Варљиво лето ’68
| Варљиво лето ’68 | |
|---|---|
 Филмски постер | |
| Изворни наслов | Варљиво лето ’68 |
| Жанр | комедија |
| Режија | Горан Паскаљевић |
| Сценарио | Гордан Михић |
| Продуцент | Милан Жмукић Бошко Савић |
| Главне улоге | Славко Штимац Данило Бата Стојковић Мија Алексић Сања Вејновић Ивана Михић Мира Бањац Неда Арнерић Драгана Варагић |
| Музика | Зоран Христић |
| Сценограф | Миљен Крека Кљаковић |
| Сниматељ | Александар Петковић |
| Монтажа | Олга Скригин |
| Продуцентска кућа | Центар филм Београд |
| Година | 1984. |
| Трајање | 91 минута |
| Земља |  Југославија |
| Језик | српски |
| IMDb веза | |
Варљиво лето ’68 је југословенски филм из 1984. снимљен у режији Горана Паскаљевића, а по сценарију Гордана Михића. Главне улоге тумаче Славко Штимац, Данило Бата Стојковић, Мира Бањац, Мија Алексић и Ивана Михић.[1]
Радња филма смештена је у 1968. и прати доживљаје матуранта Петра у потрази за „женом свог живота” што га доводи у низ деликатних ситуација. Њега не интересују наизглед преломни историјски догађаји, због којих када коначно нађе праву љубав она мора бити прекинута. Кроз низ комичних сцена филм се бави понашањем малих људи у једној важној политичкој години.[2]
Упоредо са филмом снимљена је истоимена телевизијска серија, која је емитована исте године на Телевизији Београд. Југословенска кинотека је филм уврстила међу сто српских играних филмова, који су 28. децембра 2016. проглашени за културно добро од великог значаја.[3][4]
Радња[уреди | уреди извор]
У лето 1968. матурант Петар Цветковић, стасава за љубав, заљубљујући се наизменично и истовремено у више жена, углавном оних зрелих и удатих: апотекарку, пекарку, библиотекарку, у обе ћерке председника суда, своју професорку социологије, због које за матурски рад узима тему из марксизма. Потреба да коначно нађе „жену свог живота” доводи Петра у низ деликатних и комичних ситуација и избезумљује његовог оца, општинског судију, уштогљеног човека, догматских схватања, који верује да се омладина може васпитавати само „чврстом руком” и који пати због свог буржоаског порекла. Када коначно нађе праву истинску, велику љубав, она из одређених, тада друштвено актуелних збивања, бива прекинута.[5][1]
Заједничким радом редитељ Горан Паскаљевић и сценариста Гордан Михић створили су истовремено љубавну и политичку комедију смештену у лето 1968, које матурант Петар проводи у идиличној и патријархалној провинцији до које допире ехо бурних светских и домаћих политичких збивања. Његов „свет” насељен је женама које су предмет његове младалачке жеље — удатим госпођама, стидљиви вршњакињама, изазовним професоркама и др.
