ратници и често носе тољаге и мачеве. Током прославе играју и певају уз зием.
У ноћи фестивала народ се окупља у џамијама ради заједничке молитве. Потом се учесницима и деци дели валгу, пиће које се пије у знак благослова за нову годину. Наредног јутра молитве се поново обављају у дворима поглавица, где се изговарају пророчанства за предстојећу годину, која се могу односити на очекивани род, сушу, пожаре, рођења, болести или смрт.
Ислам је постао државна религија у Дагбону за време владавине Наа Занџине,[8] мада постоје докази да је ислам био присутан и раније, пример је џамија у Ларабанги, стара око шест векова. Фестивал Бугум Чугу постојао је пре доласка ислама, а данас га заједнички славе муслимани, хришћани и припадници традиционалних веровања.
Припреме за церемонију
[уреди | уреди извор]Прослава фестивала почиње деветог дана месеца Бугум Голи. Тога дана, осим неопходних послова као што су доношење воде, млевење брашна, продаја меса и брига о болеснима, ниједан други рад није дозвољен, што важи за све дане фестивала код народа Дагомба.[9] Због тога тог дана сви, мушкарци, жене и деца, остају код куће.
Мушкарци ујутро обилазе домове својих комшија и рођака, поздрављајући их речима добродошлице и честитајући Нову годину. Свуда се чује поздрав „Ni ti yuun palli” (што дословно значи „и наша Нова година”). Након кратких честитки, људи остају у домовима и воде уобичајене разговоре. Млади дечаци у међувремену траже суву траву како би направили дуге буктиње, које затим носе својим бакама, декама, ујнама, стрицевима и ујаковима.
Како се ближи поподне, већина домаћина коље живину, кокошке, бисерке, козе или овце, како би припремили свечани оброк. Гозба се приређује и током дана и увече. Породице које не могу приуштити животињу купују месо од месара. Најчешћа чорба која се припрема за вечеру на дан фестивала прави се од лишћа дрвета пухуга (Tamarindus indica).
Иако свака кућа кува храну за дан и ноћ фестивала, обичај је да се део хране дели пријатељима и рођацима. Хране је тог дана толико да се не поједе ни половина. Након вечерњег оброка, комадићи меса и залогаји хране стављају се на ниске зидове унутар дворишта. Та храна је, према веровању, намењена прецима покојницима особе која је ставља, али и Богу.
Том приликом људи изговарају своје завете и молбе, траже дуг живот, супружника, децу или неку другу благодат. Такође се заветују да ће нешто чинити или се нечега одрећи у знак захвалности.
Ритуал церемоније
[уреди | уреди извор]
Главни део церемоније почиње након вечерњег оброка. Бубњар долази у краљевску палату и почиње да удара у бубањ, чиме позива остале бубњаре и старешине краљевства да се окупе у палати. Како пристижу један по један, за њима долазе и обични мештани. Када се сви окупе испред палате, старешине, предвођене вуланом (главним говорником и тумачем поглавице), улазе у двориште како би позвале поглавицу да им се придружи. Неколико старешина иде напред, а поглавица их прати; за њим долази остатак пратње.
Пре него што поглавица изађе, сви учесници већ држе своје буктиње од суве траве. Поглавица је први који пали своју буктињу. Он се затим удаљава неколико корака од окупљеног народа и баца запаљену буктињу. Потом се враћа у палату, док народ око њега узвикује и скандира ратничке покличе, уз заглушујући звук том-тома и других бубњева.
Обично постоји одређено место на периферији насеља где се наставља прослава фестивала Бугум.[10] Сви учесници држе своје запаљене буктиње високо изнад главе. Да би се заштитили од варница и капи ужареног жара које би могле опећи одећу, многи учесници је претходно поквасе.
Жене, осим понеке смеле девојке, ретко учествују у самој поворци. Оне углавном остају код куће или у близини палате док се гомила не врати. Тада им се придружују у завршним песмама, скандирању и плесу који затварају вечерњу свечаност.
Алат и расположење током церемоније
[уреди | уреди извор]Поред буктиња, учесници у рукама носе и оружје: мачеве, сечива, ножеве, лукове, стреле и батине. Расположење народа је ратничко, прожето снажним узбуђењем и енергијом. Атмосфера је наелектрисана и може деловати застрашујуће свакоме ко никада није присуствовао овој свечаности.
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б „Festivals in the Northern Region”. Embassy of the Republic of Ghana, Germany. 16. 12. 2013. Архивирано из оригинала 19. 8. 2012. г. Приступљено 31. 8. 2012.
- ^ „Kpanjɔɣu”. wikidata. (на језику: енглески). Приступљено 2025-10-09.
- ^ „Fire Festival”. Discover Ghana's North East Region. Приступљено 2025-10-09.
- ^ „Naa Gbewaa children”. adrummerstestament. Приступљено 2025-10-09.
- ^ „Buɣim Chuɣu Festival: Marking the Dagomba new year with fire and tradition”. GhanaRemembers (на језику: енглески). Приступљено 2025-10-09.
- ^ Michael (2017-06-21). „Bugum Chugu (Fire Festival) – GhanaPortals” (на језику: енглески). Приступљено 2025-10-09.
- ^ „AFRICA | 101 Last Tribes - Mole-Dagbon people”. www.101lasttribes.com. Приступљено 2025-10-09.
- ^ „Dagbon Kaya ni Ta'ada”. Facebook. (на језику: енглески). Приступљено 2025-10-09.
- ^ „Today is Bugum(fire)festival!!!.”. GhanaWeb (на језику: енглески). 2015-10-24. Приступљено 2025-10-09.
- ^ „History of the Fire (Bugum) Festival « PAMBE Ghana”. pambeghana.org. Приступљено 2025-10-09.
