Бунушки Чифлук

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Бунушки Чифлук
Административни подаци
Држава  Србија
Управни округ Јабланички
Град Лесковац
Становништво
Становништво
 — (2011) Пад 479
Географске карактеристике
Координате 42°53′01″ СГШ; 21°52′31″ ИГД / 42.8835° СГШ; 21.875166° ИГД / 42.8835; 21.875166Координате: 42°53′01″ СГШ; 21°52′31″ ИГД / 42.8835° СГШ; 21.875166° ИГД / 42.8835; 21.875166
Временска зона UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Надм. висина 269 м
Бунушки Чифлук на мапи Србије
Бунушки Чифлук
Бунушки Чифлук
Остали подаци
Позивни број 016
Регистарска ознака LE

Бунушки Чифлук је насељено место града Лесковца у Јабланичком округу. Према попису из 2011. било је 479 становника.

Етимологија[уреди]

У Старој српској средњовековној држави Бунушки Чифлук није постојао као сеоско насеље. Ни под Турцима он није био село, већ велико имање неког Турчина, који је на њему имао своје момке — раднике. Имање је улазило у састав села Бунуше, па се зато и прозвало Бунушки Чифлук.[1]

Географија[уреди]

Налази се на налази петнестак километара од Лесковца и око 2 km од села Радоњице. Бунуша је важна раскрсница јер се пут у Бунуши дели на два дела. Први део иде ка вароши Вучје, а други према већем селу Мирошевцу.

Положај села[уреди]

Бунушки Чифлук се заселио на оном месту на коме се спајају путеви који из Лесковца иду ка Мирошевцу и Барју, и то један преко обе Јајине и други преко Вучја и Жабљана, на левој обали реке Ветернице. И ово село је чисто равничарско село, као што су то суседна села Радоњица на северу и Тодоровце на југу. Од Лесковца је удаљено око 16 километара, идући преко Јајине, а од Вучја око три километра.

Хидрографија[уреди]

Главна текућица која пролази поред овог села јесте река Ветерница. Терен на коме је село подигнуто је низак и изданске воде су блиске, што омогућује лако копање бунара, којима располаже свако домаћинство.

Земља[уреди]

Катастарски, Бунушки Чифлук се ни данас не сматра издвојеним селом које има катастарску општину, какав је случај са свим селима Поречја. У том погледу оно улази у састав Бунуше (и Горње и Доње) као један регион, као један јединствен атар. Као такав, овај регион или атар има укупно 906 хектара земље, од које површине пада на обрадиву земљу 501 хектар, на ливаде 39 хектара и на шуму 218 хектара. Земља Бунушког Чифлука и Бунуше носи ове називе: Ракино Трње („Била трњак, па га неки Рака први почеја да крчи"), Параспур, Шаварике, Суво дрво, Селиште - изнад Ботуњу, Вецкине ливаде, Букуровица (плодна земља), Станкова долина, Падина, Козарник, Бачевиште, Прогон, Липовац, Дупанов гроб, Жежнице, Брестар, Сушица, Менџике и Дркулке (њиве).[1]

Историја[уреди]

Према казивањима мештана, у Бунушком Чифлуку су пронађени трагови неког старог насеља, изгледа из доба Римљана: из земље су вађене цигле великих размера, а нађен је и један мањи зељани суд пун сребрног новца, на ком је стојала и година ковања, отприлике 80. година нове ере. Није искључено да је на овом месту била нека римска станица на путу у правцу Мирошевца и Новог Брда, или неки кастел.

Хан не помиње Бунушки Чифлук као село, већ само Бунушу, а не наводи га каo село ни Милан Ћ. Милићевић, који је иначе забележио као село Накривањски Чифлук. То указује да је под Турцима и непосредно по њиховом одласку, Бунушки Чифлук био велики посед, дакле чифлук. Вероватно је пред крај турске власти био у власништву Исат-бега (Исмет-бега?), последњег господара села Бунуше, који је имао свој чардак-кућу у Горњој Бунуши. Исат-бег није станавао у Бунуши, већ у Барју, rде му се налазио харем. Пореклом је био Арбанас. У Бунуши, у њеrовој кући, живело је двадесетак наоружаних Арбанаса који су се старали за безбедност бегову и безбедност његове имовине.