Настанак филма[уреди | уреди извор]
Првобитни сценарио Гордана Михића, под називом Само једном се живи, представљао је причу о односу деда-отац-син смештњену у савременом времену (почетак 1980-их) и био је намењен редитељу Живојину Павловићу. Након дужег стајања у Центар филму, сценарио је понуђен Горану Паскаљевићу, који је одлучио да радњу филма пребаци у „бурну и преломну” 1968. годину. Желећи да створи филм који ће бити његов лични печат у сценарио је убацио одређене детаље — младу Чехињу, полагање матурског из марксизма и др. Такође, Паскаљевић је осећао потребу да проговори о догађајима из 1968. — протестима у Паризу, студентским демонстрацијама у Београду, совјетској интервенцији у Чехословачкој, пошто је његова генерација тада веровала да је ова година преломна, да ће се нешто променити и свет постати бољи. Како није имао жељу да снима филм о студентским демонстрацијама, одлучио се да направи сентименталну комедију са политичким садржајем и прикаже како бурни политички догађаји утичу на животе обичних људи.[6][7]
За пребацивње радње филма из раних 1980-их у 1968. Паскаљевић је имао личне разлоге. Он је те године био двадесетједногодишњи студент прве године филмске режије на Факултету за филм и телевизију (ФАМУ) у Прагу. Био је сведок Дубчекових реформи током „Прашког пролећа” и покушаја да се створи „социјализам са људским ликом”. Јуна 1968. када је био на крају прве године, добио је вести о студентским демонстрацијама у Југославији, али се у Београд вратио када је све завршено. Током боравка у Прагу, упознао је Чехињу Мирку, у коју се заљубио и која је била његова прва велика љубав. Заједно са њим, она је током распуста дошла у Југославију, где су месец дана провели на Јадрану. Мирка се у августу вратила у Праг, а дан пре совјетске интервенције, 20. августа 1968, са продицом је из Чехословачке отишла у Швајцарску. Њен отац, који се налазио на неком вишем положају био је обавештен шта ће се догодити и успео је да добије визу за себе, супругу и ћерке. Када се крајем августа, Паскаљевић вратио у Праг на студије, није је затекао и изгубио је сваки контакт са њом (Мирку је срео тек годинама касније у Америци, где је она била власница модног бутика у Лос Анђелесу). Његова лична љубавна прича, послужила је као мотив за увођење лика Ружењке Храбалове, чешке феријалке, у коју се заљубљује главни лик.[6][7]
На Паскаљевића, као младог студента режије, посебно је утицао чешки редитељ Јиржи Менцл, кога је упознао преко заједничких пријтеља. Као заљубљеник у чешке филмове из 1960-их, који су били стилизоване шармантне комедије, одлучио је да овај филм буде омаж овом периоду чешке кинематографије. Како је првобитни назив сценарија Само једном се живи морао бити примењен због сличности са називом филма Само једном се љуби, редитеља Рајка Грлића, Паскаљевић је одлучио да парафразира наслов Менцловог филма Хировито лето (чеш. Rozmarné léto), снимљеног 1968. и да назив филму да Варљиво лето. Уз помоћ Ружице Петровић, продуцента Авала филма, филм је добио коначни наслов Варљиво лето ’68.[8][7]
Реализација филма[уреди | уреди извор]
Упркос чињеници да је Паскаљевић иза себе имао пет успешних играних филмова снимљених у продукцији Центра Филмских радних заједница, односно Центар филма, ова продуцентска кућа није обезбедила довољно средстава за реализацију филма, иако је план снимања већ био готов. Увређен јер продуцентска кућа није веровала у његов филм и није хтела да прихвати финансијски ризик, иако јој је његов претходни филм Сутон донео зараду од пола милиона долара, Паскаљевић је готово одустао од снимања филма. Августа 1983. враћајући се авионом из Пуле, случајно је срео Милана Вукоса, директора Телевизије Београд и испричао му проблем са Центар филмом и недостатком средстава за реализацију филма. Пошто је Вукоса заинтересоавала прича, рекао му је да му донесе сценарио и да ће видети да помогне.[6][7]
