Бузулук

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Бузулук
рус. Бузулук
Buzuluk ONG.jpg
Управна зграда ОАО „Оренбургнефт“, град Бузулук
Административни подаци
Држава Русија
ОбластОренбуршка област
Основан1736
Статус града1781
Становништво
Становништво
 — 2020.86.103
 — густина1.582,19 ст./km2
Географске карактеристике
Координате52°47′00″ СГШ; 52°15′00″ ИГД / 52.783333° СГШ; 52.25° ИГД / 52.783333; 52.25Координате: 52°47′00″ СГШ; 52°15′00″ ИГД / 52.783333° СГШ; 52.25° ИГД / 52.783333; 52.25
Временска зонаUTC+5
Апс. висина70 m
Површина54,42 km2
Бузулук на мапи Русије
Бузулук
Бузулук
Бузулук на мапи Русије
Остали подаци
Поштански број461040
Позивни број(+7) 35342
ОКАТО код53412
ОКТМО код53712000
Веб-сајт
http://бузулук.рф/

Бузулук (рус. Бузулук) град је у Русији у Оренбуршкој области. Он је индустријски и културни центар Западног Оренбуржја. Према попису становништва из 2010. у граду је живело 82.655 становника, а 2020. године – 86.103.

Етимологија[уреди | уреди извор]

Бузулучко утврђење, које од 1781. има статус града, добило је свој назив по имену реке, притоке Самаре. Једни сматрају да назив реке Бузулук потиче од старотуркијског „бузук“, што значи „ледан“.[1] Други пак сматрају да реч „Бузулук“ долази од тататрске речи „бозау“ (теле),односно од „бозаулык“, па да се дугогодишњом употребом трасформисала у Бузулук. Етнографи сматрају такво тумачење као најуверљивије, и то из неколико разлога. Прво, бројне насеобине у степској зони Југоисточне Европе носе називе који се од памтивека чувају у говору номадских племена. Друго, реке под називом Бузулук постоје и у другим степским крајевима, рецимо у Волгоградској и Дњепропетровској области, при чему се десна притока Дњепра доскора звала Базавлук. Треће, локалитет где се река Бузулук улива у Самару одиста представља згодно место за прегонску пашу, погогово што је скоро с трију страна окружено водом.[2]

Географија[уреди | уреди извор]

Лежи на трима рекама: Самара, Бузулук и Домашка. Удаљен је 246 km од Оренбурга и 176 km од Самаре. Површина града износи 54,42 km².[3] Апсолутна висина територије града варира у интервалу од 70 до 75 m. Град, као и цела Оренбуршка област, припада часовној зони која је по међународном стандарду означена као Yekaterinburg Time Zone (YEKT).[4]

Историја[уреди | уреди извор]

У Ричковљевој „Топографији Оренбуршке губерније“ садржан је и запис о предисторијату града: „По усменом предању, на месту Бузулука у древним временима био је татарски град Аулган, назван по имену Аулган-кана који је ту живео“ (Рычков 1887, с. 326). Град је основао И.К. Кирилов 1736. године као Бузулучко утврђење Самарске линије, и то у исто време кад је саграђено Сорочинско и Тоцко утврђење. Око Бузулучког утврђења био је широки земљани насип, ров и зидине од балвана са топовима на кулама. Имало је четири улаза: Оренбуршка, Јелшанска, Домашкинска и Самарска капија. Први насељеници утврђења били су: 478 уралских Козака , 19 Ногајаца и 47 разноразних припадника.

Године 1781. град је проглашен за среско место. Имао је 238 кућа и 571 становника. Становништво се бавило земљорадњом, ловом и риболовом. Према тврђењу историчара и етнографа, 17. септембра 1833. у граду је одседао Александар Пушкин. Касније, након изградње бузулучке железничке станице, овамо је долазио возом и Лав Толстој, који је више пута посећивао град.

Град се споро развијао. Године 1862. бројао је 8563 становника; имао је 304 трговинске радње, 5 цркава и 2 манастира. Сваке године, од 1. до 8. октобра, у граду су одржавани вашари и пијаце, а ту су долазили трговци из Самаре, Оренбурга, Казања , Уфе и других градова. Локално становништво је трговало стоком, житом, платном, ланом и конопљом.

На размеђу 19. и 20. века у граду ничу индустријска предузећа. Углавном су то били мањи погони полузанатског типа: воскарнице, циглане, погони за прераду коже, производњу алкохолних пића, за топљене животињске масти, за производњу чврстих сапуна, као и парни млин. Касније настаје Никитинска фабрика за израду предмета од ливеног гвожђа, као и фабрика пољопривредних справа и алата.

Овде је 10. новембра 1917. била формирана совјетска власт, а град је убрзо постао прави бастион Цвеногардејаца, односно центар за мобилизацију револуционарних снага за борбу против Беле гарде .

У време Великог отаџбинског рата на бази совјетско-чехословачких споразума о заједничким акцијама у рату против Немачке од 18. јула и 27. септембра 1941. у граду је започето формирање прве иностране војне јединице на територији СССР под називом 1. Независни Чехословачки батаљон. Његово коначно формирање било је завршено у јулу 1942. На челу батаљона је био Лудвик Свобода. Касније, батаљон је прерастао у 1. Чехословачки амијски корпус, који је послужио као темељ Народне Армије Чехословачке Социјалистичке Републике (ЧССР). Вративши се након рата у Бузулук, Лудвик Свобода је одликовао град орденом „Црвена Звезда ЧССР“ и записао у књизи утисака: „Сваки Чех и сваки Словак маштају да бораве у Бузулуку“.

