Василије Ковачевић Чиле

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
ВАСИЛИЈЕ КОВАЧЕВИЋ
Kovacevic vasilije.JPG
Василије Ковачевић
Датум рођења(1911-01-14)14. јануар 1911.
Место рођењаГрахово, код Никшића
 Краљевина Црна Гора
Датум смрти21. децембар 1961.(1961-12-21) (50 год.)
Место смртиСан Франциско
 САД
Професијадипломата
Члан КПЈ од1934.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
Народни херој од10. јула 1952.
Одликовања
Орден народног хероја
Орден за храброст
Партизанска споменица 1941.
Гроб Василија и његовог брата Воја у Алеји народних хероја на Новом гробљу у Београду

Василије Ковачевић Чиле (Грахово, код Никшића, 14. јануар 1911Сан Франциско, 21. децембар 1961), учесник Народноослободилачке борбе, друштвено-политички радник, генерални конзул СФРЈ у Сан Франциску и народни херој Југославије.

Биографија[уреди]

Рођен је 14. јануара 1911. године у селу Грахову, код Никшића. Био је девето дете у породици сердара Петра Ковачевића. После завршене основне школе, у родном месту, уписао се у гимназију у Никшићу, у којој је завршио шест разреда. Из гимназије је искључен 1931. године, због инцидента са професорима гимназије. Искључен је из свих школа у земљи, без права на даље школовање.[1]

Године 1932. запослио се у Београду у предузећу „Траверза“, где је радио до априла 1934. године, када је послат на одслужење војног рока у Бању Луку. Као члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ) активно је политички деловао међу војницима, због чега је 14. децембра 1934. године ухапшен. До 10. фебруара 1936. године био је у војном затвору, оптужен по Закону о заштити државе, да је као вођа група од једанаест војника и подофицира организовао и водио комунистичку пропаганду међу подофицирима и војницима. На процесу је ослобођен због недостатка доказа.[1]

После завршетка војног рока, враћа се у Београд и запошљава у листу „Политика“. Полиција га поново хапси 1. марта 1937. године, али је 1. децембра исте године, због недостатка доказа, пуштен. Заједно са братом Мирком, до његовог одласка у Шпанију, играо је фудбал у спортском друштву „Раднички“.[2]

У периоду од 1939. до 1941. године живео је илегално. Био је повезан с Мустафом Голубићем, и с њим радио на специјалним задацима Партије. Рат га је затекао у Београду. Успео је да избегне хапшење које је Гестапо организовао и крајем јуна 1941. године одлази из Београда и у Црну Гору.[2]

У време тринаестојулског устанка, Чиле се налазио у Граховском партизанском батаљону. У јесен 1941. године, учествовао је у борби на Вилусима, с групом коју је предводио Сава Ковачевић, када је заробљено неколико Италијанских тенкова. У борби код Црквица, изнад Рисна, децембра 1941. године, био је тешко рањен.[2]

Почетком 1942. године упућен је у Херцеговину, на дужност политичког комесара Љубомирског партизанског батаљона. После тога, био је комесар Првог, Другог, па Трећег херцеговачког батаљона. После повлачења партизанских јединица у Босну, од маја до децембра 1942. године, радио је као илегалац у Грахову и околини. Децембра 1942. године заједно са братом Војом, одлази у Врховни штаб НОВ и ПОЈ, који се тада налазио у западној Босни. У маршу који је трајао 21 дан, прелазе пут од Црне Горе, преко Херцеговине и Далмације, до Ливна. У Врховном штабу реферисали су о ситуацији у Црној Гори и Херцеговини. Учествовали су на Првом конгресу УСАОЈ-а, као делегати омладине Црне Горе.[2]

Јануара 1943. године, с групом бораца упућен је у Херцеговину и Црну Гору. Маја 1943. године постављен је за контраобавештајног официра Прве пролетерске дивизије. Од јула до марта 1944. године радио је у ОЗН-и при Врховном штабу. Почетком марта 1944. године упућен је на раду Главни штаб НОВ и ПО Србије. Од доласка у Србију до почетка 1945. године радио је у ОЗН-и Србије. На рад у ОЗН-у Југославије прешао је 1945. године, и остаје до јуна 1946. године. Тада постаје Шеф југословенске комисије за ратне злочинце у Аустрији и америчкој зони Немачке, акредитован код Контролног војног савета за Аустрију и Немачку. На тој дужности остаје до октобра 1948. године.[2]

Новембра 1948. године враћа се у Београд и ради у Управи државен безбедности (УДБА). Био је веома активан и у друштвено-политичким организацијама, један је од иницијатора обнављања спортског друштва „Раднички”.[2]

Године 1952. године премештен је у Министарство иностраних послова, а затим постављен за саветника југословенске амабасаде у Канади. Од 1957. до 1960. године био је начелник Четвртог одељења у Секретеријату за иностране послове. 1960. године постављен је на дужност генералног конзула СФРЈ у Сан Франциску. На тој дужности је, 15. децембра 1961. године, преминуо. Сахрањен је 21. децембра 1961. године у Алеји народних хероја на Новом гробљу у Београду.[2]

Читава његова породица је учествовала у Народноослободилачкој борби, а од седморице браће њих тројица — Мирко, Војо и Василије су проглашени народним херојима.

Носилац је Партизанске споменице 1941. године и других југословенских одликовања. Орденом народног хероја одликован је 27. новембра 1953. године.[2]

Референце[уреди]

Литература[уреди]