Пар дана након добијеног сценарија, Вукос је позвао Паскаљевића и понудио му да Телевизија Београд обезбеди додатна средства за реализацију филма, уз услов да се упоредо сними и телевизијска серија од три епизоде. Он је прихватио овај предлог и са Михићем проширио сценарио. Био је ово трећи филмски пројекат тандема Паскаљевић—Михић, након успешних филмова Чувар плаже у зимском периоду (1976) и Пас који је волео возове (1977).[6][7]
Иако се радња филма одвија у периоду од маја до августа, снимање филма је због кашњења реализовано тек крајем септембра и почетком октобра 1983. године. Због лепог времена, филм је снимљен, за свега двадесетак снимајућих дана. Чувена сцена на плажи, снимана је 5. октобра на Дунаву, код сремског села Чортановци, на обронцима Фрушке горе. У страху да више неће бити сунчаних дана, који би подсећали на лето, све сцене на плажи су снимљене у једном дану.[9] Како би дочарао амбијент малог провинцијског града, филм је највећим делом сниман у Сремским Карловцима (Карловачка гимназија, железничка станица и др) [10] док су поједине сцене рађене у Земуну. Ипак, добар део филма, сниман је у самом центру Београда, пошто је за кућу филмске породице Цветковић коришћена кућа научника Јована Цвијића у којој је смештен његов меморијални музеј. Ова кућа налази се у Улици Јелене Ћетковић, на Копитаревој градини, месту где су поред Варљивог лета снимани и други пројекти, попут филма Нешто између и ТВ серија Бољи живот и Улица липа.[11][12] Посебну популарност стекла је плажа у Чортановцима, па је део где је сниман филм назван плажа „Варљиво лето”.[13]
Избор главних глумаца[уреди | уреди извор]
Приликом одабира глумаца који би тумачили главне ликове у филму, Паскаљевић се одмах одлучио да Петрове родитеље играју Данило Бата Стојковић и Мира Бањац, пошто је са њима сарађивао у свом првом играном филму Чувар плаже у зимском периоду, где су глумили Милована и Спасенију Пашановић, родитеље главног лика. Овај веома успешни тандем, појавио се наредне године у филму Боже Николића Балкански шпијун. Без дилеме одабран је и Мија Алексић за улогу Петровог деде.[7]
Највеће колебање Паскаљевић је имао приликом одабира главног глумца, јер су се и он и Славко Штимац прибојавали да ли ће тада већ двадесеттрогодишњи глумац моћи да уверљиво дочара лик матуранта Петра Цветковића. Ипак, верујући у његову аутентичност, Паскаљевић је преломио и поверио му ову улогу. Приликом одабира глумице за лик Петрове сестре Владице, редитељ није био задовољан предложеним кандидаткињама, па је одлучио да ову улогу понуди ћерци сценаристе Гордана Михића, тада тринаестогодишњој Ивани Михић. Како је и претпостављао, Михић се томе успротивио, али га је у овој намери подржала Михићева супруга Вера Чукић и њихова ћерка је прихватила улогу, доживљавајући то као неку врсту игре.[7] Најмлађег члана породице Цветковић, малог Тадију, тумачио је тада петогодишњи Андрија Мркајић, који је изабран на кастингу.[14]
Критике и популарност филма[уреди | уреди извор]
Премијера филма била је последњег дана јануара 1984. у биоскопу „Балкан” у Београду. Од самог старта филм је наилазио на опструкције, па премијера није одржана у тада престижним биоскопима „Јадран” и „Козара”. Већина домаћих филмских критичара је омаловажавала филм, а није био уврштен ни на пратећи програм Фестивала југословенског филма у Пули, на коме су приказивани филмови изван конкуренције. Образложење тадашњег жирија било је да филм није довољно комуникативан са публиком. Према мишљењу Паскаљевића, филм је наишао на оспоравања услед љубоморе његових колега, због доброг успеха његових претходних филмова. Ипак подршку је добио од филмске екипе и глумачког ансамбла, који га је пратио на премијерама филма у разним градовима.[7]