У данашње време, то је град нафташа. Прве тоне нафте на Покровском лежишту биле су извађене 1961. Та нафтна бушотина стекла је статус првооткривача великог нафтног блага Оренбуржја. [5]

Становништво[уреди | уреди извор]

Према прелиминарним подацима са пописа, у граду је 2010. живело 82.655 становника, 4.631 (5,31%) мање него 2002. На дан 1. јануара 2020. број стално настањених људи у граду износи 86.103.[6]


Кретање броја становника
1939.1959.1970.1979.1989.2002.2010.2020.
42.43054.85167.09176.01383.994[7]87.286[8]82.90486.103

Привреда[уреди | уреди извор]

1960-тих година започело се са разрадом бузулучких лежишта нафте и гаса, а 1973. бузулучка нафта путем магистралног нафтовода „Дружба“ испоручује се на међународно тржиште. Град је понео епитет нафташке престонице Оренбуржја. Осим предузећа нафтне индустрије, у граду постоје фабрике кожне галантерије, рукавица, намештаја, погони за шивење разних артикала, као и два предузећа машинске индустрије. У августу 2005. град је проглашен за најуспешнији муниципалитет Оренбуршке области по критеријуму економских показатеља развоја. [9]

Град има богату мрежу здравствених установа, више од 40 болница и болничких одељења. [10]

Знаменитости[уреди | уреди извор]

Два најпрепознатљивија симбола града јесу: здање бивше женске гимназије (1901) и оближњи Водоторањ (1904), које је у псеудоготичком стилу пројетовао архитекта Јан Адамс.

Посебну знаменитост чини Бузулучки историјско-етнографски музеј (здање с почетка 20. века), у којем је између осталог похрањена уметничка збирка овдашњег сликара Филипа Маљавина, збирка старих самовара, сарматских мачева и др.[11]

Засебну архитектонску целину чини Мушка реална гимназија (1911), која је саграђена у стилу „руска ренесанса“.

Најстарији у граду православни храм јесте Свето-тихвински женски манастир (1857), у који је 2001. пренесена Тихвинска икона Мајке Божије из Тројице-Сергијеве лавре. Ту је и Катедрални сабор Николаја Чудотворца (с почетка 20. века), који је тек 1990-тих рестауриран и предат верницима на коришћење.

Зграда Музичке школе је из 1913, а саграђена је у стилу „руска модерна“.

Посебан архитектонски рарирет у граду представља здање Централне рејонске болнице (1957), јер се ова атрактивна зграда убраја у тзв. стаљинке. [12]

Спорт[уреди | уреди извор]

  • Фудбалски клуб „Нефтјаник“
  • Фудбалски клуб „Авангард“
  • Фудбалски клуб „Водник“
  • Женски фудбалски клуб „Бузулучанка“
  • Хокејашки клуб „Кристал“
  • Рвачки клуб „Прометеј“
  • Спортски коњички клуб „Бузулукскиј“
  • Боксерски центар
  • Бузулучки аероклуб

Види још[уреди | уреди извор]

Литература[уреди | уреди извор]

  • Рычков, П. И. Топография Оренбургской губернии, Оренбург: Оренбургский отд. Императорского Русского геогр. о-ва, 1887.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Бузулук као "ледан". Приступљено 23. 8. 2020.”. 
  2. ^ „Бузулук као "место за прегонску пашу". Приступљено 23. 8. 2020.”. 
  3. ^ БД ПМО Оренбургской области. Город Бузулук
  4. ^ „Град Бузулук. Приступљено 23. 8. 2020.”. 
  5. ^ „Историја града Бузулука (језик: руски). Приступљено: 14.08.2020.”. 
  6. ^ „Становништво Бузулука на дан 1. јануара 2020. Приступљено 23. 8. 2020.”. 
  7. ^ „Всесоюзная перепись населения 1989 г. Численность наличного населения союзных и автономных республик, автономных областей и округов, краёв, областей, районов, городских поселений и сёл-райцентров.”. Всесоюзная перепись населения 1989 года (на језику: руски). Demoscope Weekly. 1989. Приступљено 4. 9. 2012. 
  8. ^ Федеральная служба государственной статистики (21. 5. 2004). „Численность населения России, субъектов Российской Федерации в составе федеральных округов, районов, городских поселений, сельских населённых пунктов – районных центров и сельских населённых пунктов с населением 3 тысячи и более человек”. Всероссийская перепись населения 2002 года (на језику: руски). Федерални завод за статистику. Приступљено 4. 9. 2012. 
  9. ^ „Привреда Бузулука. Приступљено 23. 8. 2020.”. 
  10. ^ „Болнице у Бузулуку. Приступљено 23. 8. 2020.”. 
  11. ^ „Градски историјско-етнографски музеј (језик: руски). Приступљено 28. 8. 2020.”. 
  12. ^ „Знаменитости Бузулука у слици и речи (језик: руски). Приступљено 28. 8. 2020.”. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]