На југу Бунушког Чифлука, на путу у правцу села Тодоровца, био је турски хан на месту званом Бегова крушка. Овај хан је служио путницима који су овим путем ишли на Мирошевце, Барје и даље кроз Ветерничку клисуру за Врање. Господар чифлука је на њему заселио као свога радника Коцу из Масурице. Тај Коца је родоначелник данашњег рода Дачини. Касније је исти чифлук-сахибија довео на чифлук као дечка Стојана Петковића Шупељкара, који је дотле радио на његовом кованлуку „Кас'мово". Вероватно је да је на чифлуку било и других радника — момака. Од тих радника на чифлуку, после одласка Турака, формирало се насеље Бунушки Чифлук који се, временом, оформио у село.

Пред крај турске власти, на купљеном имању од Исат-бега, подигнута је нова црква 1869. године, освећена од владике Нишког Калиника 3. новембра исте године. Сигурно је да је подизање цркве, једне, за Поречје, монументалне грађевине оног времена, било одлучујући момент за просветно-културни развитак Поречја. Ускоро је, у порти ове цркве, основана и прва основна школа овога краја, која је била манастирског типа. Било је то три rодине пoсле освећења цркве, дакле 1872. године. После ослобођења од Турака, 1882. године, основна школа манастирског система претворена је у основу школу световног типа. То је била прва оваква школа у целом Поречју и за доста дуго време и једина основна школа у овом региону. Прва генерација ученика бројала је 120 дечака, а први световни учитељ је био Аћим Чавдаревић, који је у Бунушки Чифлук дошао из околине Куманова.

Када се после ослобођења од Турака почела организовати општинска самоуправа, за центар прве општине у Поречју изабран је, због погодних саобраћајних веза и централног положаја насеља, Бунушки Чифлук. После образовања општине, Бунушки Чифлук је постао управни, школски и верски центар Поречја, па су се људи стали у њему насељавати. У селу су подигнуте кафане и друге радње. Све је указивало на то да ће Бунушки Чифлук, као и Стројковце, прерасти у највеће и најважније насеље овог дела Поречја. Општини бунушкој припало је чак и село Вучје, иако је одувек било, по броју становника, највеће насеље у Поречју.[1]

Демографија[уреди]

У насељу Бунушки Чифлук живи 400 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 39,4 година (38,3 код мушкараца и 40,7 код жена). У насељу има 143 домаћинства, а просечан број чланова по домаћинству је 3,53.

Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године).

Демографија[2]
Година Становника
1948. 193
1953. 212
1961. 231
1971. 439
1981. 461
1991. 521 510
2002. 505 536
2011. 479
Етнички састав према попису из 2002.[3]
Срби
  
501 99,20 %
Црногорци
  
1 0,19 %
Мађари
  
1 0,19 %
Бугари
  
1 0,19 %
непознато
  
1 0,19 %


Саобраћај[уреди]

Слично селу Стројковцу, и Бунушки Чифлук је велика и важна раскрсница путева који просецају Поречје. За регион јужног дела Поречја, он је чак и већи саобраћајни чвор и од самог Стројковца. У Бунушком Чифлуку се укрштају следећи путеви: Лесковац—Јајина—Бунушки Чифлук— Мирошевце, затим Вучје—Жабљане—Бунушки Чифлук; онда Стројковце—Радоњица—Бунушки Чифлук. Најзад, из Бунушког Чифлука води пут за село Бунушу. Централни положај овог села, у односу на друга сеоска насеља у Поречју, учинио је ово село раскрсницом путева, а ти путеви, с друге стране, допринели су развоју села у популационом, административном и културном погледу.[1]

Култура и образовање[уреди]

По школском извештају из 1878. године ту (у "Буњушу") је радила мушка школа. Импровизована је у црквеној кући, у повећој просторији са скамијама. Издржава је месна црква и прилози појединаца. Предавање је "црквенско" без разреда. Учитељ из Лесковца учи 25 ђака.[5] У Бунушком Чифлуку је смештено истурено одељење основне школе Бора Станковић из Вучја. Поред основне школе, у селу се налази и обданиште за предшколске узрасте, здравствени дом, Црква Светог Ђорђа и млин.

У селу се налази и споменик подигнут страдалима у Првом и Другом светском рату.

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 Ј. В. Јовановић, Лесковачко поречје (други-посебан део), Лесковачки зборник 13, 47 - 49 страна, Лесковац, 1973
  2. ^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9. 
  3. ^ „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9. 
  4. ^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7. 
  5. ^ "Просветни гласник", Београд 1880. године

Спољашње везе[уреди]