Упркос слабој реклами и лошим критикама, филм је наишао на добар пријем код публике, која је препознала енергију филма. Сала биоскопа „Балкан” била је пуна у свим терминима неколико месеци, а филм је само у Београду видело преко 160.000 гледалаца.[7]
Југословенска кинотека је у сарадњи са компанијом Вип мобајл и продуцентом филма Центар филм дигитално рестаурирала овај класик, а премијера је обављена 23. августа 2018, на затварању првог међународног филмског фестивала Дунав филм фест у Смедереву.[15]
Улоге[уреди | уреди извор]
| Глумац | Улога |
|---|---|
| Славко Штимац | Петар Цветковић |
| Данило Бата Стојковић | Веселин Цветковић, Петров отац |
| Мија Алексић | Петар Цветковић, Петров деда |
| Мира Бањац | Петрова мајка |
| Ивана Михић | Владица Цветковић, Петрова сестра |
| Андрија Мркаић | Тадија Цветковић, Петров брат |
| Сања Вејновић | Ружењка Храбалова |
| Неда Арнерић | Оља Мирановски, библиотекарка |
| Драгана Варагић | Јагодинка Симоновић, пекарка |
| Миодраг Радовановић | Мицић, председник суда |
| Бранка Петрић | Лепосава Мицић |
| Драган Зарић | директор гимназије |
| Предраг Тасовац | апотекаркин супруг |
| Бранко Цвејић | кум Спасоје |
| Милутин Бутковић | Спасојев отац |
| Зоран Ратковић | Спасојев брат |
| Саво Радовић | Циле, студент |
| Дара Чаленић | шеф чешког оркестра |
| Боривоје Кандић | Ђока, Петров друг |
| Владан Савић | Јова, Петров друг |
| Милош Кандић | конферансије |
| Жика Миленковић | берберин |
| Предраг Милинковић | запослени у суду |
| Еуген Вербер | запослени у суду |
| Јелица Сретеновић | записничарка у суду |
| Лидија Плетл | Сашка Илић, апотекарка |
| Андријана Виденовић | Невена Морено, професорка социологије |
| Миленко Павлов | пијанац који пева на станици |
| Ратко Милетић | оптужени власник кафане |
| Ирена Жмукић | ћерка председника суда Мицића |
| Сања Жмукић | ћерка председника суда Мицића |
| Обрен Хелцлер | глумац у порно филму |
| Радослава Маринковић | глумица у порно филму |
| Александра Симић | |
| Драгица Ристовић |
Учешће на фестивалима и награде[уреди | уреди извор]
- Награде:
- Бастија: Гран при жирија
- Орлеан: Гран при и награда публике
- Њу Орлеанс
- Москва: Златни витез[16]
Извори[уреди | уреди извор]
- ^ а б „Varljivo leto”. mojtv.net. Приступљено 4. 2. 2020.
- ^ „VARLJIVO LETO '68”. centarfilm.com. n.d.
- ^ „Сто српских играних филмова (1911-1999) проглашених за културно добро од великог значаја”. Југословенска Кинотека. Приступљено 5. 2. 2021.
- ^ Nježić, Tatjana (2019). Kultni domaći filmovi Varljivo leto ’68. Beograd: Ringier Axel Springer. COBISS.SR 278263820
- ^ „Варљиво лето”. РТС. 4. 2. 2020.
- ^ а б в г „Ilustrovana Politika: Komedija s ukusom politike „Varljivo leto 68””. yugopapir.com. 1984.
- ^ а б в г д ђ е ж з Nježić 2019, стр. 7—20.
- ^ „Paskaljević: „Varljivo leto“ sam posvetio Menclu”. nova.rs. 8. 9. 2020.
- ^ Nježić 2019, стр. 40—41.
- ^ „Polako nestaje železnička stanica iz filma Varljivo leto ’68”. filmskelokacije.com. 4. 7. 2021.
- ^ „Varljivo leto 68: Kuća porodice Cvetković”. filmskelokacije.com. 19. 10. 2020.
- ^ „Varljivo leto '68”. sinemanija.com. Приступљено 12. 4. 2020.
- ^ „Шетња чортановачком шумом Михаљевац: Кроз Дабар до Козарице и плаже „Варљиво лето 68“”. dnevnik.rs. 1. 11. 2020.
- ^ „TV Novosti: Andrija zvani Tadija”. yugopapir.com. 1985.
- ^ „Restaurirana verzija kultnog filma "Varljivo leto '68." pred publikom u Smederevu i Beogradu”. blic.rs. 11. 8. 2018.
- ^ а б „Варљиво лето које нас још очарава”. Новости. Приступљено 4. 2. 2020.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
- Варљиво лето ’68 на сајту IMDb (језик: енглески)
- „Varljivo leto '68”. rts.rs. 25. 8. 2021.
