Василије Велики

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
За другу употребу, погледајте страницу Свети Василије.
Свети Василије Велики
Епископ Цезареје
Basil of Caesarea.jpg
Руска икона светог Василија из XI века
Датум рођењаоко 330
Место рођењаЦезареја
Кападокија
Датум смрти1. јануар 379
Место смртиЦезареја
Кападокија
Поштује се уИсточном и западном хришћанству
Празник1. и 30. јануар у православљу, 2. јануар у римокатоличанству

Свети Василије Велики (грч. Ἅγιος Βασίλειος ὁ Μέγας; око 329–379), познат као Василије из Цезареје, је био утицајни теолог и епископ Цезареје (Кесарије) у Кападокији (Мала Азија). Сматра се оснивачем општежитељне монашке традиције у источном хришћанству.

Убрзо након смрти проглашен је за светитеља: православна црква га слави 1. јануара, а римокатоличка 2. јануара. Василије Велики, његов брат Григорије Ниски и пријатељ Григорије Богослов се називају кападокијским црквеним оцима. Њихова мајка се слави као Света Емилија.

Живот[уреди | уреди извор]

Рођен је око 330. године, у угледној породици у Цезареји, главном граду Кападокије, од оца Василија, и мајке Емилије[1]. Његова породица је имала хришћанску традицију - један деда му је био мученик из доба прогона, а ујак му је био епископ. Као млад напустио је родни град отишавши да се школује у Атини у периоду између 351. и 356. године, где је учио филозофију, граматику, реторику, астрологију, физику и остале науке тога времена, код чувеног учитеља Евула. Поред њега је имао и друге учитеље: Химерија и Проересија. Школски другови су му били Григорије Богослов, Јулијан, касније цар отпадник и Ливаније софист.

Вративши се кући око 356. године, започео је каријеру правника и ретора.[2][3] Али година дана касније, сусрет са великим аскетом и епископом Јевстатијем Севастејским му је из корена променио живот.[4] Васил ускоро напушта његово правничку професију да би посветио свој живот Богу. Овако он описује своје духовно буђење:

Након примања крштења, године 357. обилази је манастире у Палестини, Египту, Сирији и Месопотамији, учећи се подвижништву и монаштву.[6][7] У Египту је код архимандрита Порфирија провео годину дана у аскетизму, хранећи се само поврћем и воћем[1]. Након тога је отишао на ходочашће у Јерусалим. Убрзо је и сам постао аскета, окупљајући око себе групу монаха укључујући и његовог брата Петра, на породичном имању близу градића Анесија на црноморској обали.

Василија је узнемирило опште прихватање аријанског симбола вере на сабору у Риминију који је био одржан 359. године, а посебно то да је његов властити архиепископ, Дијаније из Цезареје, подржао аријанство. Он се враћа у град, где га је епископ Цезареје Ермоген око 364. године рукоположио за свештеника. У граду Цезареји гради добротворне установе за општу помоћ: азиле, болнице и народне кухиње, познате под именом „Василијаде“. Након смрти Ермогена за архиепископа би постављен Јевсевије, ненаклоњен Василију. Василије се због тога поново повлачи у Анеси, где привуче и Григорија Назијанзина. Ту заједнички сабраше мноштво монаха и написаше уставе монашког живота. У таквом их животу помагаше и света Емилија, мајка Василијева, која је недалеко од њих живела и старала се о њиховој храни.

Међутим, епископ Јевсевије се обрати Василију писмом помирења, да се врати и помогне цркви против аријанаца[1]. После смрти епископа Јевсевија (370. год.) изабран је за епископа Цезареје и ту службу је вршио наредних десет година, до своје смрти 14. јануара 379. године. У то време је цар био Валенс (364—378), присталица аријанства, са којим је Василије имао проблема због свог заступања никејског симбола вере.[1] Када је Валенс 371. прошао кроз Цезареју, Василије се драматично одупро царевом захтеву да му се покори. Василије је умро убрзо након што је Валенсова погибија у бици код Хадријанопоља отворила пут победи Василијеве теологије. Његова смрт била је нашироко оплакивана, а он сам убрзо је проглашен за свеца.

Списи[уреди | уреди извор]

Basilii Magni Opera, 1540
  • „Велика и мала монашка правила“, којима поставља темељ за уређење већих монашких заједница
  • „Упутство младићима о употреби хеленске литературе“, где објашњава како треба прихватати грчку филозофију.
  • „Три књиге против Евномија“, у којима се супротставља Евномијевом учењу да је могуће спознати Божју суштину, тврдећи да је Бог несазнатљив због трансцендентности своје суштине.
  • „Шестоднев“, девет проповеди у којима тумачи библијски текст о стварању.

Сачувано је и више од 300 његових писама.

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г „Јустин Ћелијски, Житије светог Василија Великог”. Архивирано из оригинала на датум 12. 10. 2007. Приступљено 29. 09. 2007. 
  2. ^ Burns, Paul, ed. Butler's Lives of the Saints:New Full Edition January. Collegeville, MN:The Liturgical Press. ISBN 978-0-8146-2377-0.
  3. ^ St. Basil the Great at Catholic Online.
  4. ^ Hildebrand 2007, стр. 19–20.
  5. ^ Basil, Ep. 223, 2, as quoted in Quasten (1986), pp. 205.
  6. ^ Quasten 1986, стр. 205.
  7. ^ Encyclopaedia Britannica (15th ed.) vol. 1, pp. 938.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Василије_Велики&oldid=23492818”