Бјелопавлићи

Из Википедије, слободне енциклопедије
Генеолошко стабло Бјелопавлића
Карта села Сретња – Бјелопавлићи

Бјелопавлићи су српско племе и једно од седам седам брдских племена (Брђани) на територији Црне Горе.[1] У историјским изворима, у Дубровнику, први пут се спомињу 1411. године.[2] Потичу од Бијелог Павла чији потомци данас славе Свету Петку.

Бијели Павле, који је био оснивач племена, имао је два сина:

  • Шћепана, који је имао 2 сина, који чине породице
    • Вражегрмци
    • Мартинићи
  • Митра, који је имао 5 синова, који чине породице
    • Петрушиновићи
    • Павковићи
    • Томашевићи
    • Калезићи
    • Новаковићи

Гроб Бијелог Павла налази се у „Градац Јовановића“. Град Ђоја дел Коле у Италији, су насељавали неки Бјелопавлићи побегли од Турака, од којих су остала два камена ктиторска записа (о црквама светог Јована и архангела Михаила са болницом) из 1500. и 1506. године (Момчило М. Шалетић, Бјелопавлићи између историје и легенде, 1996, Цетиње).

Познати Бјелопавлићи[уреди]

Битка код Мартинића[уреди]

Битка код Мартинића је битка између Црногораца и Турске вођена 1796. године од села Мартинићи у Црној Гори, сјеверно од Спужа. С овом побједом Пипери и Бјелопавлићи су ушли у састав Црне Горе.

Племенска област[уреди]

Бјелопавлићи се налазе на странама и у долини Зете. На западу се граниче са Пјешивцима, на истоку са Ровцима и Пиперима, на севру са Жупом Никшићком, а на југу са племеном Загарач. Племе се делило на четири највећа огранка (од Острога до Подгорице): Вражегрмци(по месту Вражји грм), Павковићи, Петрушиновићи, Мартинићи. Према статистици Среског Начелства у Даниловграду 1920. године, у Бјелопавлићима има 2665 домова и око 14000 душа. Према броју становника оно је једно од највећих племена на просторима Црне Горе. Територија племена Бјелопавлића се простирала у правцу исток-запад 25 километара, а у правцу севера ка југу на појединим местима такође до 25 километара.[3]

Племенска организација-Вође и скупштине[уреди]

Племе се делило на огранке, а огранци на братства. Северно од Даниловграда налази се место Вучица, где су се одржавале племенске скупштине. Оне су се оджавале неколико пута у току године, зависно од потребе. На њима се расправљало о унутрашњим питањима племена, међусобним односима братственика. Такође, доношене су и одлуке о отпору Турцима. Племе је предводио војвода, а свако братство је предводио по један кнез. У миру војвода и кнезови су судили и решавали разне спорове међу братственицима, а у рату су били главне војне старешине. Сваки од њих је на том простору где се одржавала скупштина имао своју камену плочу-столицу. Скупштину су сачињавали сви племеници који су могли да носе пушку. За решавање мањих ствари сваки огранак је имао своје зборно место: Петрушиновићи су се окупљали око цркве светих Врача у Слатини, Вражегрмци на Врелима, а Павковићи на месту званом Поротиште.[3]

Сукоби Бјелопавлића и Црногораца[уреди]

Приликом једног од покушаја херцеговачког ослобађања Никшића од Турака, Чолак Анта је позвао Петра Првог да с Црногорцима и Брђанима помогне Херцеговцима освојитии Никшић. Чолак се понудио да са Србијанцима први иде у јуриш. Предлог су радо примили Бјелопавлићи и Пјешивци. То принуди владику Петра да и он пристане. При удару на град владика с Црногорцима остане пасиван, чиме изложи Бјелопавлиће великој погибији и овом издајом омогући Турцима велику победу. Погинуо је барјактар Бјелопавлића, Зрно Станков Бошковић. Због ове издаје владике Петра умало није дошло до покоља између Бјелопавлића и Црногораца. Тада је чувени бјелопавлићки јунак Ђорђије Вујадиновић, Острошки игуман, гађао владику из пушке називајући га издајицом и "дробошаром". Због ове издаје владике Петра више никада није могло доћи до слоге између Бјелопавлића и Црногораца. Чак је краљ Никола узбуђеним Бјелопавлићима због његове издаје викнуо у Даниловграду 1. јануара 1916 године: "Брђани, издајници! "Пуцали" сте ми на светог Петра, убили ми стрица књаза Данила, а сад мог највјернијег официра Риста Лекића. Платићете ми то макар довео 8.000 солдата." [4]

Види још[уреди]

Напомене и референце[уреди]

  1. Племена Брда И Херцеговине njegos.org
  2. Медо Пуцић, Споменици српски од године 1395. до 1423., Београд 1858.
  3. 3,0 3,1 Петар Шобајић,Бјелопавлићи, Београд 1923.
  4. Лубурић, Андрија (1938). Капитулација Црне Горе - документи, књ.1, стр. XXXI. Београд. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]