Василије Велики
| Свети Василије Велики | |
|---|---|
|
|
|
| Епископ Цезареје | |
| Рођен | око 330, Цезареја |
| Умро | 1. јануар 379, Цезареја |
| Поштује се у | Источном и западном хришћанству |
| Празник | 1. и 30. јануар у православљу, 2. јануар у римокатоличанству |
 Категорија:Светитељи |
|
Свети Василије Велики (грч. Βασίλειος ὁ Μέγας, око 329–379), познат као Василије из Цезареје је био утицајни теолог и епископ Цезареје (Кесарије) у Кападокији (Мала Азија). Сматра се оснивачем општежитељне монашке традиције у источном хришћанству.
Убрзо након смрти проглашен је за светитеља: православна црква га слави 1. јануара, а римокатоличка 2. јануара. Василије Велики, његов брат Григорије Ниски и пријатељ Григорије Богослов се називају кападокијским црквеним оцима. Њихова мајка се слави као Света Емилија.
Живот[уреди]
Рођен је око 330. године, у угледној породици у Цезареји, главном граду Кападокије, од оца Василија, и мајке Емилије[1]. Његова породица је имала хришћанску традицију - један деда му је био мученик из доба прогона, а ујак му је био епископ. Као млад напустио је родни град отишавши да се школује у Атини у периоду између 351. и 356. године, где је учио философију, граматику, реторику, астрологију, физику и остале науке тога времена, код чувеног учитеља Евула. Поред њега је имао и друге учитеље: Химерија и Проересија. Школски другови су му били Григорије Богослов, Јулијан, касније цар отпадник и Ливаније софист.
Вративши се кући око 356. године, започео је каријеру правника и ретора.[2][3] Али година дана касније, сусрет са великим аскетом и епископом Јевстатијем Севастејским му је из корена променио живот.[4] Васил ускоро напушта његово правничку професију да би посветио свој живот Богу. Овако он описује своје духовно буђење:
| „ | Траћио сам много времена на глупости и провео сам скоро целу своју младост у бесплодном раду, и привржен учењима мудрости која је за Бога лудост. Изненада, пробудио сам се из дубоког сна. Увидео сам предивно светло јеванђеоске истине и препознао ништавност мудрости владара овог света.[5] | ” |
Након примања крштења, године 357. обилази је манастире у Палестини, Египту, Сирији и Месопотамији, учећи се подвижништву и монаштву.[6][7] У Египту је код архимандрита Порфирија провео годину дана у аскетизму, хранећи се само поврћем и воћем[1]. Након тога је отишао на ходочашће у Јерусалим. Убрзо је и сам постао аскета, окупљајући око себе групу монаха укључујући и његовог брата Петра, на породичном имању близу градића Анесија на црноморској обали.
Василија је узнемирило опште прихватање аријанског симбола вере на сабору у Риминију који је био одржан 359. године, а посебно то да је његов властити архиепископ, Дијаније из Цезареје, подржао аријанство. Он се враћа у град, где га је епископ Цезареје Ермоген око 364. године рукоположио за свештеника. У граду Цезареји гради добротворне установе за општу помоћ: азиле, болнице и народне кухиње, познате под именом „Василијаде“. Након смрти Ермогена за архиепископа би постављен Јевсевије, ненаклоњен Василију. Василије се због тога поново повлачи у Анеси, где привуче и Григорија Назијанзина. Ту заједнички сабраше мноштво монаха и написаше уставе монашког живота. У таквом их животу помагаше и света Емилија, мајка Василијева, која је недалеко од њих живела и старала се о њиховој храни.
Међутим, епископ Јевсевије се обрати Василију писмом помирења, да се врати и помогне цркви против аријанаца[1]. После смрти епископа Јевсевија (370. год.) изабран је за епископа Цезареје и ту службу је вршио наредних десет година, до своје смрти 14. јануара 379. године. У то време је цар био Валенс (364—378), присталица аријанства, са којим је Василије имао проблема због свог заступања никејског симбола вере.[1] Када је Валенс 371. прошао кроз Цезареју, Василије се драматично удупро царевом захтеву да му се покори. Василије је умро убрзо након што је Валенсова погибија у бици код Хадријанопоља отворила пут победи Василијеве теологије. Његова смрт била је нашироко оплакивана, а он сам убрзо је проглашен за свеца.
Списи[уреди]
- „Велика и мала монашка правила“, којима поставља темељ за уређење већих монашких заједница
- „Упутство младићима о употреби хеленске литературе“, где објашњава како треба прихватати грчку филозофију.
- „Три књиге против Евномија“, у којима се супротставља Евномијевом учењу да је могуће спознати Божју суштину, тврдећи да је Бог несазнатљив због трансцендентности своје суштине.
- „Шестоднев“, девет проповеди у којима тумачи библијски текст о стварању.
Сачувано је и више од 300 његових писама.
Види још[уреди]
Референце[уреди]
- ↑ 1,0 1,1 1,2 1,3 Јустин Ћелијски, Житије светог Василија Великог
- ↑ Burns, Paul, ed. Butler's Lives of the Saints:New Full Edition January. Collegeville, MN:The Liturgical Press. ISBN 0-8146-2377-8.
- ↑ St. Basil the Great at Catholic Online.
- ↑ Hildebrand (2007), стр. 19-20.
- ↑ Basil, Ep. 223, 2, as quoted in Quasten (1986), pp. 205.
- ↑ Quasten (1986), стр. 205.
- ↑ Encyclopaedia Britannica (15th ed.) vol. 1, pp. 938.
Спољашње везе[уреди]
- Василије Велики, О посту
- Василије Велики, Изненадна непогода (беседа)
- Василије Велики, Беседа о вери прва и Беседа о вери друга
- Василије Велики, Трагом јеванђелског подвига (О суду Божијем, Наравствена правила, О подвижништву, Подвижнички устави...)
- Јустин Ћелијски, Житије светог Василија Великог
