Валона
| Валона Vlorë | |
|---|---|
Валона | |
| Административни подаци | |
| Држава | |
| Округ | Валона |
| Становништво | |
| Становништво | |
| — 2023. | 66.320 |
| — густина | 2.289,26 ст./km2 |
| Агломерација (2023) | 83.683 |
| Географске карактеристике | |
| Координате | 40° 27′ 00″ С; 19° 29′ 00″ И / 40.45° С; 19.483333° И |
| Временска зона | UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST) |
| Површина | 28,97 km2 |
| Поштански број | 9400 |
| Позивни број | +355 (0) 33 |
| Регистарска ознака | VL |
| Веб-сајт | |
| www | |
Валона (алб. Vlorë или Vlora, грч. Αυλώνας, итал. Valona, тур. Avlonya) је град у Албанији у истоименој области. Налази се на обали Јонског мора и друга је највећа лука у Албанији. Према попису из 2023. било је 66.320 становника.
Универзитет у Валони је други по величини у земљи са око 15.000 студената. Основан је 1994.
Географија
[уреди | уреди извор]Валона се налази у истоименој области и региону. Град је смештен на узвишици изнад Валонског залива Јадранског мора, скоро потпуно окружен планинама. Лука у Валони је најближа луци Бари у Италији и само 70 км од обале Салента. У близини града налази се острво Сазан, које се налази на улазу у Валонски залив.
Историја
[уреди | уреди извор]Град је основан као грчка колонија Аулон (Αυλών) (у преводу Долина) у 6. веку пре нове ере. Током позног античког периода, Валона је почевши од краја 3. века нове ере била у саставу римске провинције Нови Епир, а у 5. веку је постала и седиште епископије. Током раног средњег века, на ширем простору у залеђу Валоне живело је словенско племе Вајонити. Почевши од 11. века, око власти над Валоном сукобљавали су се Византинци и Нормани из Краљевине Сицилије, а касније Епирска деспотовина и Анжујци.
Српско царство је заузело Валону око 1345. или 1346. године и ту основало посебну управну област, која је у историографији позната и као Валонска кнежевина. Након смрти првог намесника те области, деспота Јована Комнина Асена, власт над Валоном прешла је на његове наследнике, а 1372. године зетски господар Балша II Балшић је женидбом постао нови владар Валоне и околине. Њега су у власти над Валоном наследили: супруга Комнина Асен (1385-1396), зет Мркша Жарковић (1396-1414) и ћерка Руђина Балшић (1414-1417). Отоманско царство је преузело власт над Валоном 1417. године.[1][2]
У 16. веку овде су стигле многе сефардске избеглице из Шпаније и Португала.
У Валони је 28. новембра 1912. године проглашена Албанска декларација о независности. Тада је град, накратко, био престоница Албаније. Италијани су окупирали град 1914. и држали га до 1920. године. Српска војска која се током Првог светског рата повлачила преко албанских планина, евакуисана је бродовима из Драча и Валоне 1916. године. Фебруара 1916. године пописано је у том граду 51.564 српских избеглица.[3] Италијани овде поново владају од 1939. до 1944. године. За то време у Валони је била база за подморнице коју су Британци тешко бомбардовали. После Другог светског рата, лука је изнајмљена да служи као подморничка база Совјетског Савеза. База је прешла у Албанске руке 1961. када се Енвер Хоџа политички окренуо ка Кини, а Албанија иступила из Варшавског пакта.
Економија
[уреди | уреди извор]Валона је првенствено важна лука и трговачки центар. Значајни су још риболов и индустрија. Регија око Валоне производи нафту, природни гас, битумен и со. У последње време већи значај добија туризам.
Становништво
[уреди | уреди извор]Овај одељак би требало проширити. Можете помоћи додавањем садржаја. |
| Година |
|---|
| Становништво |
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Божић 1970, стр. 109, 113-114.
- ^ Калић 1982, стр. 96.
- ^ Београдске општинске новине", Београд 1. октобар 1934.
Литература
[уреди | уреди извор]- Божић, Иван (1970). „Доба Балшића (други део)” (PDF). Историја Црне Горе. 2 (2). Титоград: Редакција за историју Црне Горе. стр. 49—133.
- Калић, Јованка (1982). „Снажење Деспотовине”. Историја српског народа. 2. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 88—99.
- Михаљчић, Раде (1975). Крај Српског царства. Београд: Српска књижевна задруга.
- Ћирковић, Сима (1970). „Доба Балшића (први део)” (PDF). Историја Црне Горе. 2 (2). Титоград: Редакција за историју Црне Горе. стр. 3—48.